Feministarka

Festivali – Al Jazzera Doc >

Pijana noć u Sarajevu

Na AJB Doc-u mogao se, između ostalog, čuti podatak da ukupno ima više snimljenog video-materijala o ratu u Siriji nego što taj sukob, evo, već sedam i po godina traje

Drugi festival televizijskih dokumentarnih filmova u organizaciji medijske kuće Al Džazira Balkan održan je pretposlednjeg produženog vikenda u Sarajevu, ove godine pod sloganom "Promena". Bolja reč je sloboda jer se provlači kroz sve filmove prikazane na festivalu: od borbe za slobodnu Siriju u filmu "Za Samu", koji je međunarodni žiri proglasio za najbolji, preko slobode da slepi i slabovidi igraju fudbal u beloruskom "Treneru", slobode za žene u Albaniji u "Virdžina i devojka", do slobode za albanskog heroja i srpskog zlotvora na Kosovu (zavisi iz čije nacionalne perspektive ga posmatrate) Fatmira Limaja, čije je suđenje za korupciju praćeno u filmu "Patriotski put", a koji je žiri posebno pohvalio.

PLJUSAK I VATRA

Nekoliko beogradskih novinara i jedna zagrebačka novinarka lutali su u sitne sate ulicama Sarajeva tražeći bilo kakav lokal, odlučni da se veče ne završi. Počeo je pljusak, ispostaviće se da je trajao do svitanja. Sakrili smo se u jedan prolaz u blizini Vječne vatre u samom centru grada u naivnoj nadi da će kiša ubrzo prestati. Dok smo prebirali u glavi oskudne informacije o sarajevskom noćnom životu, pojavio se jedan mladić (nažalost, ime mu nisam upamtio) koji je držao do pola ispijenu flašu piva i pitao može li s nama dalje. Čuvši odakle smo, odmah je rekao da je njegovog oca ubio Srbin, ali i da je danas jedan drugi Srbin njegov najbolji drug. On živi na relaciji Švedska–Sarajevo, majka mu je iz Doboja, odrastao je u Kačaniku odakle mu je otac. Kasnije je razjasnio da njegov otac nije poginuo tokom oružanih sukoba na Kosovu već 2003. kada je ubijen u kafanskom obračunu.

PATRIOTSKE PRIČE

Švedska rediteljka Karolina Tredson predstavila se filmom "Patriotski put" u kojem prati zemljakinju Marie Tumu koja je sudija u EULEX-u u Prištini i predsednica veća koje sudi nekadašnjem komandantu Oslobodilačke vojske Kosova, a od 2008. do 2010. ministru za infrastrukturu Fatmiru Limaju. Navodno je za pomenute dve godine na Kosovu izgrađeno više od 1200 kilometara puteva uključujući autoput ka Tirani. Potrošeno je oko milijardu evra, a sumnja se da je najmanje 20 procenata tog novca završilo u džepovima korumpiranih državnih službenika i raznih biznismena. Sudija Tuma je zabrinuta što EULEX smanjuje troškove, otpušta strane sudije i tužioce i što Kosovo bez dobrog pravosuđa nikada neće postati država. Njoj rediteljka pogrešno suprotstavlja samog optuženika Fatmira Limaja koji priča svoje patriotske priče. Pogrešno, jer sudija Tuma nije suprotna strana u postupku već predsednica veća koje sudi i na kraju oslobađa Limaja. Logičnije je bilo da je razgovarala sa tužiocem, ali je on, verovatno, to odbio. Sličan postupak neprekidnog praćenja glavnog junaka tokom nekoliko godina sa mnogo više uspeha sproveo je Viktor Nordenskjold u filmu "Feministarka". On je četiri godine snimao doskorašnju ministarku spoljnih poslova Švedske Margot Valstrom tokom njenog prvog mandata. Biografski filmovi su dobri onoliko koliko je zanimljiva osoba o kojoj govore, a Margot Valstrom je svakako veoma inspirativna. Poznata je po tome što je sprovodila, kako je sama naglašavala, feminističku spoljnu politiku. Na samom početku mandata priznala je Palestinu, sukobila se sa Saudijskom Arabijom zbog ponižavajućeg položaja žena u toj zemlji, strateškom partneru svake zapadne politike. Zbog toga je dobijala pretnje, a Nordenskjold je zbog toga snimio najbolji kadar viđen na festivalu. Kada joj saradnici pokažu članke u nekim novinama koji aludiraju da bi Margot Valstrom mogla biti ubijena, ona ustaje i odlazi na drugi kraj ogromnog kabineta, seda za svoj sto i okreće glavu. Svaki snimatelj bi krenuo za njom ne bi li uhvatio taj emotivni trenutak, ali Nordenskjold ostaje miran i sa drugog kraja, sedeći na sofi, u širokom planu snima jednu ministarku koja plače. Pobednici festivala Vad Al-Kateb i Edvard Vots doneli su još jednu priču iz Sirije, iz uništenog Alepa pod nazivom "Za Samu". Vad je bila studentkinja novinarstva kad je počeo rat u njenoj domovini, protestovala je zajedno sa mnogim mladima protiv režima Bašara Al-Asada i zaljubila se u mladog doktora koji je usred ratnog ludila osnovao bolnicu i rodila devojčicu Samu. Kao i mnogi drugi stanovnici Sirije, profesionalci i amateri, i Vad je počela svojom kamerom da dokumentuje sve patnje kroz koje su prolazili njen suprug i ćerka Sama, bombardovanja, ranjenike, mrtvu i živu decu. Na AJB Doc-u mogao se čuti podatak da ukupno ima više snimljenog video-materijala o ratu u Siriji nego što taj sukob, evo, već sedam i po godina traje. Potresan film koji roditelji neće imati snage da gledaju.

DOKUMENTARCI SVUDA OKO NAS

Kroz noć i kišu naš novi poznanik doveo nas je do jednog haustora u kojem je klub koji radi 24 sata dnevno. Bar tako piše na jakim metalnim vratima čvrsto zaključanim debelim katancem. Mokri i pomalo promrzli opet smo raspravljali gde još nije kasno za nas koji odbijamo da spavamo. U jednom trenutku su se u haustoru pojavila dva tamnoputa mladića, jedan niži i jedan kao od brega odvaljen. Niži je na engleskom upitao: "Hoćete da pijete?" Potpuno zbunjena srpsko-hrvatska kombinacija novinara i albansko-bošnjačkog namernika potvrdno je odgovorila. Ode niži po ključ, otvori nam i mi se nađosmo u podrumskoj prostoriji udobnog i prijatnog bara okićenog muzičkim instrumentima okačenim na prašnjave španske zidove. Naš domaćin je Zeka, Alžirac iz Pariza, koji je pre tri godine došao u Sarajevo da bude menadžer lokala koji se nikad ne zatvara. Bar ne bi trebalo. Kaže da mu se Sarajevo dopada zbog ljudi, da ima divan odnos sa gazdom i njegovom suprugom i njihovom decom. Ne planira nikud da ide. Da smo tu pijanu noć snimali mobilnim telefonom, svako od nas bi imao po jedan dokumentarac.

Da danas svako može da snimi film, dokazala je Poljakinja Veronika Nič. Ona je sedam godina živela u norveškoj bestragiji prelepe prirode i dugih, snežnih, hladnih, mračnih i depresivnih zima. U svom projektu (sama ga tako naziva pošto vrvi od svih mogućih filmskih grešaka) "Bjarne mrzi kameru" ona na simpatičan način priča o prijateljstvu sa komšijom Bjarneom. To je priča o odnosu ekstrovertne, pričljive, radoznale mlade žene sa sedamdesetogodišnjim namćorom, stidljivkom, čovekom od malo reči. I to je dovoljno da bi nešto bilo film – priča. Nagradu programskog žirija Al Džazire Balkan dobio je film danske rediteljke Katrine Kjar "Žudnja za povratkom". Ona je tri godine snimala Tigist, desetogodišnju devojčicu iz Etiopije koju je majka preko specijalizovane agencije dala na usvajanje u Dansku. Tigist dobija novo zvanično ime Ejmi, ali se sa usvojiteljima ne slaže, biva premeštena u hraniteljsku porodicu koju zavoli i počinje pravnu bitku da se njeno usvojenje poništi, što rezultira porazom. Tek kad je napunila osamnaest godina, uspela je da ode u Etiopiju i poseti majku, sestre i dedu. Ovaj film postavlja pitanje etičnosti usvajanja dece iz afričkih zemalja koju siromašni roditelji daju bogatim belcima, među kojima ima i poznatih ličnosti, ne bi li im život i obrazovanje bili bolji.

Na put ne ka boljem životu već ka bilo kakvom životu krenuo je Avganistanac Hasan Fazili sa svojom porodicom. Njega su zbog slobodoumnih stavova talibani osudili na smrt, a tokom izbeglištva u Tadžikistanu australijske vlasti mu odbijaju molbu za azil. Tada Hasan i Fatima, oboje filmski reditelji u Avganistanu, sa svoje dve male kćerke kreću na dobro poznati put ka Evropi, preko Irana, Turske i Balkana. Njihov porodični film "Ponoćni putnik" (koji, nažalost, nije bio u konkurenciji jer pravila propisuju da filmovi moraju da budu u televizijskom formatu, to jest do 55 minuta) snimali su sve četvoro sa tri mobilna telefona. Da, svako danas može da snimi film. Da pokaže svu patnju, strahove i nadanja na putu koji vodi u život. Na tom putu svi će se izmeniti, ostariti, uozbiljiti i doneti važne odluke. Kao mala Nazif, njihova starija ćerka koja u prihvatnom centru u Krnjači priča kako neće biti pokrivena i da se ta odluka ne tiče nikoga osim nje same. Posle više od tri godine putovanja (od toga oko dve provedene u Krnjači) Evropska unija je porodici Fazili dala azil na osnovu identičnih dokumenata koje je australijska vlada odbila.

Dok se sarajevska kiša gasila pred svitanje, Zekin krupni drug za šankom je pričao svoju priču. I on je Alžirac, ali iz Alžira. Došao je ilegalnim kanalima preko Grčke i Albanije do Bosne i Hercegovine. U Sarajevu je već godinu dana. Čeka pravu priliku da se nekako dokopa Francuske.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---