SAD – Politika na kauču >

Izborni bluz

Poraz na političkim izborima može da utiče na psihu. Istraživanja o postizbornom stresnom poremećaju pokazuju da on može da prouzrokuje nevolje u ličnom, socijalnom i profesionalnim životu

Politikolozi vole da ponavljaju izreku ballots not bullets, glasački listići, a ne meci, da bi naglasili kako su izbori dobro sredstvo za razrešavanje društvenih napetosti, ali psiholozi učestalo upozoravaju da su izbori u savremenim društvima uzrok besa i stresa, strepnji i teskoba. Više od polovine Amerikanaca (56 odsto) tako kaže da su predsednički izbori 2020. značajan uzrok kolektivnog stresa. To je povećanje u odnosu na 52 odsto sličnih odgovora pred predsedničke izbore 2016, pokazuje istraživanje Američkog udruženja psihologa (American Psychological Association – APA), koje je provedeno između 1. avgusta i 3. septembra 2019. anketiranjem 3617 odraslih osoba u SAD.

Nivo stresa u SAD je viši nego u bilo koje vreme tokom poslednjih deset godina (uključujući i recesijske godine počev od 2008). Sedam od 10 odraslih (69 odsto) kaže da je za njih izvor stresa zdravstvena zaštita, više od sedam od 10 anketiranih Amerikanaca (71 odsto) kaže da su to masovna ubistva (71 odsto, za 10 odsto više nego u istraživanju 2018).

Oko 62 odsto odraslih Amerikanaca kao izvor stresa navodi političku klimu, zbog koje ta i druga životna pitanja postaju izvor dodatne napetosti.

ZBRKA I STRES

I u istraživanju Pju centra (Pew research center) iz juna 2019. većina ispitanika kaže da su poslednjih godina političke debate u SAD po tonu i po svojoj prirodi postale negativnije, da pokazuju manje međusobnog poštovanja, da su manje bazirane na činjenicama i da se manje bave suštinom. Polovina ispitanika kaže da im je razgovor o politici sa ljudima sa kojima se ne slažu stresan i frustrirajući.

Značajna većina (78 odsto) kaže da "vrući ili agresivni" jezik koji izabrani političari usmeravaju protiv određenih ljudi ili skupina čini nasilje nad njima verovatnijim.

Pozivajući se na pomenuto istraživanje Pju centra, "Vašington post" konstatuje da podaci prilično sugestivno pokazuju da sveprisutni Donald Tramp izaziva mnoge negativne reakcije i stres mnogih Amerikanaca, mada je uzročno-posledičnu vezu teško odrediti.

S jedne strane, 54 odsto ispitanika ponekad misli da je to što Tramp govori zabavno, ali istovremeno 55 odsto ispitanika ocenjuje da je on pogoršao ton i prirodu političke debate u SAD. To je dva puta više od 24 odsto onih koji smatraju da je Tramp tu debatu poboljšao.

Da ih Trampove izjave čine zabrinutim kaže 76 odsto ispitanika, zbunjenim 70 odsto, uznemirenim 69 odsto, iscrpljenim 67 odsto, besnim 65 odsto, uvređenim 62 odsto, uplašenim 56 odsto.

ZAVISNICI OD VESTI

Tridesetpetogodišnji politički umeren stanovnik Kalifornije San Mateo, koji je u prošlosti podržavao i demokratske i republikanske kandidate, osećao se "osakaćeno". "Osećam se ljutito, stvarno, stvarno ljutito, daleko sam više ljut nego što sam očekivao da budem." Pokušao je da uguši teskobu. Prvo je zatvorio svoj Fejsbuk profil kako bi ograničio izloženost svakodnevnoj poplavi vesti iz Vašingtona, ali je neobaveštenost o događajima takođe bila stresna. "Deo mozga želi da zna šta se događa, a onda vam drugi deo kaže: ne, ne, to nije dobro za mene!"

Više od sedam od deset odraslih (72 odsto) slaže se sa tvrdnjom da "mediji neproporcionalno naduvaju stvari", a više od polovine (54 odsto) kaže da želi biti informisano, ali da im vesti izazivaju stres.

U tom kontekstu se vide generacijske razlike: tri od pet odraslih pripadnika generacije Z (61 odsto) i milenijalaca (60 odsto), više od polovine "genXersa" (55 odsto) i polovina bumersa (50 odsto) želi da ostane informisano, mada im vesti izazivaju stres. Takav stav ima samo malo više od trećine starijih odraslih osoba (36 odsto). Skoro dvoje od pet anketiranih (39 odsto ukupne populacije) kaže da je u poslednjih godinu dana smanjilo "konzumaciju" vesti.

Direktor Međunarodnog programa studija trauma Džek Saul kaže za magazin "Atlantik" da su se ljudi tokom kampanje 2016. osećali ugroženo i teskobno, ali da je rascep u američkom društvu prethodio tim izborima. Davno pre Trampa osećala se težina institucionalnog rasizma i seksizma, ili ugroženost nekih grupa belih Amerikanaca zbog gubitka radnih mesta.

RANJIVE GRUPE

Žene će znatno češće nego muškarci reći da je dosegnuta najniža tačka u istoriji SAD (60 odsto žena nasuprot 52 odsto muškaraca). To kaže i 72 odsto Afroamerikanaca i barem polovina ispitanika u svim ostalim rasnim i etničkim skupinama (58 odsto Hispanoamerikanaca, 55 odsto Indijanca, 53 odsto belaca i 53 odsto Azijaca). Uticaj diskriminacije posebno stresno deluje na pripadnike manjina – oko 63 odsto "obojenih" kaže da ih diskriminacija onemogućuje da vode pun i produktivan život, 64 odsto pripadnika LGBT populacije kaže isto.

"Boston gloub" izveštava da što psiholozi "kopaju" dublje, postaje očigledniji osnovni uzrok oboljenja i tegoba (kao što su nesanica ili hronično osećanje strepnje) povezanih sa anksioznošću pripadnika manjina, posebno Latinoamerikanki. "Atlantik" je u novembru 2016. pisao kako oni koji su ostali "uzdrhtali i uplašeni", pre svega žene i crnci, imaju dobre razloge da budu anksiozni, s obzirom na seksističke i rasističke poruke koje je tokom kampanje izgovorio Donald Tramp o ženama koje su ga optužile za seksualni napad, o Meksikancima kao kriminalcima, o opravdanju Kju Kluks klana, o zabrani ulaska u SAD muslimanskim emigranatima, o deportaciji miliona imigranata.

Imigracija je stresni faktor za skoro polovinu Amerikanaca starosedelaca (48 odsto), Afroamerikanaca (46 odsto) i belaca (43 odsto), ali pitanje imigracije znatno je stresnije u hispanoameričkoj populaciji (66 odsto), ili među Azijcima (52 odsto).

POSTIZBORNI STRESNI POREMEĆAJ

Neki psiholozi na osnovu indicija koje govore da se mnogo ljudi oseća uznemireno, zbunjeno, nezadovoljno i u nevolji zbog političke klime i budućnosti nacije, govore o postizbornom stresnom poremećaju (Post Election Stress Disorder – PESD) čiji simptomi mogu da dovedu do potencijalnih nevolja u njihovom ličnom, socijalnom i profesionalnom funkcionisanju.

Dženifer Sviton, koja se bavi kliničkom psihologijom i proučavanjem trauma na Stanfordu i Harvardu, u magazinu "Atlantik" piše o simptomima na koje su se žalile njene klijentkinje i prijateljice sa društvenih mreža: "Nisam spavala dva dana..." Mnogi od njenih pacijenata kažu da imaju problema sa spavanjem i fokusiranjem na poslu ili se više svađaju sa članovima porodice: "Ne mogu da prestanem da jecam..."; "Imam noćne more..."; "To me podseća na vreme kada sam bila seksualno napadnuta..."

DETINJASTO DRUŠTVO

Pripadnici generacije bejbi bumersa i onih koji su od njih stariji, znatno manje su podložni uticaju stresa nego što je to slučaj s pripadnicima generacije X i Z – pripadnici generacije Z (5,8 na skali od 1 do 10), generacije X (5,5), milenijalci (5,4), bumersi (4,2), stariji (3,0).

Međutim, Nensi Molitor kaže da većina njenih psihijatrijskih pacijenta u Čikagu – od milenijalaca do onih u osamdesetim – donose na kauč političke teme. Pred predsedničku inauguraciju 2016. uočila je skok anksioznosti. Naglašava da u 28-godišnjoj praksi nije srela takav nivo stresa. "Neki ljudi su mi rekli da su u žalosti, da su izgubili libido", kaže ona.

"Očito, ovo treba navesti: vaša sposobnost održavanja erekcije ne bi trebalo da zavisi od toga ko stanuje u Beloj kući", ironiše kritičar nauke Aleks Berezov (iz lobističke organizacije Američki savet za nauku i zdravlje), koji je u februaru 2017. vatreno tvrdio da takozvani postizborni stresni poremećaj nije stvaran, već da je reč o tome da Amerika u 21. veku postaje plitko, samocentrično, detinjasto društvo neznalica u kome politika pravi budale od inače racionalnih ljudi i u kome vlada manir patologizacije i viktimizacije svega.

On piše kako je vitriol kojim su politički protivnici ciljali predsednika Džordža Buša naterao psihijatra i političkog komentatora Čarlsa Krautamera da lomi jezik oko termina "Bušov sindrom rastrojstva" (Bush Derangement Syndrome), koji je široko prihvaćen, pa su panditi kasnije govorili o "Obaminom sindromu rastrojstva", "Trampovom sindromu rastrojstva"...

"Sada izgleda da neki psihijatri žele da tim satiričnim dijagnozama daju auru medicinskog autoriteta", piše on, naglašavajući da nova psihijatrijska dijagnoza postizbornog stresnog poremećaja (Post Election Stress Disorder PESD) nije uvrštena u dijagnostički priručnik za duševne poremećaje, nije ni u jednom priručniku, već da izgleda da je tu "dijagnozu" novembra 2016. u potpunosti fabrikovao jedan bloger na sajtu Psychology Today." On se obrušava na "kadar psihologa koji su spremni da napune svoje džepove podstičući takve pustolovine, što je sramota za njihovu profesiju...".

Psiholozi su razložniji u opisu tog psihološkog fenomena: Tomas Plant sa Braun univerziteta piše na sajtu Psichology Today da iako je potrebno vreme da se dovrši i objavi (posebno sa američkim sistemom stručne recenzije koji se koristi u nauci) kvalitetno istraživanje utemeljeno na dokazima, izgleda da preliminarni podaci sugerišu da postizborni stresni poremećaj realno postoji.

Istraživanje Američkog udruženja psihologa pokazuje da su Amerikanci pod povećanim nivoom stresa, da ispoljavaju mnogo više brige za svoju ličnu sigurnost nego ranije, a da povećan nivo stresa dovodi do većeg broja telesnih i mentalnih zdravstvenih simptoma, od glavobolje, preko osećaja teskobe i anksioznosti do depresije.

I Dženifer Sviton piše u Psichology today da postizborni stresni poremećaj (PESD) nije naveden kao jedna od mentalnih bolesti u dijagnostičkom priručniku psihologa DSM-5, ali da je to fenomen koji se ipak oseća u stvarnosti.

Bezbroj Amerikanaca izveštava da se oseća uznemireno, traumatizovano, na rubu teskobe, besano, besno, beznadežno, izbegava vezu, usamljeno je i iznenada progonjeno prošlim traumama za koje se verovalo da su zakopane. Naravno, ne postoji samo jedna vrsta Amerikanaca koja je iskusila ove vrste simptoma, niti je samo jedan razlog za to. Čini se da postoji neka vrsta kolektivne traume (ili barem stresa).

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---