Gašenje

"Hoću još nešto da doživim". To je rekla.

Dugo je Agata pokušavala da pronađe reči koje će je, najzad, bolje od bilo čega drugog, razvezati od njega, bolje od svih muškaraca koje bi, kada joj se prohte, rutinski kupila po klubovima, svirkama, književnim večerima, žurkama, jazbinama, bolje od svih odlazaka i bolje od svih samoća, bolje od svih pijanstava i sveg tog đubreta što je unosila u sebe da bi danima posle toga, možda i nedeljama, živela u svetovima nestalnih oblika, ne imajući pojma kuda otiče vreme i kome pripadaju tela kraj kojih se budila ("I to treba doživeti", rekla bi kada bi izronila iz svojih fantazmagorija; "Šta tačno treba doživeti, Agata?", pitao bi je, slomljen i miran). Bilo je potrebno pronaći reči koje će preseći čvor, koje će opozvati mrtvu stražu njihove ljubavi, reči koje će ga, ovoga puta, oterati bez povratka, jer ona nije umela da ode niti je to želela, htela je da ga ima zajedno sa svima ostalima, na mestu posebnom, izdvojenom, izvan svih drugih muškaraca i, zapravo, izvan svih ljudi, ali nije umela da ga sačuva od sebe, nije znala kako da napravi sklonište za njega, zato je kidisala, terala ga nadajući se da će, ako već ona ne može da ode, otići on, da će ga bol savladati i da će nestati, umoran, iscrpljen, razočaran, nadala se da će tada i nju prestati da boli njegov bol, da će krivica najzad da ispari, ali on nije odlazio. "Ne mogu sada da odem", prošaptao je, "tek sam te pronašao", i zatvarao za sobom ista ona vrata koja će otvoriti nekoliko dana, nekoliko nedelja ili nekoliko meseci kasnije. Kada je te noći izašao, već šest godina bili su zajedno.

Rekao mi je jednom da se njene oči pune crnilom kao da neko u njoj, iznutra, gasi sveće, ne žureći, jednu po jednu.

Otišla je na njegovo predavanje zainteresovana pričama o drugačijem glasu, na početku je srušio čašu i voda se razlila po papirima (beleške mu ionako nisu bile potrebne), potom je oborio mikrofon, a ona je, kako mi je rekla, bila potpuno očarana tom trapavošću, zatim su reči počele da dopiru do nje, da je dotiču ("potpuno čulno", rekla je), da prodiru u nju, "kao da je govorio o meni, meni o meni", i da bekstvo nije kukavičluk nego aktivnost, i da naši životi, zapravo, nisu drugo do kartografija bekstva, arhiva svih naših odlazaka ("ali ne i povrataka", dodao je), da je paradoks strast filozofije jer istrajati u paradoksu znači deliti dva suprotstavljena sveta u isto vreme ("To nemojte ni pokušavati kod kuće", dobacio je) i sve vreme, kaže, kao da se obraćao samo njoj ("I jesam se obraćao njoj", rekao mi je, "uvek sam se obraćao samo njoj iako nisam znao da li će me ikada čuti"). Potom ga je sačekala na izlasku iz sale, predstavila se, promucala nešto o paradoksu, tutnula mu u ruke papirić sa kratkom porukom i elektronskom adresom i, uznemirena kao da ga je upravo opljačkala, šmugnula u gomilu. "On misli da je pronašao mene", rekla mi je jednom, "ali sam, u stvari, pronašla je njega", i sada je bio tu, rekla je, "čvrst i miran, kao živa osuda, kao osvetljen mesecom usred dana, prisutan kako nikada niko nije bio prisutan u mom životu. I nisam to mogla da izdržim. Nisam umela." Zato je sada tražila reči koje će da rašiju ono što su neke druge reči zašile, jer samo je on umeo da pronađe reči za nju, njegove reči koje su bile njene reči, od njih bi ozdravila ili se razbolela, od njih bi joj (tako je rekla) klitoris utrnuo, zbog njegovih bi reči zaćutala, naglo, kao da se ljuti, a onda bi mu vratila njegove reči odmah, posle dva dana ili posle nekoliko nedelja, upakovane u zaobljene i meke rečenice, ili polupane kao aluminijumski lavor, reči bi sunule iz nje, njene njegove reči, ("Nisam ni znala da znam te reči", rekla je), a kada bi se vazduh zasitio tih reči, kada više ni on ne bi uspevao da ih pokupi, uzimala je olovku i počinjala da piše, ili bi mu govorila a on ih, te reči, svojim lakim prstima zapisivao. Ponekad su se rasipale unaokolo, skakutale kao odbegli zečevi, a oni bi jurili za njima, hvatali ih za uši i gurali u kaveze svojih očekivanja. A onda je rekla, dok joj se tama uvlačila u oči, iznutra, kao da neko u dubinama njenih zenica neužurbano gasi svetlo: "Hoću još nešto da doživim" i odmah je (kaže) znala, odmah je čula kako su te reči, baš te reči ("kao da su od betona") pale na njega i nešto je prslo u tom čoveku, znala je to kao što je znala kada je srećan zbog nje ili kada pati, znala je to kao što je znala da uzvrati zainteresovani pogled u nekoj jazbini, pogled uhvaćen kroz duvansku izmaglicu, oslobođena u tom času ("Oslobođena čega, Agata?", pitao ju je. "Tebe", odgovorila je). Izgovorila je to – "želim još nešto da doživim" – i znala da je najzad uspela, da je polomila sebe u njemu. Godinama je, kaže, pokušavala da napiše tu scenu, da je uhvati onako kako je hvatala poglede u svim tim jazbinama, a potom, kao ženka leoparda, izlazila otud s plenom u zubima, sa svim tim mesom, mišićima, kostima i nervima, ali nije uspevala, reči su se migoljile ispod njene olovke kao da kašičicom pokušava da pokupi žumance.

Te je noći odustala i od njega i od sebe. Nije pitao: "Šta to želiš da doživiš?", ovoga puta ne. Znao je da ne zna i da, ovoga puta, umorna od sebe, neće ni pokušati da odgovori. Tonule su te oči u sopstveni mrak, iznutra, kao da neko gasi sveće, jednu po jednu, neužurbano, neopozivo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---