---

O medijima, njihovoj slobodi i zloupotrebi govorili su političari, van institucija, a to je uvek đavolja rabota

Zvanično, razgovori predstavnika vlasti i opozicije su organizovani u najboljoj demokratskoj tradiciji. Fond za otvoreno društvo i Fakultet političkih nauka su domaćini, format razgovora je tzv. "Čatnam haus", dakle, bez prisustva medija, bez unapred donetih papira, što bi se reklo "nonpejper", i ko bi bio lud da ima nešto protiv dijaloga vlasti i opozicije u situaciji kada je parlament u višemesečnoj paralizi, a na vidiku su naredni izbori u martu 2020. godine.

Zašto se onda nisu razumeli predstavnici vlasti i opozicije tokom okruglih stolova na FPN?

Na prvom mestu, akteri pregovora nisu u sukobu koji je prekinuo sve vidove komunikacije kroz demokratske institucije. U slučaju Bliskog istoka, ili Južne Afrike cilj pregovora je da se uspostave lični kanali komunikacije, da se izgradi elementarno poverenje i sitnim koracima stigne do uspostavljanja demokratskih institucija. U Srbiji se na ovaj način poslednji put razgovaralo kada je Holbruk posredovao između Miloševića i opozicije. I tada je Milošević, baš kao i Vučić danas, bio jedini partner Zapada, garant mira na Balkanu. I tada je opozicija bila manje ili više gurana da izađe na izbore i pruži legitimitet novom Miloševićevom mandatu. Vučić je danas svakako favorit na predstojećim izborima, pa je pritisak Zapada verovatno dvosmeran. Njemu se spočitava kontrola medija, a opozicija se forsira da prekine bojkot parlamenta i pregovara o izbornim uslovima. Ovo je naročito bilo uočljivo ako ste u medijima pratili Vučićeve izjave o zahtevima opozicije pred početak razgovora. Od prilično grubog "ne dam ništa" stigli smo do "ma, eto im sve". Rečima Miloša Velikog, čiji auto-put je smenio Ibarsku magistralu, došlo je vreme da se "malo popusti", jer raja ćuti, ako ne računate društvene mreže. Kao na Jadranskim susretima, kada se ekipe takmiče u natezanju konopa – prvo popustiš, pa posle, da izvinete, nategneš.

Dakle, mi u Srbiji imamo institucije, one su često pod kontrolom politike, ali smo, svakako, odmakli od stanja na Bliskom istoku, sukobu dveju Koreja ili Južnoafričke Republike u doba aparthejda.

Drugi problem je nivo razgovora, jer su Vučićevi predstavnici samo bili prenosioci poruka, dok se sa druge strane očekivao dolazak vođa opozicije.

Mediji nisu bili prisutni na sastancima da se oni ne pretvore u predstavu za birače, ali se zato predstava odigravala na "maloj sceni", posle sesija, prilikom davanja izjava. Tu se ideja već bagatelisala, jer je dvorište FPN počelo da liči na hol skupštine gde se daju izjave kad nema bojkota. Logično je da se zapitate kako se bojkotuje skupština, a ne bojkotuje parkić ispred FPN.

Nakon forme stižemo do sadržine razgovora, gde paradoksi postaju još očigledniji. Lako se prešlo preko biračkih spiskova, RIK-a i još nekoliko tehničkih uslova za fer izbore. Veoma brzo se kao gorući problem pojavilo stanje u medijima, naročito onima sa nacionalnom frekvencijom. Uz to ide i sastav i rad REM-a, kao regulatornog tela za elektronske medije. Nije mnogo doprla do javnosti činjenica da su pred svaki krug razgovora predstavnici asocijacija novinara i medija u otvorenom delu sastanaka govorili o stanju i problemima u medijima. Ukratko, o medijima se govorilo bez prisustva medija i bez prisustva predstavnika medija i novinarskih udruženja. O medijima, njihovoj slobodi i zloupotrebi govorili su političari, van institucija, a to je uvek đavolja rabota.

Suštinski, to govori o suštinskom odnosu medija i stranaka. Oni su uvek shvaćeni kao plen, kao sluge koje mogu imati određeni stepen slobode u rasponu od roba, preko kapoa do slobodnjaka sa ograničenim pravom glasa.

Moj utisak je da su razgovori, organizovani sa dobrom namerom da se promoviše dijalog vlasti i opozicije, kao rezultat imali, što svakako nije bila namera, otkriće da se mediji u Srbiji nalaze u katastrofalnom stanju. Potpuno su potpali pod uticaj konglomerata kapitala i politike, sa podelom i ostrašćenošću koje nadilaze podele na političkoj sceni. Mediji su potpuno izmakli od poštovanja aktuelnih zakona, a lokalni mediji su pokupovani i devastirani očajnim rešenjem o "projektnom finansiranju". Medijska scena je u goroj situaciji od političke.

Zato nisam čuo mnogo konkretnih predloga za prevazilaženje ovakvog stanja, osim izbora članova REM ili formiranja tela koje će nadzirati rad REM-a, odnosno nadzirati nadzirača! Tražene su i smene u RTS-u, što bi bilo direktno mešanje politike u medije, kao i zastupljenost vlasti i opozicije u omeru koji odgovara procentima zastupljenosti u skupštini. OK, to je još jedna skupštinska hronika ili "Šta radite, bre" u programskoj šemi. Verovatno bi se složili i da Željko Mitrović i Sergej Trifunović ređe tvituju, da se smanje tenzije na netu.

Pitam se da li su ovi razgovori pokazali kako je iluzija pomisao da bi bilo koja vlast u Srbiji pristala da "resetuje" kontrolu medija koja se gradila proteklih 30 godina. Uvođenje profesionalnih standarda i strogog poštovanja zakona bio bi test za svaku buduću vlast, ali pošto se o medijima ponovo govorilo iza zatvorenih vrata, bez prisustva novinara – ne nadam se boljitku.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---