Intervju – Stiv Kolmen, saksofonista i kompozitor >

Nećemo o džezu

Jedan od najintrigantnijih stvaralaca i izvođača muzike koju odbija da nazove džezom govori za "Vreme" pred nastup na 35. Beogradskom džez festivalu

Od svih delujućih avangardnih autora u džezu, po svemu nesvakidašnja figura Stiva Kolmena ističe se kao svakako jedna od najintrigantnijih. Njegova muzika istinski ne poznaje granice, pa je čak i on sam ne naziva džezom, mada je duboko utemeljena u njemu. Inspirisan velikim saksofonistima iz prošlosti, kao što su Koltrejn ili Parker, ali i afričkim pretečama, čiju je muziku proučavao na izvoru, Stiv Kolmen (r. 1956) predstavlja neku vrstu savesti savremene džez scene. Kad tačno u ponoć bude izašao na scenu Doma omladine Beograda sa svojim Five Elements, kao deo programa 35. jubilarnog Beogradskog džez festivala (26.10), otvoriće nam vrata jednog pristupa džez muzici koji nikako nije standardan, jer je promišlja od samog početka. Beskompromisan na svom putu već decenijama, kroz kolektiv istomišljenika po imenu M-Base (Kasandra Vilson, Geri Alen, Robin Jubenks, Greg Osbi), jednako koliko i solo, on je primer stvaraoca koji duboko proživljava svoj umetnički koncept, čiji je finalni cilj potpuno oslobođenje muzike od svih stega i očekivanja, i vraćanje njenom prvobitnom društvenom smislu, kao graditelja zajedništva među ljudima.

"VREME": Kako ste otkrili saksofon kao instrument, da li je neko u porodici bio muzički obrazovan?

STIV KOLMEN: Počeo sam da sviram saksofon sa 14 godina, u srednjoj školi. Zapravo, prvo sam svirao violinu, a zatim prešao na saksofon. Ne potičem iz muzičke porodice, jedini sam profesionalni muzičar među svojima – moj stariji brat svirao je nešto kratko bubnjeve, a moj otac pomalo saksofon u klubu, kad je bio mlađi – ali, ako ćemo iskreno: nikad nisam video saksofon u svojoj kući.

Da li vas je muzika oduvek interesovala samo kao zvuk i zajedničko sviranje, ili ste u njoj u startu prepoznavali snagu koja može promeniti stavove ljudi, preobratiti planetu?

Samo sam slušao ono što je bila popularno u to vreme, malo na radiju, malo sa ploča, i tako otkrio muziku ljudi koji su zapravo bili iz generacije mojih roditelja. Dugo smo imali samo jedan gramofon u kući, pa sam tako upijao sve ono što su puštale moje starije sestre ili otac i majka. Na taj način sam zapravo sve vreme slušao Reja Čarlsa, Čarlija Parkera, Sonija Stita, Sema Kuka, Dinu Vošington, Kaunta Bejzija, Džina Amonsa, Nensi Vilson, The Jazz Crusaders – ali nisam imao pojma ko su ti ljudi?! Moje sestre znale su da puštaju sve Motown pesme kod kuće, Džejmsa Brauna, Aretu Frenklin, Smokija Robinsona i The Miracles, Stivija Vondera, Parliament-Funkadelic, The Meters, Donija Hataveja... Budući da sam najmlađi od petoro dece, bio sam očigledno primoran da slušam sve ono isto što i odrasli (smeh).

Sigurno da u to vreme nisam razmišljao o muzici na neki poseban način, poput onoga što opisujete, kao o sili koja menja stavove ljudi ili preobražava svet i tako to. I još uvek ne mislim da muzika može da transformiše ovu planetu. Imamo mnogo veće probleme nego što to muzika može da reši.

Da li biste ono što svirate nazvali striktno džezom, na onaj način kako vi shvatate pojam džeza?

O onome što sviram mislim isključivo kao o muzici. NIKADA ne razmišljam o reči "džez". Džez je za mene jedna besmislena reč. Muzika je nešto drugo. Vrste muzike se razlikuju, jer su ljudi koji ih stvaraju kulturološki i na svaki drugi način različiti. Ona je prosto samo tvorevina onih koji je prave. Hoću reći, muzika nije nešto odvojeno od ljudi, to je kreacija nekih stvarnih osoba. Nema li ljudi – znači da nema ni muzike.

Kako biste opisali šta je M-Base tačno: stil sviranja, kulturni pokret, pogled na svet ili sve to pomalo?

Opet, M-Base je samo reč. Nikada baš ne pomislim: "E sada ću da sviram malo neki džez" ili "sad ću da sviram malo M-Base". M-Base je prvobitno bio samo termin za nas koji smo imali slične poglede, i služio je da identifikujemo taj naš pristup muzici, ali o njemu više i ne razmišljam.

Koliko je za razvoj vaše muzičke filozofije važno delovanje umetnika San Ra? U kojoj meri su vas njegovi umetnički koncepti i životne ideje inspirisali?

Ne bih rekao da je na mene jako uticao San Ra. Bio sam ga svestan, naravno, čak su me u jednom momentu pozvali i da se pridružim njegovom orkestru. Poštujem put koji je San Ra prešao, ali nisam baš pod njegovim uticajem.

Kako ste došli do ideje da istražujete afričke korene džeza? Šta biste rekli da je vaše najvažnije otkriće sa mnogobrojnih putovanja u Afriku?

Mnogi Afroamerikanci istraživali su svoju prošlost, istoriju Amerike i, kao rezultat svega toga, Afrike, jer smo upravo odatle stigli do mesta na kojem smo danas. Moj otac se interesovao za afroameričku kulturu, a ja sam postao zainteresovan za ovu temu kroz slušanje govora Malkolma Iksa. Kasnije, u srednjoj školi, sasvim svesno odabrao sam da proučavam afroameričku i afričku istoriju – pa sam, naravno, proverio odakle dolazi ta muzika koju sam već počeo da sviram. Nisam uopšte razmišljao o takozvanom džezu, jer je muzika iz Afrike najvažniji koren celokupne afroameričke muzike, kao i afrokubanske, afrobrazilske – ona je zaista temelj muzike obe Amerike. Opet, podvlačim, ne mislim na "džez".

Više puta sam odlazio u Afriku, ali su verovatno moja najvažnija otkrića na afričkom kontinentu bila onda kad sam otišao u Ganu 1993–1994, da proučim primere veza između muzike i govornog jezika, i kada sam krajem 1997. otišao u Egipat, da proučim primere iz istorije ljudske rase i to kako su nekad ljudi koristili simboličke jezike za komunikaciju. Trebalo bi zapravo da kažem da sve jezike smatram simboličkim, što uključuje i govorne i muzičke jezike.

Koliko ste toga i šta sve tačno naučili od muzičara iz drugih delova sveta? Da li je muzika zahvaljujući internetu konačno stvarno postala globalna?

Učim od svih, svuda gde idem. Ne mogu vam dati tačan brojčani podatak o procentu koliko toga naučim (smeh), ali zaista stalno učim. Muzika je oduvek bila globalna, jer su ljudi globalna pojava, a muzika je proizvod ljudi, kao što već rekoh. Internet zaista omogućava lakšu komunikaciju ideja, ali ideje su uvek bile tu, mnogo pre interneta.

A kako ste onda došli na pomisao da muzika pomaže prenos ideja? Da li je ta njena osobina prisutna u svim muzičkim tradicijama?

To uopšte nije moja ideja. Sve to se događalo mnogo pre mog rođenja i tu je sa nama od davnina. Muzika je jedan od načina na koji se ljudi izražavaju i stara je koliko i govorni jezik, možda čak i starija. Tako da ja muziku smatram jezikom, a razne vrste muzike – različitim jezicima. Nisam još video ili čuo za kulturu koja nema muziku.

Ko je po vama najveći vizionar džeza u današnjici, kome se iskreno divite? Kako će po vama izgledati džez u narednim decenijama – više tehnologiziran ili naprotiv sve prirodniji, analogniji?

Iskreno, nemam pojma. Ne razmišljam o džezu uopšte. Žao mi je što stalno moram da ovo napominjem, ali to je jednostavno i puna istina o tome kako razmišljam. Takođe, nikad ni o kome ne mislim u kategoriji najvećeg i slično. Sa druge strane, postoji puno, puno muzičara kojima se divim, pa bi ta lista – da je ovde izgovorim – bila stvarno preduga. Daću zato samo jedan primer: trenutno mi se jako sviđa muzika pijaniste Krejga Tejborna, to je moja preporuka za slušanje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---