BORBA ZA RADNIČKA PRAVA: Protest u Parizu

Francuska – Generalni štrajk >

Poslednja linija odbrane

Francuski radnici se energičnije od zapadnoevropskih kolega bune protiv neoliberalnih reformi. Francuska je ovih dana paralisana zbog protesta protiv reforme penzionog sistema. Da li se i po koju cenu približavamo kraju socijalne politike koja je započeta pre sto dvadeset godina

Oko milion i po Francuza izašlo je prve nedelje decembra na ulice. Održano je 245 protestnih marševa u Parizu, Nantu, Tulonu, Marseju, Lilu. Protest će biti nastavljen i posle Božića. U generalni štrajk protiv penzione reforme koji je pokrenuo francuski sindikat Generalna konfederacija rada (CGT) stupili su zaposleni u školama, trgovinama, advokati, medicinski radnici, zaposleni u vazduhoplovstvu, železnici, javlja Bi-Bi-Si. Oko 70 odsto škola je prekinulo nastavu pošto je u štrajku 55 odsto učitelja u Francuskoj, a u Parizu 78 odsto. Četiri od osam francuskih rafinerija je blokirano zbog štrajka.

Kako je javljao RFI, zaustavljeno je oko 90 odsto brzih TGV i 80 odsto regionalnih TER i polovina Eurostar vozova između Pariza i Londona. Saobraćaj je obustavljen na 10 od 12 metro linija u Parizu. Zatvoreno je čak i 60 odsto punktova za rentiranje bicikala. Na aerodromima "Šarl de Gol" i Orli otkazano je oko 20 odsto međunarodnih letova.

Rotirajući štrajk najavili su i sindikati policije, koja je u Parizu mobilisala oko 6.000 policajaca u očekivanju sukoba sa anarhistima iz tzv. "crnog bloka" i sa pripadnicima "žutih prsluka", koji čitavu godinu vode ulični rat sa policijom između pariskog Austerlica, Trijumfalne kapije i metro stanice Monparnas i po celoj Francuskoj.

PODRŠKA JAVNOG MNJENJA

Agencija Odoxa u anketi koju je provela 3. i 4. decembra među 1005 stanovnika Francuske starijih od 18 godina navodi da 68 odsto Francuza smatra kako je generalni štrajk opravdan, a 89 odsto njih da je predložena reforma penzionog sistema nejasna i mutna. Štrajk su podržali opozicioni političari i sa levog i sa desnog krila, Žan-Lik Melanšon i Marin Le Pen.

"Gardijan" piše da iza predsednika Emanuela Makrona i "makronizma" koji sprovodi stoji opsesija Pokreta preduzeća Francuske i Nacionalnog lobija poslodavaca da se Francuska mora učiniti privlačnijom za poslovanje i da je žalosno to što Francuzi nikada nisu imali svog Ronalda Regana ili svoju Margaret Tačer. Topogledan pritisak biznisa raste od osamdesetih godina prošlog veka.

Levičarski "Gardijan" "ne veruje onima koji cvile", jer su francuske kompanije isplatile više dividendi akcionarima nego bilo gde drugde u kontinentalnoj Evropi. U Francuskoj je prošle godine bilo više od 40 milijardera. Ipak, veliki deo francuske komercijalne elite ima osećaj da je njihova zemlja ekonomski zaostala: da postoji previše birokratije, previše pravila o zaštiti radnika, da državna potrošnja nepravedno istiskuje privatni sektor. Penzioni sistem je simbol takvih frustracija biznis elite: tamo gde penzioneri vide izvor teško stečenih koristi, finansijski patroni i ekonomski reformatori vide skupog dinosaurusa hranjenog porezom na zarade.

Francuski premijer Edvard Filip ponavlja da neće odustati od penzione reforme koju je Makron najavio kada je pobedio na izborima 2017. Francuska vlada namerava da pojednostavi penzioni sistem tako što bi 42 različite sektorske šeme sa različitim stopama doprinosa za odlazak u penziju bile zamenjene jednom jedinstvenom. Premijer tvrdi da će ostaviti na snazi odredbu po kojoj Francuzi i dalje mogu da odlaze u penziju kad napune 62 godine, ali najavljuje beneficije onima koji budu radili i nakon što napune 64 godine. Nedavno istraživanje Ifop poll nalazi da 76 odsto ispitanika podržava penzionu reformu, ali da 64 odsto njih ne veruje vladi.

Masovni i intenzivni protesti i paraliza čitave zemlje slična ovoj sadašnjoj poslednji put su zabeleženi u decembru 1995. kada je vlada desnog centra Alana Žipea pokušala da progura penzionu reformu i bila prinuđena da povuče predlog. Pedesetdvogodišnja službenica iz severne okoline Pariza Isabel Žarive kaže za "Gardijan" da je reč o životu ili smrti francuskog socijalnog sistema, koji Makron demontira: "Francuska se vraća u doba pre 1945. Dok mnogim ljudima preti opasnost da izgube socijalnu sigurnost, privatni penzioni fondovi čekaju priliku da se time okoriste."

Makronove reforme bi verovatno državi uštedele novac pošto bi se do 2025. po sadašnjem sistemu penzioni deficit kretao između 8 i 17 milijardi evra. Međutim, ta reforma bi potkopala jedan od najboljih penzionih sistema na svetu, koji bi trebalo širiti, a ne kresati, piše "Gardijan". U Francuskoj je samo sedam odsto starijih ljudi izloženo pretnji od siromaštva, što je niža stopa nego kod često idealizovanih američkih, britanskih i nemačkih partnera. Zahvaljujući socijalnim mehanizmima, u Francuskoj je ublažen efekat poslednje ekonomske krize, što je lekcija koja dobija na aktuelnosti u periodu kada se svetska ekonomija usporava.

MAKRONOVI PRELOMNI DANI

Dok sindikati već proglašavaju pobedu, "Mond" piše da naredni dani predstavljaju odlučujući test za predsednika Francuske Emanuela Makrona koji do sada nije popuštao: uprkos masovnom protestu transportnih radnika, progurao je zakon o privatizaciji železničkog monopoliste SNCF, koji utemeljuje put gubitku povlastica, olakšica i statusa radnika. Zakon o radu koji smanjuje obaveze poslodavaca da usaglašavaju plate sa sindikatima je podelio vladu.

Naučni saradnik Instituta za Evropu Ruske akademije nauka Sergej Fjodorov procenjuje za RT da se po nivou nezadovoljstva sadašnji protesti mogu porediti sa protestima 1995, ali da je politička situacija danas drugačija. Francuska Socijalistička partija je slaba i njen uticaj opada, a Republikanska partija traži novi kurs kojim bi povratila uticaj, tako da nema ozbiljnije alternative partiji Emanuela Makrona.

Posmatrano iz dubine francuskog društva, francuska drama je komplikovanija. "Gardijan" konstatuje da su francuski radnici, za razliku od kolega u razvijenim kapitalističkim društvima, češće i žešće učestvovali u masovnim pokretima otpora neoliberalnim reformama koje su preovladale u Evropi nakon štrajka britanskih rudara 1984/85. i njihovog poraza (kada je zavladao "tačerizam").

Fabijan Botini sa Fakulteta za međunarodne odnose Univerziteta u Avru podseća u jednom članku da su koreni države blagostanja u Francuskoj važan deo kulturno-političke tradicije Francuza. Još je Emil Zola (1840–1902) pisao da je kapital "vrsta (...) živog Boga koji jede radnike u senci".

Osnivač filantropskog pokreta i socijalni reformator markiz Fransoa de la Larošfuko je 1790. govorio da "jadnici imaju neka prava na društvo". U članu 21. Deklaracije o ljudskim i građanskim pravima od 24. juna 1793. piše da društvo "nesretnicima" duguje život dostojan građana, bilo tako što će obezbediti posao za njih, bilo tako što će obezbediti sredstva za egzistenciju onima koji nisu u mogućnosti da rade". Slične odredbe uvrštene su i u Ustav revolucionarne 1848. mada, kako podseća Botini, filozofiju delovanja države u to vreme sažima jedna reč koja je slična sadašnjim preporukama neoliberala: siromašnima koji se žale na svoju sudbinu vladajuća elita odgovarala je preko liberalnog premijera Fransoa Gizoa (1787–1874): "Obogati se!"

Evropska država blagostanja nije samo, kako se često govori, "hladnoratovska evropska privilegija" uvedena da bi se pariralo komunističkoj ideologiji SSSR. Nije samo ni patent politike levih vlada, već je trajnija istorijska tekovina. Kako je zapazio austro-mađarski sociolog i ekonomista Karl Polonji, socijalna prava su često ustanovljavale desne vlade, paradoksalno čak u većem broju slučajeva nego leve. Poređenje nemačkog i francuskog slučaja o tome ponešto govori.

SOCIJALNA DRŽAVA KANCELARA BIZMARKA

Fabijen Botini uočava da je Francuska još 1884. počela da uvodi takozvani Bizmarkov model socijalne države (legalizacija sindikata, uvođenje inspekcija u zakon o dečjem radu, pomoć starima, slabima i neizlečivima).

Kancelar Oto fon Bizmark (1815–1898) je, naime, ustanovio neke institucije socijalne države uvođenjem socijalnog osiguranja koje je pokrivalo zdravstvenu zaštitu (1883), smrt na radnom mestu (1884) i nemoć u starosti (1889) pokušavajući da suzbije uticaj Socijaldemokratske partije (SPD). U to vreme SPD je, inače, glasala protiv reformi "čeličnog kancelara", govoreći da ne želi da menja slobodu za hleb.

Profesor socijalne politike na Fakultetu za sociologiju na Univerzitetu Bilefeld Luc Lajzering u jednom eseju o državi blagostanja u posleratnoj Nemačkoj konstatuje da je Bizmark pomoću "socijalne države" pokušao da ublaži efekte svoje politike "gvozdene pesnice".

Vajmarska republika (1918–1933) je socijalna prava upisala u ustav, uvela osiguranje od nezaposlenosti, institucije za pomoć porodicama. Teška ekonomska kriza, socijalni problemi i političke konfrontacije doveli su do njenog sloma i omogućili da na vlast dođu nacionalsocijalisti, koji su u početku obećavali ukidanje nezaposlenosti i bede i procvat blagostanja, ali je njihova rasistička i autoritarna ideologija njihovu socijalnu politiku (1933–45) okrenula ka eugenističkim ciljevima, ka progonu Jevreja i političkih protivnika. Ipak, većina bazičnih institucionalnih struktura socijalnog osiguranja je i u to vreme ostala netaknuta, pa je čak i proširena, konstatuje Luc Lajzering.

Nakon Drugog svetskog rata zapadne vlade su pokušale da ustanove institucije koje bi sprečile da se istorija ponovi. U članu 5 Atlantske povelje koju su 1941. skicirali Frenklin Delano Ruzvelt i Vinston Čerčil obećano je "unapređenje uslova rada, ekonomskog progresa i socijalne sigurnosti".

Nacionalni savet Francuskog pokreta otpora je najavljivao da će uspostaviti sveobuhvatni sistem koji bi osigurao sredstva za život građana. Zakon iz 1946. o socijalnoj sigurnosti propisivao je obavezu da se svim članovima društva omogući da u svim okolnostima obezbede dovoljno sredstava za život svojih porodica.

U SR Nemačkoj institucije države blagostanja nakon godina okupacije i stvaranja dve Nemačke uspostavila je 1949. vlada partije desnog centra CDU, koja je, uz podršku socijaldemokratske opozicije, državu blagostanja ponovo uvrstila u ustav i koncentrisala se na ekonomsku rekonstrukciju, obnovu stambenog fonda, integraciju migranata. Učešće socijalnih troškova u BDP-u SR Nemačke pedesetih godina prošlog veka gotovo je duplirano. Dostizalo je trećinu BDP-a, što je bio najviši nivo socijalnih troškova među zapadnim zemljama, mada su neke od njih posle toga pretekle Nemačku.

Tokom perioda modernizacije (1966–75) sa socijaldemokratama u vladi dolazi do ekspanzije socijalne politike bez presedana, uz visoka očekivanja od socijalnog planiranja, poboljšanja kvaliteta života svih grupa u društvu, buma obrazovanja na svim nivoima, obezbeđivanja stambenih beneficija, sredstava za stipendiranje studenata. Vođena je kejnezijanska ekonomska politika uz tarifne pregovore između države, poslodavaca i zaposlenih.

Od sredine sedamdesetih do 1995. ekonomska kriza zaustavlja period ekspanzije. Uvode se fiskalna ograničenja. Sistemi socijalne zaštite češće se restrukturiraju nego što se proširuju. Socijalna davanja se smanjuju, ali se ne ukidaju. U to vreme socijalna potrošnja je povećana do 34,9 odsto BDP (bez obrazovanja) i zbog jedinstvenog istorijskog događaja – ujedinjenja Nemačke 1990 – posle koga su socijalni troškovi u istočnoj Nemačkoj dostizali dve trećine regionalnog BDP-a.

Neokonzervativizan koji je obeležavao šesnaest godina mandata kancelara Helmuta Kola (1982–98) zamenjen je početkom pretvaranja socijademokrata u takozvane socijalne liberale trećeg puta koje je predvodio socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder imitirajući tzv. novi laburizam trećeg puta Tonija Blera. Njegova ključna briga bile su reforme oporezivanja, starosnog i zdravstvenog osiguranja pod parolom da je "bolje finansirati zapošljavanje nego nezaposlenost".

Nemačka država blagostanja u osnovi je ostala netaknuta do početka devedesetih. Od sredine devedesetih politička podrška socijalnoj državi slabija je nego ikad. Socijalni problemi poput masovne nezaposlenosti i imigranata veći su nego ranije. Od sredine devedesetih godina neki od principa socijalne politike koje su u posleratnom periodu podržavale i desna CDU i leva SPD dovode se u pitanje. "Da li se približavamo kraju socijalne politike koja je započeta pre 120 godina?", pita se profesor Luc Lajzering.

"FRANCUSKA BOLEST" PROTIV "MAKRONIZMA"

To pitanje se ovih dana oštrije postavlja u Francuskoj, koja ima jaku tradiciju štrajkova, protestnih marševa, barikada i demonstracija, koju neoliberali nazivaju "francuskom bolešću".

"Gardijan" piše da će demonstranti i štrajkači u Francuskoj verovatno biti ismevani kao nerealistični tvrdokorni branioci zastarelog modela koji se mora promeniti, jer su Britanija i SAD mnogo konkurentnije od Francuske. "Na papiru, to je tačno, ali po koju cenu? Da li iko može da kaže da su ih neoliberalne reforme učinile zemljama u kojima se bolje živi?", pita se "Gardijan".

Kako profesor Botini zapaža, država blagostanja se ne može (lako?) demontirati u demokratskom društvu mada njena kriza u globalizovanom svetu postavlja pitanje balansa između efikasnosti i redistributivne prirode države blagostanja. Odgovor na to pitanje je ključni izazov za evropske političare u 21. veku.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---