Charles Lloyd

35. Beogradski jazz festival >

Pod sjajem zvezda... osam noći

U Beogradu još postoje stvari koje Goran, zamenik Vesića, nije stigao da upropasti

Nema benda kao što je big, pa su se orkestri (do 15 članova) zapaženo vratili, na velika (sic!) vrata. Mingus Big Band ubedljivo je podsetio da je svetski značajan velikan Čarls Mingus bio i jedan od živih temeljaca u prvoj petoljetki (1970–75.) ovog festivala – na toj istoj bini, tada Doma sindikata Jugoslavije – a ‘82. bili i čuvari nasleđa, Mingus Dynasty. Opet glavnu reč (doslovno) ima kontrabasista (Boris Kozlov), a okosnicu repertoara čine Čarlijeve lične posvete Goodbye Pork Pie Hat, Fables of Faubus, So Long Eric. Belgijski Flat Earth Society dinamično i maštovito predstavio je aranžmane negde na putu od Mingusa do Zape, a sa 11 članova jubilarni, 35. BJF otvorio je domaći Nikolov-Ivanović Undectet. Lideri su mu saradnju počeli na studijama u Holandiji, da bi u ovoj postavi okupili saksofoniste Luku Ignjatovića i Kristijana Mlač(a)ka, trubača Marka Đorđevića, ali i bariton-saksofonistu, tubistu, harmonikaša i još neke strance. Vladimir Nikolov je na aranžersko-kompozitorskoj i profesorskoj strani u Beogradu, dok bubnjar Srđan Ivanović iz Pariza dovodi Blazin’ Quartet, a k.g. flautistu Mažik Malika (Magic Malik) za ovaj program – posle prošlogodišnjeg Artistry in Broken Rhythm (Metropolis), premijerno su izveli drugi, upravo izašli album Frame and Curiosity.

Mešavina i zabave ne odriče se ni nemački sekstet Hutte bubnjara/kompozitora Maksa Anžejevskog (Max Andrzejewski), zadubljenog u opus eminentnog kolege-bubnjara Roberta Vajata (Wyatt, ex Soft Machine, Matching Mole), čija kreativnost privlači sve više tumačenja, pa i u džezu. Poljsko-norveški kvartet Unloved saksofoniste Maćeja (Maciej) Obare očekivani je izdanak saradnje Tomaša Stanka i etikete ECM. Sličan je i razvoj italijanskog gitariste Frančeska Diodatija, poznatijeg nam po saradnji s Enrikom Ravom, sada s grupom Yellow Squids, u kojoj tuba zamenjuje bas. Zanimljivijim se pokazao njegov izraelski kolega Gilad Hekselman u američkom triju koji je poentirao Monkovom ‘Round Midnight, ređe gitaristički obrađivanom, i bluzom Eyes Of The World Grateful Dead. U triju je strastveno muzicirao i nemački pijanista Mihael Volni (Michael Wollny).

Sa mladih na još mlađe učesnike, ka glavnoj struji solidno je vukao britanski trubač Henri Spenser (Henry Spencer) sa bendom Juncture, a slično važi i za našeg saksofonistu Rastka Obradovića i njegov norveški kvartet. Rana nada domaćeg džeza, Obradović je brzo zatvorio prvi krug – beogradski klub Čekaonica, muzička škola "Stanković", studije u Oslu, BJF, Schime trio – i evo već predaje u "Stankoviću", a prvi album The Northern Experience upravo mu objavljuje AMP u Norveškoj. Imponuju zreli zvuk i stil ne samo Rastkovog muziciranja nego i gostujućeg trubača Ivana Radivojevića. Visok "ulazni nivo" ovdašnjeg džezerskog podmlatka potvrđuje i pijanista Milan Stanisavljević: školovan za klasiku u Beogradu, pa za džez u Gracu, akademski angažovan u Ljubljani, nastupio je sa svojim slovenačkim kvintetom i upravo objavljenim, trećim albumom The Weight of Thought. Peti po redu Serbian Showcase na BJF upotpunio je novosadski kvartet Dragon’s Fuel, najmanje konvencionalan, sa dva saksofona i ritam-sekcijom.

Čitava linija bendova u kasnovečernjem terminu (od 22.30) u sali Amerikana organizatora festivala, Doma omladine Beograda (DOB), mogla je nama starijima prijati kao odgovor na pitanje A šta bi bilo da se Jugoslavija nije raspala? i shodno tome da su slovenački alternativni sastavi kao Miladojka Youneed i Quatebriga iz druge polovine ‘80ih izvršili puni uticaj na scenu cele zemlje i uspostavili kontinuitet do, recimo, Dubioza kolektiva? Austrijski Shake Stew – 3 duvača, 2 basa, 2 bubnjara – čak se pojavio u dvobojnim "dresovima"; iberijski Axes Žoaoa Mortagua, sa 4 saksofona i 2 bubnjara; francuski Freaks violiniste Tea Sekaldija (Theo Ceccaldi), sa 2 gudača, 2 saksofona, gitarom i bubnjevima, žestoko nastavlja tradiciju el. violinisanja svoje zemlje (Žan Lik Ponti, Didije Lokvud).

A kad smo kod Francuza, po običaju među najprijatnijim koncertima bio je opet velikan iz evropske kolevke džeza: kontrabasista Anri Teksije (Henri Texier, r. ‘45), dvosmerno vezan za Balkan i exYU, dobro poznat ovdašnjoj publici, i dalje zrači mladalački. Repertoar je obuhvatio prošlogodišnji album Sand Woman (Label Bleu), ali i neke od njegovih najstarijih kompozicija, u standardno-modernističkom miksu, s kvartetom u kom bi mu svako od odličnih muzičara mogao biti sin (a saksofonista Sebastien i jeste). Anri svinguje, i optimalni spoj melodičnog i misaonog neizbežno je oduševio.

Među glavnim zvezdama festivala naravno su i pevačice. Džezmija (Jazzmeia, r. ‘91) Horn velika je crna vokalna nada džeza iz SAD, a predstavila nam se svojim drugim albumom Love & Liberation (2019, Concord Jazz) koji posle standarda afirmiše njene autorske domete. Ruskinja Tanja Balakirskaja bila je korektna gošća – s par pesama i na maternjem jeziku – Ilugdin trija pijaniste Dmitri Ilugdina, efektnog predstavnika razvijene ruske džez-scene s koje smo ranije sretali samo nategnute epigone. Utegnuta kanadska pijanistkinja Laila Biali sviračkim i pevačkim nivoom išla je uz nos čistuncima jer je otvoreno opredeljena da zabavi publiku: pleše, obrađuje pop/rok, brblja...i uspeva, s vrlo dobrim albumom iz 2018, svojim prvim za cenjenu etiketu ACT. Tako privodi kraju jezgrovitom obradom Bouvijeve Let’s Dance, samo uz kontrabas-pratnju zasija The Nearness Of You, i na bis smirujuća Yellow grupe Coldplay.

Ipak, kraljica 35. BJF a i mnogo šire je Dajen Rivs (Dianne Reeves, r. ‘56). Gotovo pa zvanična naslednica Sare Von (Sarah Vaughan) došla je na istu pozornicu, sa brazilski obojenim kvartetom – više od decenije posle svog prvog gostovanja kod nas, sada s dragocenim glasom malo tamnijim i diskretno matiranim, više nalik Nini Simon. Besprekorna u standardima/baladama kao Stella By Starlight i Softly As In A Morning Sunrise, osećajna od gospela i klasičnog bluza preko svinga do sketa, bez spec. efekata i neposredna u komunikaciji, jednako moćna s punom pratnjom u River Džoni Mičel ili s pojedinačnim instrumentima, vrhunac je dostigla dugom Love Is Here To Stay, uz akustičnog gitaristu Romera Lubamboa. Sat i četvrt doslovno proletelo, ovacije!

Ni instrumentalna zvezda džez-roka sredine ‘70ih, krakati dugoprsti Stenli Klark (Stanley Clarke, Ex Return To Forever) nije ovde prvi, nego već peti put, ali premijerno na BJF. S gruzijskim saradnicima, u postavi s violinom i suvišno dupliranim klavijaturistima, bas-gitarero promenljivom srećom nastoji da izbegne uobičajene zamke fuzije čije je tehniziranje za sobom ostavilo priličnu kreativnu pustoš. Razgnjecali su ...Pork Pie Hat ali, srećom, bez predugog daveža, i sve se prihvatljivo završilo Klarkovim starim hitom School Days. Krcata Kombank dvorana bila je oduševljena, naravno, ali ni za najveća imena nisu sva sedišta uvek bila popunjena, što se još više primetilo u bioskopskoj sali DOB. Kompleti ulaznica koštali su 1.300-3.800 dinara, pojedinačne sasvim umereno, ali izgleda da je počela oseka publike – ograničenog broja, par hiljada ljubitelja koje je nemoguće rastegnuti na prekobrojne sadržaje.

S druge strane, oko ponoći u sali Amerikana, saksofonista Stiv Kolmen (Steve Coleman) sa svojim Five Elements upijao je pažnju publike koja bi sigurno bolje popunila raniji termin u donjoj dvorani. Ispred furiozne ritam-sekcije, uzdanica modernog, slobodnog džeza koji ne priznaje ni sopstvene granice, Kolmen je s mladim trubačem i adekvatno popunjenim, gotovo propevanim reperom bio fank-tastičan! Drugu poslasticu za "tvrdo kuvane" pristalice džeza bez kompromisa ponudio je – u svom trećem dolasku na BJF, posle 2011/14. – saksofonista Čarls Lojd (Charles Lloyd, r. ‘38), s projektom/kvartetom Kindred Spiritis. Hodajuća, vitalna enciklopedija džezerskih proboja u druge muzike i do novih publika, Lojd sada u postavi ima i el. gitaru, a njegove naoko lake i pitke lirske improvizacije mreškaju površinu pod kojom kuljaju spiritualne struje i van registra čujnosti krše se tektonske ploče. Po običaju, pred kraj numera u kojoj svira flautu – Dismall Swamp – vodila je stojećim ovacijama. Posle ovakvih koncerata, čak i odlična svirka drugih izvođača samo je antiklimaks.

Nepotrebno razvučen na čak 8 večeri, otpočet suvišnim DJ-setom poznatog Nikole Kontea, 35. BJF završio se kamernim koncertom plodnog norveškog pijaniste i književnika, veterana Ketila Bjornstada.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---