Pozorište – 55 Shades of Gay >

Fanatici, marš iz sale!

Premda burleska, predstava Blerte i Jetona Neziraja od samog početka za cilj ima da grublje i jače osvesti publiku, istovremeno joj lupajući šamare i upućujući joj pokoji udarac u pleksus

"Ne zanimaju nas obično pozorište i konvencionalne teme, već one koje su urgentne i koje treba plasirati javnosti", precizno je u jednom intervjuu definisao motiv i prirodu svog stvaralaštva kosovski dramski pisac Jeton Neziraj, autor više od 20 predstava izvedenih širom Evrope i SAD. Neziraj je autor koji, i pored otežanih političkih okolnosti, održava dugogodišnju saradnju sa srpskim umetnicima, zajedno sa njima pravi predstave i gostuje u Beogradu. Svoju "umetničku kuću" koju je osnovao u Prištini, Ćendra (Qendra) multimedija, fokusiranu pre svega na savremenu pozorišnu umetnost, politički teatar i književnost, "teorijski" temelji na idealima slobode, kosmopolitskih vrednosti, povezivanja sa drugima, do srži raščlanjujući sve lokalne i globalne pojave koje tome stoje na putu. Koristeći, pritom, kao svojstven pozorišni jezik – nemilosrdnu provokaciju. Zbog toga je danas, i verovatno s pravom, Ćendra multimedija u internacionalnim okvirima proglašena za jednu od najzanimljivijih i najprovokativnijih pozorišnih kuća u Jugoistočnoj Evropi.

"Ko je za Tačija, ko je za Vučića, ko je religiozni fanatik ili homofob, molimo da smesta izađe iz sale" – reči su kojima je počela predstava 55 Shades of Gay: balkansko proleće seksualne revolucije u izvođenju Ćendre, u produkciji La MaMa iz Njujorka, u režiji Blerte Neziraj i po tekstu Jetona Neziraja. Tim uvodnim rečima otvoren je prvi po redu Beogradski prajd pozorišni festival (kao deo Nedelje Ponosa), u organizaciji Hartefakta, u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Premda burleska, predstava od samog početka pa u svakom sledećem minutu, za cilj ima da grublje i jače osvesti publiku, istovremeno joj lupajući šamare i upućujući joj po koji udarac u pleksus. Nezirajev eksperimentalni teatar inače ima formu duhovite i uvrnute političke komedije ili tragikomedije, ali i daje slojevit odgovor na "vruće teme": o odnosima Kosova i Srbije, politike i umetnosti, religije i terorizma, naravno, uz nedvosmisleno ismevanje i tabua i predrasuda.

"To je ono što pozorište može da uradi", rekao je Neziraj u razgovoru povodom beogradskog izvođenja 55 Shades of Gay. "Naravno, ne možemo da promenimo mišljenje ljudi, ali možemo da promenimo situaciju iz ‘nenormalne’ u ‘normalnu’." U prilog tome, inspiraciju za predstavu dobio je na osnovu vesti o istopolnom paru sa Kosova koji je želeo da se venča, naprosto zato što je po kosovskom ustavu to dozvoljeno. Naime, tamošnja ustavna definicija braka glasi da je brak zajednica "dvoje ljudi", a ne muškarca i žene – kako obično i piše u ustavima. Neziraj, doduše, ne zna da li je takvo rešenje slučajno nepažnjom promaklo u ustavnom tekstu Kosova ili je odista posledica, kako kaže, "opštepoznate spremnosti kosovskih vlasti da učine sve što bi moglo da doprinese ulasku u Evropsku uniju". Ipak, papirološko pravo na istopolni brak u kosovskom ustavu nije isto što i realna mogućnost, te je takav brak kod matičara za sada ipak nemoguć. Prolazeći kroz vrtlog dešavanja i prateći uspone i padove zaljubljenog para, Neziraj se do kraja drži teze da moć sredine ipak niveliše sve. Naprosto, ljudi nose duh sredine u kojoj žive i to oblikuje njihov moral.

Pitanje da li su seksualne slobode onda uopšte moguće na Balkanu, okvir je u kom se formalno kreće tema predstave. Odgovor se traži u duboko ukorenjenoj balkanskoj homofobiji i višestrukim odnosima moći, a njih je mnogo više od tek 55 nijansi: moć meštana prema "nastranim" pojedincima, sramota tih istih meštana što se bruka baš njima desila, ismevanje komšiluka zbog "pederskog" Tašanika (u stvarnosti, u pitanju je mesto Kačanik), "teror" EU da se poštuju ljudska prava, ponizno pretvaranje opštinara i matičara Tašanika u gejeve prilikom dolaska EU patrole, sado-mazo igre sa evropskim izaslanicima, te zbog svega toga ljigavo divljenje EU jer su "videli" veliki skok u napretku ljudskih prava i to u sredini u kojoj sa gej populacijom "razgovaraju" samo bombaši-ubice. Brze smene slika, songova, pokreta, zvukova, albanskog jezika, engleskog, srpskog, svih detalja i konteksta, traumatično natapaju onu jedinu mirnu luku na bini, a to je ljubavna veza između Merlina, momka sa Kosova, i njegovog partnera Adriana, Italijana, "biznismena" koji je u Tašaniku otvorio fabriku kondoma.

Tenzija neprestanih provokacija, u izvrsnoj glumi pet kosovskih glumaca, reklo bi se da ima zadatak da do krajnosti testira publiku. Taman kad se pomisli da je jedna "drskost" prošla, kao što je odjekivala prozivka srpskih homofoba, aktuelnih srpskih političara i vlasti i opozicije, popularnih desničara i crkvenih velikodostojnika, nova zamka već je bila spremna. U jednom trenutku glumci će pozvati publiku da ustane jer sledi himna, čija himna, albanska. Pa sad, neko će ustati, neko neće. Slika je sledeća: gro publike odaje počast albanskoj himni mirno stojeći, grmi njena melodija, a glumci padaju u nacionalni trans. Jedino što tekst himne koju pevaju čine potpuno uvrnuti, skaredni i bezobrazni stihovi.

U slučaju da je neko iz publike nosio i najmanji kamičak tradicionalizma u sebi, sa predstave je otišao bez njega. Za one koji su se previše uželeli direktnog društvenog angažmana u teatru, Nezirajeva ogoljena provokacija se može učiniti kao nešto što nam je još jedino preostalo i što nam još jedino treba. Ipak, kako sam kaže, utisak je njegov da u poslednjih pet-šest godina teže ostvaruje saradnju sa Beogradom. Nekada su JDP, Atelje 212 i Bitef teatar imali otvorena vrata, a ovih nekoliko godina, kaže Neziraj, više mu ne daju potvrde za gostovanje, čak i ne odgovaraju na upit. Može biti da je neko ovde pobrkao lončiće, pa je u sveopštem političkom carstvu, umesto "politički teatar", greškom pročitao "politički nepodoban teatar" ili "politički incident".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---