<< VREME | BR 1502 | 17. OKTOBAR 2019.

EXTRA

Podrška >

Pošalji komentar
redakciji Odštampaj tekst

Zašto idemo na suđenje Jutki

Najkraći odgovor na pitanje zašto odlaskom na ročišta pružam podršku Mariji Lukić glasio bi – zato što smatram da je za korenite promene u društvu neophodan ženski pokret

Dvadeset šestog maja ove godine, sa još tridesetak žena iz raznih političkih kolektiva, bila sam na ročištu suđenja Milutinu Jeličiću Jutki da iskažem podršku Mariji Lukić, ženi koja je jednog od najbahatijih funkcionera vladajuće stranke, lokalnog moćnika koji kontroliše privredni i politički život u Brusu, izvela na sud zbog seksualnog uznemiravanja. Nosila sam transparent na kome piše "Ne trpim". Iako, objektivno govoreći, trpim razne ljude i situacije samo zato što sam žena. Međutim, poruka sa tog transparenta i kolektivna akcija žena koje su besne i odlučne za mene u datom trenutku znače zamišljanje budućnosti u kojoj ne moram da trpim. Za sledeća dva ročišta, ovog puta, zbog pritiska lokalne sredine, izmeštena u sud u Kruševcu pravila sam transparente na kojima piše "Radnice su uz Mariju Lukić" i "Ženska ljutnja, a ne ćutnja".

Najkraći odgovor na pitanje zašto odlaskom na ročišta pružam podršku Mariji Lukić glasio bi – zato što smatram da je za korenite promene u društvu neophodan ženski pokret. Ženski pokret potreban nam je da bi nas čuli kada kažemo – hoćemo pravilnike o sprečavanju seksualnog uznemiravanja na fakultetima i na svim radnim mestima; hoćemo dostojanstvene porodiljske naknade; nećemo da nas na razgovoru za posao pitaju da li smo udate i ne pristajemo da budemo nevidljive radnice. Takav ženski pokret gradi se okupljanjem žena oko žarišnih tačaka koje svojom problematikom prevazilaze dnevnopolitičke senzacije. Slučaj Marije Lukić posebno privlači pažnju raznih slojeva stanovništva iz najmanje dva razloga – najpre, borba Marije Lukić za sudsku pravdu sažima univerzalno žensko iskustvo – zloupotrebu moći od strane nadređenog muškarca, koji tu zloupotrebu pokušava da prikaže kao posledicu ponašanja žena. Drugi razlog zbog koga slučaj Marije Lukić ne prestaje da privlači pažnju leži u tome što se radi o borbi u kojoj, uprkos snažnim vaninstitucionalnim mehanizmima kojima se Lukić i njena solidarna podrška nastoje ućutkati, oštećena strana ima šanse da pobedi koristeći institucionalne i pravne mere na raspolaganju.

Odjeci otpora: Žene koje se bore protiv seksualnog uznemiravanja, seksualnog nasilja i muškog nasilja uopšte najčešće su predstavljene kao glasnogovornice bespomoćnih žrtava – slika bespomoćne žene ne provocira dovoljno komforan položaj muškaraca u patrijarhalnim društvima. Kada iskorače iz matrice bespomoćnih ili moralno uzvišenih, gotovo svetica koje, jezikom tabloida rečeno, tlači "monstrum", tj. kada se problem muškog nasilja formatira kao nasilje potencijalno svakog muškarca nad integritetom i ličnom autonomijom žene, sledeći korak jeste ismevanje ili banalizovanje rada žena koje se protiv nasilja bore. Međutim, s obzirom na to da je i globalni i lokalni #metoo pokret probudio strahove koji leže u korenu sistema muške nadmoći – strah da žene, čak i holivudske glumice kao i "obične" radnice iz jednog malog mesta u Srbiji, imaju nešto zajedničko i da će zahvaljujući tome ustati protiv takvog sistema – konzervativne društvene snage nastojaće da žene koje se bore prikažu ne samo kao "mučenice", "smaračice koje pričaju o nebitnim stvarima" nego i kao agresorke. Tužba bivšeg predsednika opštine Brus Milutina Jeličića Jutke protiv novinarke Ivane Jasnić Mastilović, zato što je dosledno i istrajno izveštavala o optužbama za seksualno uznemiravanje, kao i o procesu suđenja, samo je jedan od primera kako institucije muške nadmoći vidljive i nevidljive borkinje i saveznice ženskog pokreta pretvaraju u agresorke. Alhemija kojom žena koja digne glas protiv nejednakosti i nepravde postaje pretnja sastavni je deo mita o "ženama koje masovno lažno prijavljuju muškarce za nasilje". Vatreni pobornici ove ideje nikada se ne zapitaju zbog čega istovremeno nemaju i paničan strah od toga da će biti lažno optuženi za krađu ili za pokušaj ubistva, na primer. Nepoverenje, omalovažavanje, podsmeh, ućutkivanje, zastrašivanje, ali i istrajnost, sestrinstvo (jer, setimo se, bez zalaganja aktivistkinja Autonomnog ženskog centra i podrške radnica iz Brusa čije su tužbe protiv Milutina Jeličića odbačene, vidljivost borbe Marije Lukić bila bi znatno manja), otpor – ništa od toga nije novost – već praktično konstanta delovanja raznih ženskih pokreta kroz istoriju. Upravo zbog toga, zato što podršku Mariji Lukić vidim kao srž jednog šireg procesa, neophodnog za izgradnju pravednijeg društva, želela bih da svoju podršku obrazložim u dve slike. Dve slike nepravde, otpora i nade u kojima se istorijska iskustva ženske borbe i ženska svakodnevica prepliću.

Prvo ročište na koje sam otišla, ono u Brusu, nije bilo zastrašujuće iskustvo zbog performansa koji je ispred Osnovog suda u Brusu izvodila grupa razularenih muškaraca u majicama "Pravda za Jutku". Kontrola i ucene zasnovane na klijentelizmu i iskorišćavanju siromaštva i nezaposlenosti, koje i lokalna i republička vlast koriste da opstanu, nisu nikakva novost. Štaviše, ta vrsta agresije bila je očekivana. Međutim, iznenadila me je čvrstina uverenja sadržana u dobacivanju da smo mi samo "deca koju su iskoristili" i da mi nju "ne bismo branile kad bismo znale da je ona spavala sa celim Brusom". Tada sam prvi put, nakon godina i godina čitanja radikalnih feministkinja iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, doživela šta zapravo znači tvrdnja da je višemilenijumsko ugnjetavanje žena toliko rasprostranjeno, prisutno u najmanjim pojedinostima svakodnevice da se to i ne prepoznaje kao izraz nejednakosti i potlačenosti. Ljudi zaista misle da svaki segment života žene treba da bude vrednovan u odnosu na njeno seksualno ponašanje i osećaju se ugroženo kada im se to uverenje prodrma. Kada je, nakon još jednog odlaganja saslušanja, Jeličić izviždan napustio sud, a njegova podrška se već razbežala, pojavila se Marija Lukić. Nakon što se zagrlila sa svakom od nas, uzela je platno na kome su aktivistkinje Žena u crnom napisale "Pravda za Mariju Lukić", ogrnula se njime i nastavila da korača ulicama koje su pre samo nekoliko sati bile pune muškaraca koji je osuđuju i mrze, jer je progovorila. U pozadini smo stajale mi i iz sve snage, uz pratnju bubnjarki, vikale "Pravda za Mariju". Sigurna sam da su ti ujednačeni, gromoglasni povici ostali u pamćenju stanovnica i stanovnika Brusa. Zahvaljujući zajedničkom otporu žena – svi oni koji su uživali u ideji da će Marija morati sama da hoda tim ulicama – bili su prinuđeni da makar nakratko zaćute i slušaju odjeke naših glasova. Jedna od najbitnijih stvar koje smo učinile svaka za sebe i jedna za drugu.

Zajedništvo se rađa iz iskustva: Borbu protiv seksualnog uznemiravanja i diskriminacije žena na radnom mestu, čiji je simbol − ovde i sada − Marija Lukić, podržavam ne samo zato što nam govori ono oko čega su svi ljudi privrženi idealima slobode i jednakosti saglasni – da lokalnim moćnicima i vlasti koja sve to omogućava treba stati na kraj. Ovu borbu podržavam, pre svega, zato što saopštava neprijatnu istinu da je problem seksualno uznemiravanje kao pojava, a time i svi muškarci koji tako tretiraju žene, ne samo određeni pojedinci.

Nedavno sam sedela sa "kolegama" – piscima, književnim kritičarima, profesorima književnosti. Način na koji su me u razgovoru tretirali, njihovo insistiranje na mojim godinama, omalovažavajući ton prema svemu što sam do sada uradila i prema svemu čime se bavim čine "radnu" i "kolegijalnu" atmosferu u kojoj je nepoštovanje žena, posebno mlađih žena, normalizovano. Kada se u "intelektualnim" kolektivima, koji, očigledno, nisu imuni na nejednako tretiranje žena, dogodi seksualno uznemiravanje ili nasilje – kao i u svakom drugom kolektivu – pomenuta "radna atmosfera" ide naruku daljem diskreditiranju žena i relativizaciji neprihvatljivog ponašanja. Solidarnost sa Marijom Lukić važna nam je da bismo, umesto da se oslanjamo na sreću ili na "dobre muškarce", naučile da se oslanjamo jedna na drugu. Rečima žena koje su u Čikagu 60-ih godina osnovale pokret za žensko oslobođenje, koje su prve u istoriji imenovale seksualno uznemiravanje i seksualno nasilje kao zaseban problem – "I tamo gde su žene isuviše prebijane da bi se borile, ja ću biti tamo; i mi ćemo skupiti snagu zajedno. Posvuda, imaćemo novi svet, pravedniji svet, svet bez ugnjetavanja i poniženja."

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST