Pozorište – Lepa Brena project >

Istorija, glamur i pustoš

Olga Dimitrijević i Vladimir Aleksić teren predstave markiraju kao sveden, kao jednu veliku razvalinu na kojoj se nalazimo posle sveg užasa koji je prošao jugoslovenskim prostorom, kojim se niko nije posvećeno bavio nakon ratova

U Bitef teatru premijerno je izvedena predstava Lepa Brena project u kojem koncept i režiju potpisuju Olga Dimitrijević i Vladimir Aleksić. Dramaturg je Dimitrije Kokanov, a tekstove u predstavi potpisuju: Maja Pelević, Vedrana Klepica, Tanja Šljivar, Olga Dimitrijević i Slobodan Obradović. Predstava je premijerno izvedena 18. decembra, dakle pred samu Novu godinu. Lepa Brena project okupio je glumački tim koji čine: Jasna Đuričić, Tamara Krcunović, Jovana Gavrilović, Jelena Ilić i Ivan Marković.

Pet dramskih pisaca pisalo je tekstove o Lepoj Breni: sa jedne strane o fenomenu Lepe Brene koja je jedan od simbola Jugoslavije, koja je, jednako, velika gej i drag queen, a opet kroz svoj doživljaj Lepe Brene svako govori o svom doživljaju nje, zemlje, pa i sebe samog naspram tih fenomena, kako dramaturg predstave Dimitrije Kokanov navodi u programskoj knjižici – da je Brena za tim predstave simbol stare zemlje, našeg odrastanja, a i otkrivanja seksualnosti.

Dramaturg upliće monologe pet Brena: Brene Graditeljstva, Brene Biznismenke, Brene Pesme, Brene Jugoslovenke i Brene Seksualnosti u jednu vrstu međusobnog razgovara kako Brena među sobom tako i sa publikom, on jednu otvorenu formu usložnjava i na taj način otvara kompleksnost i ranjivost tekstova. I eto nas na razvalinama jednog sveta, u kojem kroz ličnost Brene vidimo i rat i raspad zemlje i mučnu i naizgled beskonačnu tranziciju (omaškom prvo pišem tradiciju), vidimo i Brenu kao zvezdu koja i sama puca pod pritiscima (otac u zarobljeništvu, kidnapovanje deteta)…

Svi tekstovi nastaju iz našeg vremena, posleratnog (što je jedna od njegovih osnovnih odrednica, iako su poslednji balkanski ratovi završeni pre četvrt veka, tranzicionog, iako je tranzicija počela odmah nakon ratova). Predstavu čine tekstovi: Brena Graditeljstva autorke Vedrane Klepice, Brena Biznismenka autorke Maje Pelević, Brena Pesme autorke Olge Dimitrijević, Brena Jugoslovenka koji je pisala Tanja Šljivar i Brena Seksualnosti koji je pisao Slobodan Obradović. Svi aspekti dotaknuti kroz tekstove, a navedeni u naslovima, ukrštaju se poput mozaika koji daje snažno višeglasje pripovedača koji se skladno i prirodno uklapa u jednu dramaturšku celinu. Kao kada Brena Graditeljstva govori o socijalizmu iz današnje naporne tranzicione perspektive gde je građanin na svaki način nezaštićen; jednako Klepica govori o ratu i o onom što se, a puno toga ima, neprestano gura pod tepih, Brena Seksualnosti nas vodi u lično, u sudbinu ne samo jednog travestita koji nastupa kao Brenna i ima svoj dreg šou u Beču, nego nas uvodi u vrstu lične hrabrosti da se živi vlastita sudbina. Brena Biznismenka Maje Pelević donosi naličje dive koje se očitava u ljudskoj slabosti, a Brena Jugoslovenka Tanje Šljivar donosi bestidni užas rata, dok Brena Pesme Olge Dimitrijević pruža jednu vrstu otvaranja mogućnosti za promenu, život dostojan življenja. Svako, naravno, učitava u fenomen Lepe Brene i ono lično i ono opšte pokazujući nam nas same.

Glumački predstava funkcioniše zrelo, dobro usklađeno, kao dobro otpevana pesma. Jasna Đuričić igra maestralno Brenu Biznismenku u jednoj tek naznačenoj, sofisticiranoj persiflaži. Ona svoj lik donosi toliko snažno i autentično da jednostavno faustovski poželite da njena igra ne prestane nikad.

Tamara Krcunović Brenu Jugoslovenku donosi bolno, prebolno, budeći empatiju, zato što, na jedan način, po mom doživljaju, predstavlja sve žrtve. Brena Seksualnosti Ivana Markovića je prava autentična drag queen koja pripada svakom vremenu i prostoru, on igra jasno tako da gledajući ga vidite i selo iz kojeg je, i vojsku u koju je išao, i klub u Beču u kojem nastupa, i očajnog oca koji ne prestaje da udara glavom u zid kada ga vidi u haljini u garderobi dok se sprema za nastup... sve se to kao na dlanu otvori uz svu neodoljivu radost života koju drag zvezde nose u sebi.

Jovana Gavrilović Brenu Graditeljku igra svom snagom, a opet bez napora suočavajući nas i sa svetom koji je obećavao i kojeg nema, kao sa svetom koji živimo elementarno nezaštićeni ako govorimo o građanskom, odnosno društveno-političkom kontekstu naše stvarnosti.

Jelena Ilić svoju Brenu Pesme donosi sa brehtovskim otklonom, prisutna i dovoljno pribrana da ostavi mogućnost budućnosti koja je vredna življenja.

Olga Dimitrijević i Vladimir Aleksić svoju junakinju/junakinje ostavljaju prisutne sve vreme na sceni, teren predstave markiraju kao sveden, kao jednu veliku razvalinu na kojoj se nalazimo posle sveg užasa koji je prošao jugoslovenskim prostorom, kojim se niko nije posvećeno bavio nakon ratova. Otvaraju niz pitanja: odnosa kako prema našoj stvarnosti, zatim Jugoslaviji, nama samima, jer je šamar, ako ćemo parafrazirati Ulrihe Bader, koji nam država udara onaj koji mi udaramo našoj deci. Zato je scena u kojoj Jasna Đuričić / Brena Biznismenka svom svojom snagom trči noseći jugoslovensku zastavu svečana i tragična. Slika koju sam sve vreme imala nije nosila glamur zvezde u sebi nego jednu vrstu pustoši u kojoj smo dok iznova sastavljamo sebe same.

Scenografija Nikole Kneževića daje dubinu, pojačava naraciju svojom svedenošću, dok muzika Draška Adžića prati snažnu emociju u predstavi prema kojoj je gotovo nemoguće imati otklon. Kostimi Senke Kljakić i Milice Ostojić markiraju Brenine kostime – jedan svet koji, delom, postoji samo u sećanju, dok koreografija Igora Koruge prati spretno i naglašava unutrašnja stanja junakinja.

Lepa Brena project bavi se potragom za identitetom koja je posledica cepanja konteksta, ona poziva da preispitamo potencijale, da reintegrišemo talente koje imamo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---