---

 

Kako sam prodavala "Vreme"

Kupci "Vremena" nisu bili samo kupci – oni su bili fin, pristojan, pametan i drag svet. Kupili bi novine i ostali da raspravljaju o dnevnopolitičkim temama. Ni mi nismo bili samo prodavci, nas su kupci voleli – meni su moji redovno donosili kolače

Sećam se dana kada sam videla prvi broj "Vremena": moja sestra i ja smo bile na Terazijama, ona je kupila novine, pokazala mi ih i rekla – "odsad ovo čitamo". Pola godine kasnije otišla sam u Ameriku u četvrti razred srednje škole; iznenada, na američku kućnu adresu stigao mi je nenajavljen poklon od porodice: prvo "Vreme" iz pretplate, da ne zapustim MPV u dalekom svetu.

Kolporterka sam postala čim sam se vratila, u julu 1992. Sestra me je uvela u posao. Stajale smo jedne subote (jer "Vreme" je tad izlazilo subotom) kod Delijske česme – ona, ja i paket novina. "‘Vreme’ najnoviji broj, dan ranije nego na kioscima", bio je tekst koji me je ubeđivala da vičem. Nećkala sam se, skupljala hrabrost i konačno prodrala. Preplašila sam i nju i sve okolo. Posle mi je to bila omiljena zabava. U takmičenju kolportera "Vremena" u jačini glasa u finalu sam pobedila Radeta Tričkovića, koji je prodavao novine kod "Zagreba". Radeta se svi sećaju, taj se Arkanu, kad je sa Karlom Hajncom Rumenigeom prošao da otvara Adidas radnju (a iza išli fudbaleri Obilića dvojica po dvojica), prodrao "ta-ta-ta-tira" i ostao živ.

Prodavala sam na tri lokacije: kod hotela "Moskva", na Banovom brdu i kod Delijske česme. Kupci "Vremena" nisu bili samo kupci, oni su bili fin, pristojan, pametan i drag svet. Kupili bi novine i ostali da raspravljaju o dnevnopolitičkim temama. Bio je rat, bile su devedesete, i u onom moru ludila normalci su mi prijali. Uostalom, baš kao i danas. Ni mi nismo bili samo prodavci, nas su kupci voleli – meni su moji redovno donosili kolače.

Tada anoniman Čeda Jovanović kupovao je "Vreme" kod mene. Ne sećam ga se što je bio dobar frajer, sećam ga se što je svake subote dolazio sa NIN-om u rukama. Ko je tad kupovao "Vreme", nije kupovao NIN.

Iz štamparije u Novom Sadu "Vreme" je dolazilo u Kosovsku. Te devedeset treće novine su redovno kasnile jer nije bilo benzina/papira/pao je sneg, nas dvadesetak smo ih nekad satima čekali i sami sebi smišljali zabavu. Omiljena mi je bila kad napravimo lažni red ispred kioska, pa ljudi stanu na kraj reda, ne pitaju šta se prodaje, nadaju se cigarama.

Postojala su izvesna pravila za prodaju novina zimi. Stavi karton pod noge, slojevito se oblači, ne miruj. Sećam se da je 31. decembra 1993. bilo minus dvadeset, a ja provela pet sati na zadatku.

Kad stojite na ulici satima, počnete da prepoznajete ljude koji prolaze. Jednom mi je tako prišao Mrki, momak fizionomije Lombrozovog dokaza koji nedostaje, izvadio pištolj i rekao: "Mala, nemoj da sam te još jednom video da prodaješ to ustaško smeće." Taj je redovno prolazio, znala sam ga, znala sam i da će da se vrati. Nije mi se gubila glava, ali nisam želela ni da me otera. Beograd je selo – ako vam treba šest koraka da se spojite sa svakim u svetu, za ovaj grad je potrebno dva. Drug tadašnjeg dečka moje komšinice, mladić za tu priliku obećavajućeg nadimka Krvavi me je spasao. Nikad nisam pitala šta se desilo sa Mrkim, samo znam da se nije ni osvrnuo kad se konačno pojavio tri nedelje kasnije, a ja se prodrala: "Vreme!"

Kolporterskog posla se rado sećam, kolporteri su bili duhoviti ljudi, mi smo se i van ulice družili, sa nekima se družim i danas. U sivilu devedesetih prodavanje "Vremena" bilo je svetla tačka. Bilo je zabavno i imalo je smisla, sve što čovek može da ište dok prodaje svoje vreme.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---