KO ĆE NAS LEČITI: Egzodus medicinskog osoblja

Odseljavanje u Nemačku >

Balkanska pustoš

U protekle četiri godine Nemačka je izdala 200.000 radnih viza građanima Srbije i komšijskih zemalja. A od sledeće godine će zapošljavanje u Nemačkoj biti neuporedivo lakše. To ostavlja rupe u Srbiji. Kolaps preti svuda, od gradskog prevoza do zdravstvenog sistema

za "Vreme" iz Bona

"Koliko Srbija ulaže u zdravstvene radnike, obrazovanje naučnika, koji, eto, posle odu?", zapitala se predsednica Skupštine Maja Gojković prošle sedmice. "Moramo da razmislimo o tome kako država treba da se zaštiti jer je ona uložila u te ljude", rekla je ona, izazivajući podsmeh na društvenim mrežama u stilu "hoće li sada još da zabrane i da se ode?".

Sa jedne strane, Srbija i njoj slične zemlje, načete izgubljenim decenijama, belom kugom i hroničnom nemaštinom. Sa druge – silna Nemačka spremna da usisa svu radnu snagu Balkana i sa novim zakonom koji će joj to još olakšati.

Šta je to novo na nemačkom tržištu rada i kakvu rupu to ostavlja u Srbiji?

POMALO KAO KANADA

Teško da prođe koja sedmica, a da Nemce sa naslovnih strana ne napadne kakva studija koja nalikuje hororu: nedostaje 80.000 negovatelja! Za pet godina faliće 300.000 vaspitačica u vrtićima! Na zapadu zemlje nema nastavnika matematike! Nemačkoj hitno treba 50.000 programera!

Nemačkoj ekonomiji nedostaje oko 1,2 miliona radnika, posebno u nezi starijih i bolesnih te u građevinarstvu. "Ko u Berlinu sada pokuša da nađe majstora, zna koliko bi više posla moglo biti obavljeno kada bi na raspolaganju bilo više stručne radne snage", rezimirao je savezni ministar rada Hubertus Hajl (SPD) u raspravi koja se u parlamentu vodila o predlogu novog zakona.

Pred takvim scenarijima i pritiskom privrede morala je da popusti i Hrišćansko-demokratska unija, stranka koja u liku Angele Merkel već u četvrtom mandatu vlada Nemačkom. Sarađivali su ovih godina u tri koalicije sa socijaldemokratama, u jednoj sa liberalima, i malo su pomalo napuštali tvrdu konzervativnu liniju – kada se radi o izbeglicama, socijalnim davanjima… Simbolični je kraj konzervativizma bio blagoslov kancelarke da se dopuste gej brakovi.

Najduže su demohrišćani odolevali kada je u pitanju zakon o doseljavanju. Premda su od pedesetih godina i prvih talasa gastarbajtera desetine miliona ljudi došle u Nemačku, konzervativci nikada nisu hteli da Nemačku definišu kao "useljeničku zemlju" po ugledu na recimo Kanadu.

I tako sve do ove godine.

Posle dugog koalicionog natezanja nedavno je donet Zakon o doseljavanju stručne radne snage koji svi skraćeno zovu "useljeničkim zakonom". To je rezultat pomenutog pritiska preduzetnika, ali i neumoljive demografije i dobrog privrednog rasta prethodnih godina. Uprošćeno rečeno, posla ima, a nema ko da radi.

NAĐEŠ POSAO, DOBIJEŠ VIZU

Suština tog zakona je da Nemci i drugi državljani EU više na tržištu rada nemaju prednost u odnosu na recimo državljane Srbije ili Filipina. Do sada je dodeli radne dozvole prethodila komplikovana provera da li već na nemačkom tržištu rada postoje nezaposleni sa potrebnim kvalifikacijama, a od sledeće godine će praktično važiti: imaš poslodavca i ugovor, možeš u Nemačku.

To važi samo za stručnu radnu snagu, dakle neko bez diplome ne može se zaputiti u Nemačku da pomaže na baušteli ili u kuhinji nekog restorana. Ali svi ostali – od kvalifikovanih varilaca do lekara – imaju širom otvorena vrata.

Kvalifikacija se dokazuje diplomom, a u slučaju programera čak ni to nije potrebno – dovoljno je pet godina radnog iskustva. Predviđeno je lakše priznavanje diploma i ubrzane procedure u konzulatima.

Uz to će građani Srbije od sledeće godine u potrazi za poslom moći da provedu u Nemačkoj do šest meseci u komadu, ali moraju dokazati da se tokom tog boravka mogu samostalno izdržavati – recimo tako što pokažu izvod iz banke ili dovoljno keša.

"U zakonski predlog je vladajuća koalicija postavila prepreku za preprekom. Oni koji bi da se zaposle moraju da znaju tečno nemački. Kvalifikacije moraju da odgovaraju nemačkim standardima, a za potragu za poslom mora im biti dovoljno šest meseci", piše Andrea Miler, novinarka javnog servisa NDR.

"To su sve sami rokovi, uslovi, kriterijumi za eliminaciju. Planom provejava strah od zloupotrebe i pogrešnih doseljenika. Ministar unutrašnjih poslova Zehofer je ugradio i mogućnost da se građani određenih zemalja izuzmu iz zakona", piše Miler.

Jer posebno je bavarskom konzervativcu Horstu Zehoferu bilo važno da birači slučajno ne pomisle kako se ovime otvara mogućnost da više od milion izbeglica trajno ostane u Nemačkoj – uz pomoć radne vize. Zato je istovremeno donet i drugi zakon prema kojem azilanti najpre preko privremenih dozvola pune četiri godine moraju da rade i uplaćuju poreze i doprinose kako bi došli do normalne radne vize.

Nije onda čudo da se protiv takvog solomonskog rešenja – hoćemo radnike, ali nećemo da to budu ove izbeglice – pobunila šarena koalicija: od krupnog kapitala i njihovih političkih zastupnika u vidu liberala, pa sve do Zelenih i levice.

Na drugoj strani su desničari iz Alternative za Nemačku koji u svemu vide zaveru da Nemačku preplave stranci koji nikome ne trebaju.

ODLIV VREDNIH RUKU

Daleko od tih političkih prepucavanja, ovakav zakon je probudio nade desetinama hiljada ljudi koji na Balkanu čuče na spakovanim koferima, a do sada se zbog komplikovanih procedura nisu odvažili da krenu ka Nemačkoj. Od prvog januara će to biti lakše nego ikad i bilo bi pravo čudo da se ekonomski egzodus iz Srbije i komšiluka ne pojača.

Samo je u poslednje četiri godine državljanima zemalja takozvanog Zapadnog Balkana izdato oko 200.000 radnih viza za Nemačku. Nekada se govorilo da je u pitanju odliv mozgova. Ali ovo danas je odliv i vrednih ruku, praktično svih koji nešto znaju da rade, mladih i starih, nezaposlenih i situiranih.

U ružičastoj paralelnoj stvarnosti se predsednik Srbije Aleksandar Vučić hvali rekordno niskom nezaposlenošću i time što će Srbija morati da uvozi radnike ko zna odakle. U pravoj stvarnosti zjape rupe koje ostavljaju oni što su kupili kartu u jednom pravcu.

Beogradu, recimo, nedostaju stotine vozača autobusa, i to više ne kriju ni u Gradskom-saobraćajnom preduzeću. U Nemačkoj su plate barem četiri ili pet puta više, a u nemačkom Udruženju prometa robe i logistike tvrde da nedostaje 60.000 vozača kamiona. Ko zna da vozi autobus, zna i kamion – a u Nemačkoj će ga dočekati raširenih ruku.

Nedavno je građevinski inženjer Lazar Lazić, odgovorni izvođač radova na nekoliko većih gradilišta u Srbiji, za DW ispričao da su i majstori masovno otišli u Nemačku. "Problem je sa radnicima betonske i tesarske struke pre svega. Njih je sve manje, sve više odlaze u inostranstvo i ovde ostaju ljudi koji sebe nazivaju majstorima, koji su ljudi kvaliteta nekad prosečnog fizikalca."

U jednom lancu staračkih domova u Nemačkoj je ovom novinaru rečeno da bez problema izdvajaju deset ili petnaest hiljada evra kako bi doveli jednu medicinsku sestru iz Srbije. Taj novac odlazi posrednicima, troši se na škole jezika ili dokumentaciju, često se došljacima isplaćuju premije. Kažu, kada to ne bi radili, ne bi našli nikog i morali bi da zatvaraju radnju.

CINIČNA RAČUNICA

Pritom Nemci nemaju baš mnogo skrupula. Njihovi "agenti" koji vrbuju medicinsko osoblje po Balkanu bez pardona ulaze u klinike i domove zdravlja ne bi li nudili posao u Nemačkoj. UN imaju listu zemalja iz kojih ne bi trebalo vrbovati medicinsko osoblje jer im preti kolaps zdravstvenog sistema. Ali, kako nam je rečeno u jednoj posredničkoj agenciji iz Kelna, ta se lista jednostavno ignoriše.

Posle Rumuna i, u poslednje vreme, Sirijaca, srpski lekari su u vrhu liste stranih lekara u Nemačkoj.

Ne deluje da će izjava Maje Gojković označiti početak smislene debate niti je ona moralna instanca koja bi tu debatu mogla da pokrene.

Pa ipak, vredi razmisliti o ovoj činjenici: sirota Srbija i dalje ima 17 svršenih studenata medicine godišnje na 100.000 stanovnika, dok bogata Nemačka ima tek 11. Godinama lekarske komore i medicinski fakulteti u Nemačkoj zahtevaju i mole da se poveća broj mesta na studijama medicine. To je fakultet koji je daleko najteže upisati i u obzir dolaze samo odlikaši jer za jedno mesto u proseku konkuriše šestoro kandidata.

Ali ništa se ne dešava. Računica je dopola tačna, a otpola cinična: zašto o trošku nemačkih poreskih obveznika plaćati školovanje lekara po 200.000 evra, kada se specijalista sa iskustvom može dovesti iz nekakve Srbije za par hiljada evra?

"Nemačka ne bi smela da se osloni na to da će svoje medicinske potrebe pokriti radnom snagom iz inostranstva. To nije doraslo odgovornosti kakvu imamo kao bogata zemlja", rekao je Urlih Montgomeri, predsednik Savezne lekarske komore, u jednom razgovoru za list "Velt". Ovakvi stavovi se retko čuju u Nemačkoj.

U Srbiji se pak s vremena na vreme pojavljuju dramatični izveštaji o manjku radiologa ili anesteziologa u nekim krajevima, svakodnevno se neko požali da mu je hitni pregled zakazan za tek šest meseci ili više.

Drugim rečima, novcem građana Srbije se školuju lekari koji će lečiti građane Nemačke. Da bi se to zaustavilo, potrebno je mnogo više od laži o sveopštem napretku i jedne usputne rečenice najpoznatije preletačice srpske političke scene.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---