Krečenje

Nije da nam je vreme krečenja bilo vreme uživanja, ako ćemo pravo. Tu smo aktivnost svi u kući intenzivno mrzeli, uključujući majku iako je ona oduvek bila šef parade za taj događaj. No, aktivnost se imala sprovesti, negde krajem avgusta dok je dan još dugačak i predvidljiv, bez kiše, tako da sve bude čisto i omalano tačno pre prvog septembra.

U Ulici Bobe Miletića u predgrađu Čačka krečili smo sami, krečom, odatle toj higijenskoj raboti i ime. Da se zidovi ogaravljeni u sezoni loženja očiste, dezinfikuju i zabele. Sam svoj majstor u svakoj kući, pa kako ispadne. Ako se neko pokaže kao veštiji u malanju, pozove se u komšijsku ispomoć.

Moja je majka dugo i strpljivo planirala početak poslova ne govoreći nikome ništa, birala je dan koji ocu pada u onaj jedan neradni po čuvenim smenskim poslovima 12-24-48. Ustajala je tog jutra pre svih i pre svitanja, spremila doručak i ručak, i skoro sve što može sama iznosila napolje. Na kraju je i nas i oca izbacivala iz kreveta, pa su i dušeci završavali na sunčanju i vetrenju. Sav teško pokretni nameštaj je već bio pokriven onim što se za pokrivanje u to vreme moglo naći. Ocu je preostajalo samo da odavno ugašeni kreč lepo dotera, procedi kroz dve čarape i krene sa radom. Što se mora nije teško, on je na kraju stavljao maramicu sa par čvorva na glavu i kretao u rad. Jedan sloj da se očisti, pa drugi da se zabeli. Kad je postalo moderno dodati po malo boje, dodavali smo i boju. Uglavnom smo svi imali rezedo ili žute zidove i bele plafone. Trebalo je bar tri puta premazati zidove da ne budu šareni. A da li su šareni, videlo bi se tek posle tri dana kad se kreč dobro osuši, pa tetka sa druge strane kuće osmotri sa majkom i kaže – dobro je to ispalo.

U boljim kućama počeli su posle da se angažuju moleri koji su izvlačili crte u boji povrh zidova ili srebrnaste šare valjkom. Mi smo stali na pastelnim bojama, iako mi je šaranje valjkom ostalo večno neispunjena želja.

Otac kreči, a ja i majka krećemo da čistimo svaki ćošak i svaki komad iz malog stana dok nam ruke ne utrnu. Gotovo je bilo tek kad sve bude vraćeno na svoje mesto uključujući poslednje komadiće uštirkanih hekleraja, recimo, četiri dana posle. Ali je tog dana ručak bivao poslužen za stolom u dvorištu, uveče bi legali u krevete koji su mirisali na sunce, a zidovi oko nas na čisto i to se na kraju dana moglo nazvati i uživanjem.

Tek mnogo kasnije stigle su one neke poludisperzije i valjci i teleskopske drške i rad se malo ubrzao i pojednostavio. Moja je majka postala pomoćni majstor i razvila posebnu tehniku rada u dvoje: ona je nekom četkom premazivala valjak disperzijom i dodavala ga ocu na merdevinama sve upravljajući radovima što je umelo da bude predmet beskrajnog nadgornjavanja i čantranja njih dvoje. Onda sam i ja napredovala, prvo do pomoćnika sa četkom, a onda i do samog valjka. E, tu je već krenulo i uživanje jer sve što se radi sa bojom kod mene na kraju postane uživanje. Malo po malo, kako je otac stario, valjak je prelazio u moje ruke. Odavno više nismo živeli u kući sa dvorištem, nije se ni krečilo svake godine, ali u onim godinama, kad majka kao nekada odredi da su zidovi ipak garavi, pakovala bih se i odlazila k njima da zajednički odradimo vikend-ulepšavanje stana.

Poslednji put ćale i ja krečili smo ceo stan zajedno one godine kad je svetsko prvenstvo u košarci bilo u Indijanopolisu. U noći kad smo stukli Ameriku u najboljoj utakmici ikad ako se ja pitam, ostavili smo valjak i četke, otkrili televizor ispod najlona i navijali uz pivo dok god je trajalo. Navijala je i majka, sa sve magičnom krpom u rukama, brat negde u svetu propustio je tu našu utakmicu života. Oko ponoći, pun euforije, moj je ćale pogledao pod svetlom plafon u predsoblju i rekao – malo nam je ovde šareno, de da popravimo. Popravljala sam ja sa merdevina, a onda, što od umora, što od piva, pravo sa merdevina upala nogom u kantu bele smese. Isprskali smo sve što je moglo metrima naokolo i ne sećam se kad sam se toliko smejala šteti koju sam napravila. Dok smo za par dana sve završili, finale sa Argentinom i svetsku titulu proslavili smo u blistavo belom i čistom.

Sedamnaest godina posle, na kraju ovog leta, sama valjkom krečim i gledam utakmicu sa Argentinom. Nisam planirala to malanje, al’ umislila da ću da budem talija ovim momcima ako krenem. Nešto je nedostajalo i njima da pobede, a i meni. Na jutarnjem suncu u malom beogradskom stanu videla se jedna pogrešna štrafta na zidu. Ćale nije više tu da oceni je l’ šareno.

Neću je sigurno popravljati do sledećeg svetskog.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---