Kavkaski krug kredom

59. MESS, Sarajevo 2019. >

Začudno i strašno, kao život

Mess jeste jedno od najprirodnijih mesta u Evropi na kojem se može odvijati pozorišni i ljudski dijalog jer je Sarajevo grad tri različita kulturna obrasca, tri Abrahamove vere, koje se dobro i rafinirano znaju i koje vekovima žive bratski, dakle, u preplitanju harmonije i nesaglasja

Internacionalni pozorišni festival Mess u Sarajevu, pedeset i deveti po redu, nosi naziv "Fluidni identiteti". Termin je preuzet od sociologa Zigmunta Baumana i označava vrstu rastakanja identiteta. Rastače se sve što je čvrsto, u čoveku rastu nemir i strah. "Takvi smo idealan plen onih koji se najbolje snalaze u kretanjima kapitala, onih što nam otkupe dušu, da bi ponovo preprodavali njene komadiće za mnogo veće pare", kaže direktor Mess-a Nihad Kreševljaković.

Na otvaranju Mess-a u prenosu uživo za državnu televiziju Kreševljaković saopštava da pošto predstava "Čehovljeva prva predstava" irskog Dead teatra neće biti prikazana sada u trajanju Messa, jer su sredstva za njen dolazak ukinuta tik pred festival, onda će se ta predstava odigrati pred šezdeseti Mess – naredne jeseni. A ovogodišnji Mess će tek tada dodeliti nagrade, jer će Festival zapravo biti završen naredne jeseni.

U žiriju su ove godine plesni umetnik Deneš Debrei, upravnik Narodnog pozorišta Zenica Hazim Begagić i glumica Ema Andrea. Nakon ovakvog otvaranja koji nas je sve udario u stomak, taj se udar nastavlja kako bi nas priveo svesti.

Festival je otvorila predstava "Imitacija života" Kornela Mundruca i njegovog Proton teatra – snažno i zaumno, onako kako to Mundruco radi, ispričana je priča sa same margine mađarskog društva. Igra, kao i scenografija koja je smeštena u jedan šestougao u koji momentalno ulazite, kao u tunel, koji će se u jednom trenutku doslovno okrenuti naopačke, rotirati za 360 stepeni sa svim što je u njemu – ta scenografija čini da u igru uđete kao u roman. Zolin ili Sabatov. Strašan i začudan u onoj meri u kojoj je to sam život iako se nekada ne čini tako. Mundrucova "Imitacija života" barokna je u svom izrazu. Priča o deložaciji stana vodi nas do jedne teške (i barokne u naraciji i slikama) romske porodične priče, a dalje svakako do problema rasizma. O poricanju i potrebi da se po svaku cenu bude prihvaćen. Najpre o onima koje zapravo ne vidimo, a koji i te kako postoje na marginama društva. Da parafraziram Ostermajera sa nedavno završenog Bitefa – pitamo li se ikad imamo li prava misliti da smo bolji od njih.

Belgijska predstava "Monkey mind" nastavlja na tom tragu – gledamo vrlo složenu koreografiju u kojoj su plesači nekoliko osoba sa Daunovim sindromom – pre svega ne možete da ih ne vidite i da ne uočite u kojoj meri su ravnopravni sa svojim kolegama na sceni.

Mađeli i Narodno pozorište u Sarajevu pred nas su doneli Brehtov "Kavkaski krug kredom". Paolo Mađeli nepogrešivo zna kako je Breht pokušavao da fraktale ljudskog identiteta sklopi u celinu, da nanovo ispriča priču. Mađeli Brehta donosi iznutra okrenutog naizvrat u jednoj severnoj dolini i šumama koje će tek početi da listaju. Ermin Bravo igra Azdaha – sudiju i ludu u svoj svojoj mudrosti, hrabrosti i lucidnosti kao sumanutog i pravednog glasnika Fortune. "Kavkaski krug kredom" Narodnog pozorišta u Sarajevu govori upravo kako je Breht pisao, stavlja pred nas jedno na trenutak zlatno doba kada je skoro vladala pravda. Kada čovek čoveku nije bio baš vuk i samo vuk.

Belgijska trupa Tonel huis i dva koreografska rada iranskog autora Mokhalada Rasema "Revolucija tela" rafinirano iz bogatog nasleđa progovara o Arapskom proleću – o tome kako slike iz Maroka, Tunisa, Sirije koje prikazuju razrušene gradove deluju na one koje ih gledaju, a koji odande dolaze. Ples i video-rad na jedan nadnaravan način govore o traumi koju telo preživljava. Oni nas podsećaju da telo pamti sve i da je svakako starije od duše. Govor o užasu na jedan potresan, a delikatan način.

"Čist grad", predstava iz Grčke autora Anestisa Azasa i Prodromosa Tsinikorisa, svojevrstan je dokumentarni teatar, zasnovan na samom pripovedanju, u otvorenoj formi, praktično lišen ikakve kulminacije donosi sudbine pet žena migrantkinja u Grčkoj. One su na sceni lično – igraju same sebe i svih pet su po dolasku u Atinu radile kao čistačice. U mediteranskom, duhovitom, gotovo prijatnom ključu, da vas na prvi udar ne uzrujavaju, ove žene, odnosno ova predstava, govore o migracijama u Evropi, o migracijama u Uniju i onim unutar Unije. O potrazi za, ako ne boljim, ono koliko-toliko sigurnijim životom, do kog da biste došli, morate proći snažne potrese koje promena tla i konteksta neminovno donosi. Prirodnost i šarm daju ogromnu harizmu ovoj toploj i humanoj predstavi.

O tome "Kako je poludeo gospodin R" već sam pričala i pisala i mogu reći ono što ostaje činjenica – da je to temeljna, složena predstava onako kako to Bobo Jelčić radi idući po tekstu duboko iznutra. Uz vanrednu igru ansambla i Borisa Isakovića koji sve vreme igra po ivici držeći priču iznutra, snažnu toliko da se svakog trenutka može raspasti.

Predstava "Ajhman u Jerusalimu" Zagrebačkog kazališta mladih u režiji Jerneja Lorencija, nastala po motivima knjige Hane Arent, igra se u dva čina. Njih je osam za jednim dugim stolom. Rekonstruiše se Ajhmanovo suđenje, publika sedi u gledalištu i deo je procesa, kao na samom suđenju. Rekonstruišu se scene iz filma "Shoa". Puno je naracije, govora o Holokaustu, toliko da vam se na momente čini da ih ne možete pratiti, igra se savršeno prirodno, u direktnom obraćanju i susretu sa gledaocima i kako iza te igre stoji atmosfera groznice koju reditelj stvara naracijom, slike koje čujete počinju iskrsavati pred vama i unutar vas. Gasne komore, skidanje mesa sa zlatnih zuba, spaljivanje leševa u mirnim, savršeno mirnim predelima. Pokoran, iscrpljen odlazak u smrt.

Sve to prolazi kroz vas dok sedite samo naizgled kao mirna, konvencionalna publika.

I gotovo na samom kraju prvog čina uzima vas jedna poljska pesma. U tom doživljaju shvatate da tih ljudi zaista više nema. Lorenci i tim predstave učine da to osvestite. Lorenci se bavi jednim specifičnim uspostavljanjem ritma same predstave – naizgled u ponavljanima, on zapravo stvara tempo furiozo, gde vas spremno uvlači u žarišta naracije kao u vatru.

Drugi deo ide sa rekonstrukcijom suđenja Artukoviću, ustaškom zločincu – da bi vas reditelj preveo u lično – u ispovest glumca, odnosno čoveka. Na sceni su već kredama označena grobna mesta na kojima su napisana imena tima predstave. Dado Ćosić as himself priča priču o svojoj porodici negde kraj Bosanske Dubice, govori o Srbima koji završe u Jasenovcu. Govori o gladi koja se prenosi kroz generacije, o strahu od gladi… Lorenci se dalje spušta u još ličniji obruč – gotovo ceo tim govori o svojim očevima. O tome kako ih se seća. Govore o Ajhmanu kao ocu, o Artukoviću kao ocu. Lorenci u grozničavoj igri rekonstrukcije i ličnih ispovesti, dokumentarnoj građi, sigurno vas vodi čudovišnim putem do uvida koliko je zločin užasan, ali i do činjenice da i zločinac ima ljudsko lice. Izvrsna je i dragocena igra ansambla ZKM-a, pošto se igra stalno na ivici, oni igraju sebe, da bi za tren ulazili u bezbroj drugih likova. Taj se ples odvija na samoj oštrici noža, nimalo lako, a odigran sa svom prirodnošću, nama u gledalištu igra koju gledamo data je kao dar.

Posebna pažnja na ovogodišnjem MESS-u bila je posvećena odlasku Borke Pavićević i Slobodana Mijatovića, koji su snažno obeležili kulturu jugoslovenskog terena. O njima su spontano i vrlo lično govorili Varja Đukić, Ana Vukotić i Dino Mustafić.

Urban Andraš se ove godine pojavio s predstavom "Kapital" Kraljevskog pozorišta "Zetski dom" u Cetinju: prepoznatljiv rukopis, gotovo koncertna forma, žestoka igra mladih glumaca koja ide do krajnosti kako bi nam skrenula pažnju na suprotno. Dramaturški Vedrana Božinović priču postavlja temeljno, na više razina ispituje odnose čoveka i društva, čoveka i kapitala, a Urban, budući da se ubraja u vrstu reditelja koji doživljaj integriše u slici, vas tu, kao gledaoca, naravno ne štedi, jer govorimo o stavu koji provokaciju koristi da vas pobudi i suoči sa onim stvarima pred kojim žmurite ili ste ih svesni, a inertni spram njih. Naravno, budući da govorimo o koncertnoj formi, da je muzika Irene Popović zapravo sveznajući pripovedač, koji vas sigurno vodi kroz sve burne, neprijatne i duhovite prizore koji su zahtevni glede trajanja, upravo zbog svog intenziteta.

"Sjećaš li se Doli Bel" Kamernog teatra u Sarajevu, u režiji Kokana Mladenovića, po antologijskom Sidranovom tekstu – od početka do kraja vas vodi u onoj trasi koja utrobu potresa između smeha i suza; drugačije ne znam da li bi moglo. Gorko i nežno sećanje na jednu mladost, jedan grad i jedan svet glumci donose u slici, kao da vaskrsavaju davnu priču i sećanje, snagom kao da se dešava sada. Reditelj vam govori o krhkosti života, snazi sećanja i bezočnosti zla – u jednom ne finom, pre uzbudljivom melanžu. Osim toga punoća Sidranove priče, ako je primate samo delom svom emotivnog aparata, ne može vas poštedeti suza.

Mess, 59. po redu, završio se spontano, jer ta se ideja dogodila u toku festivala – protestnim performansom koji su tim i prijatelji festivala izveli u petak, poslednjeg dana festivala u Narodnom pozorištu. Publika na sceni, tim i prijatelji festivala u publici, zamena mesta kao poziv na refleksiju. Iz publike su se čitali tekstovi koji govore o istorijatu Mess-a, jednog od najstarijih i najznačajnijih festivala na ovim prostorima, jednako važnom u evropskom i svetskom kontekstu. Festival koji je bio kadar da se digne doslovno feniksovski iz pepela posle rata (mada je na volšeban način zapravo trajao i tokom opsade). Na ovaj radikalan potez koji nije viđen u istoriji festivala tim se odlučio zbog kontinuiranog smanjenja budžeta. Dakle, ustati i imati jasan stav, ne povući se – o tome govori tim Mess-a.

"Opet živimo velike historijske turbulencije, od terorizma preko progona i seobe čitavih naroda, do terora neoliberalnog tržišta. Sve to ostavlja duboke tragove i na mikroplanu, pa je prirodno da se autori vraćaju narativima koji pokušavaju objasniti život naše posrnule civilizacije", kaže reditelj Dino Mustafić, jedan od prvih ljudi Mess-a.

Pošto Mess jeste jedno od najprirodnijih mesta u Evropi na kojem se može odvijati pozorišni i ljudski dijalog različitih kultura, prosto jer je Sarajevo grad tri različita kulturna obrasca, tri Abrahamove vere, koje se dobro i rafinirano znaju i koje vekovima žive bratski, dakle, u preplitanju harmonije i nesaglasja. Zato nepogrešivo tačno čuju drugog. Zato smisao i misija ovog festivala jesu neupitni.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---