---

Životna stvarnost i kosovski mit stalno se kroz našu istoriju bore, ali jedno bez drugog ne mogu. Bez topline svakodnevnog života nije moguće izdržati ledenu lepotu šapata o junaštvu, žrtvi, izdaji, ljubavi i slobodi, koji se kroz vekove prenosi. Bez mita, pak, život i njegova udobnost postaju sami sebi svrha, tupo obitavanje u organskom lancu promena san – budnost, sitost – glad, život – smrt

I ČIN – O POVRATKU JEDNE NOVINARKE

"Koji je vaš utisak?" Vratila se šarmantna voditeljka. Pitanja su joj i dalje beogradski mangupska, pametna, vedra i duhovita. Ona je ista. Nešto se, ipak, uveliko promenilo. Nema više zajedničkog stola oko kog se nekada posvađana nacija okupljala nedeljom uveče. Umesto jednog, sada postoje dva strogo odvojena stola. Za jednim stolom sede gosti Utiska nedelje i oni koji emisiju i dalje gledaju. Oni su poražena strana u nekakvoj čudnoj, potmuloj revoluciji, odvojenoj od bilo kakve vizije pravičnog, dobrog i lepog. Za drugim stolom sede pobednici, nosioci revolucije. Ovi neobični revolucionari dolaze sa društvene margine. Oni se pojavljuju samo u predlozima. To su ljudi što se prostakluka više ne stide već se njime razmeću. Atmosfera za njihovim stolom je razulareno slavljenička. Opijeni slavom i vlašću, revolucionari i njihov vođa bahato se vesele, zloslutno prete, bestidno hvališu. Ne dodiruje ih fina ironija naslova koji predloge prate. Oni te pronicljive dosetke ni ne razumeju, ali za to ne haju.

Razgovore za stolom poraženih, fine analize, civilizovanu razmenu mišljenja ovog mahom pristojnog sveta prati ponižavajuće osećanje jalovosti, infantilnosti, nedoraslosti novoj revolucionarnoj stvarnosti, koju despot svojom svirepom pameću oblikuje. Dešava se, ponekad, da za sto ovih naših pokunjenih belih Rusa doluta i neki od junaka novog doba. Tako se u jednoj od emisija pojavio istraživač Centra za slobodne i demokratske izbore (CESID). Sa sobom je poneo samouvernost pobednika. Zrači zadovoljstvom i sigurnošću. Zato što je objektivan. Zato što je za Evropu. Zato što je protiv nasilja. Zato što zna da se vlast menja na izborima. Zato što je moderan. Ponosan je na svoje dizajnirane naočare, na uski sako, na to što je dogurao do Utiska nedelje. Birokratski je ravnodušan prema ideologijama i čvrstim uverenjima. Siromašnim jezikom govori o potrebi popravljanja izbornih uslova kroz pregovore vlasti i opozicije, o iluzornosti bojkota, o posredovanju činovnika Evropske unije, spominje nešto o stvarnom životu ljudi, a ljudi prema njegovim empirijskim istraživanjima bolje žive i njihova Srbija ide u pravom smeru... Kada ga novinarka u jednom trenutku satera u ćošak, on priznaje da izbori možda baš i nisu "fer i pošteni na idealnom nivou..." Tada se u meni nešto pokrene. Način na koji on govori, glas, gestikulacija, stav, ispraznost njegovih rečenica nisu samo dosadni. Ima u tome nečega zaista važnog. Negde sam to zlehudo brbljanje već čuo. Gde? Baš u tom brbljanju krije se ključ za odgonetanje velike tajne. Ono je trag koji treba slediti... Tada mi misli sa banalnog istraživača društvenih prilika odlutaju na Bitef 2017. godine, u Narodno pozorište, na predstavu Carstvo nebesko (režija Jernej Lorenci).

II ČIN – O VITEŠKOJ MISLI I OJAĐENOM ŽIVOTU

Svečano obučeni glumci izlaze na scenu. Opušteni su, smeškaju se. U toj slavskoj atmosferi velika glumačka diva ustaje i stane da recituje Smrt Majke Jugovića. Pretvara se u staricu koja drhti i stihove jecajući izgovara. Iz njenih očiju zagledanih u daljinu isijava ponos zbog sinova koji su slavno zadužili potomstvo. Kako bi ostala dostojna njihovog kosovskog herojstva, guši majku u sebi. Junački se bori sa teškim bolom, zataškava ga. Sve dok ne ugleda ruku Damjanovu. Tada joj srce prepuče. To je ruka koja se na Kosovu slavno borila, ali i ruka što ju je majka na krilu odnegovala. "Moja ruko, zelena jabuko! Gdje si rasla, gde l’ si ustrgnuta! A rasla si na kriocu mome, ustrgnuta na Kosovu ravnom."

Dok se glumica i dalje jecajući vraća na svoju stolicu, gledaocima se steže grlo, bore se da sa njom ne zaplaču. Onda život, ovaj svakodnevni, lepi, veseli, obični, udobni, topli kreće u odbranu. Na nebeskim visinama kosovskog herojstva, bola, časti, tuge i surovosti teško se diše, vazduh je na toj planini nepojamne lepote proređen. Mogao je to da izdrži samo Njegoš na svom Lovćenu, ali je i on mlad umro od prevelikog tereta odgovornosti što mu ga je kosovski mit na mladićka leđa postavio. Na sceni Narodnog pozorišta život se brani veselim čavrljanjem glumaca. Dok polako zamiru jecaji majke Jugovića uz zvuke tihe pesme o kosovskim božurima, glumci vedro pričaju o nekim dobrim bakama koje su ih upoznavale sa Banović Strahinjom, o crnogorskim đedovima i goblenima sa kosovskim motivima... Neke od glumica nikada nisu u detinjstvu čule epsku poeziju, "sem ono malo u kući tipa ‘trpiš i ćutiš kao Mali Radojica". Na momenat, ipak, na samo nekoliko sekundi, bezbrižni razgovor zamre, glumci zaćute, lica im se uozbilje, jedni druge gledaju kao da im nešto važno nedostaje u ovom životu kojem je svrha samo da se živi, što veselije i udobnije... Onda se laka bezbrižnost ponovo vrati na scenu.

Dok glumci uz veseli kikot prepričavaju kako se jedna od njih "zamotala maramom kao bula" kako bi mogla da uđe u crkvu Ravanicu, deluje kako je vedra svakodnevica uspela da se oslobodi okova mita. Tada se opet na binu stušti ozbiljnost. "Uzmi, kneže, knjige starostavne, te ti gledaj što nam knjige kažu: nastalo je pošljednje vrijeme, hoće Turci carstvo preuzeti", grmi za Lazarevom trpezom glas Miloša Obilića. Sada se atmosfera u pozorištu ponovo zgušnjava. Gledaoci zadrhte pred strahotom dileme što ju je sivi soko iz svetog grada Jerusalima pred Lazara doneo: "Care Lazo, kome ćeš se carstvu privoleti, ili voliš ovome carstvu – zemaljskome, ili voliš carstvu nebeskome". Odluči li se car za carstvo zemaljsko, pobediće Turke na Kosovu. Odabere li carstvo nebesko, sva će mu vojska sa njim zajedno izginuti. Lazar se odlučuje za carstvo nebesko zato što je "zauvek i doveka", a zemaljsko je tek "za malena jer traje kol’ko ljudski život". Od tada pa do kraja predstave niko u pozorištu više ne može da se oslobodi težine te strašne odluke o slobodi.

Glumica koja o epskoj poeziji ništa u detinjstvu nije slušala i koja se na prvi mah jedva priseća stihova pesme "Pohvala knezu Lazaru", počinje da ih recituje kao da kroz nju govori neki sveti glas iz davnina: "Raduj se, o Lazare, apostolski ti pripevam...Raduj se plačnim utešitelju i lažljivcima obličitelju"... Na njenom licu, koje je do tada bilo samo lice bezbrižne mlade devojke, oslika se najednom lepota žene sa Rafaelovih slika i produhovljenost srednjevekovne monahinje zadubljene u molitvu. Viteška misao ponovo zavlada duhovima u pozorištu. Život se, međutim, ne predaje. Majka Jugovića postaje obična žena, majka koja se svojih sinova priseća. Damjan je bio lep, Miljko imao oči koje se stalno nečemu čude, Vojin, njen Vojko, hrabar, neustrašiv, Ljubodrag došao umesto devojčice koju je očekivala, Radomir, radost kuće... Dok ona govori, u publici se oseti olakšanje, čuje se poneki tihi smeh, mreškanje, gledaoci se za trenutak oslobode težine mita. Na trenutke, međutim, njen govor prekidaju reči pesme koja majčine sinove u junake što se za boj spremaju pretvara: "Da iz neba plaha kiša padne, nigde ne bi na zemljicu pala, već na dobre konje i junake..". Žena se tada izgubi, pogled joj nesrećno luta, lice joj krivi bol što ljudske moći nadilazi.

Gledaoci se onda sele u Bitef teatar. Dok šetaju, razgovaraju o svakodnevnim stvarima. Reditelj im tako dopušta da od mita i njegove neizdržive lepote predahnu. Kada uđu u drugo pozorište, tamo oko velikog okruglog stola već sede kosovski junaci. Tu je i u belo obučena Kosovka devojka. Grči se histerično, devojka u njoj rastrzano leleče, mahnito grli i ljubi mrtve junake. Koga traži među leševima boraca? "Najposlije tri vojvode bojne: jedno jeste Milošu vojvoda, a drugo je Kosančić Ivane, a treće je Toplica Milane; njih ja danas po razboju tražim". Sada se život i mit u pozorištu nemilosrdno bore, kao dva junaka na bojnom polju. Nema više brbljanja. Prestravljeni svakodnevni život slika mrakom suvoparne računice posledice Lazarevog izbora carstva nebeskog: "Smrdi, zuje muve. Jedna površina od oko 40 km2 popločana mesom, da kažemo 30 hiljada po 75 kg jeste dva miliona i 250 hiljada kilograma mesa, sa kostima... U toj vrsti rata čovek ne umire lako i pri umiranju oslobodi se tereta i popusti mu bešika i stomak, tako da sve vonja po izmetu i pišaćki." Knjeginja Milica, žena skrhana bolom, viče na svog mrtvog muža: "Vrati mi decu koju su mi zlotvori po svetu rasuli! Vrati ih i bori se za mene. Otvori oči, nemoj da mi spavaš sad!" Mit se od ovog ojađenog života ponovo brani tihom drevnom pesmom: "Raduj se, naše oko koje nikad ne spava, o Lazare..." Pa onda odnekud doluta laka balada našeg doba koja Lazara i Milicu pretvara u zaljubljeni par, običnog momka i devojku koju je izgubio: "Bila je tako lijepa, uvijek se sećam nje, bila je tako lijepa kao tog jutra dan...". Na kraju, ipak, opet mit o svetoj Lazarevoj glavi što ode "preko polja sama, sveta glava do svetoga tela, pripoji se kako što j’ bila..."

Opet sam u svojoj kući, gledam Utisak nedelje. Odjednom mi je jasno zašto me je trag brbljanja istraživača CESID-a odveo na ovu predstavu. Varljivo sećanje ga je isprva povezalo sa vedrim čavrljanjem svakodnevnog života, koji se na sceni Narodnog pozorišta brani od težine kosovskog mita. Pogrešilo je. Životna stvarnost i kosovski mit stalno se kroz našu istoriju bore, ali jedno bez drugog ne mogu. Bez topline svakodnevnog života nije moguće izdržati ledenu lepotu šapata o junaštvu, žrtvi, izdaji, ljubavi i slobodi koji se kroz vekove prenosi. Bez mita, pak, život i njegova udobnost postaju sami sebi svrha, tupo obitavanje u organskom lancu promena san – budnost, sitost – glad, život – smrt. Sa mitom iščezava i težnja za nečim od života većim, za delom koje će pobediti smrt. Život i kosovska ideja o slobodi, ova dva brata neprijatelja, moraju uvek ostati zajedno. Devedesetih godina XX veka Srbi su kosovski mit stavili u službu svog sramnog političkog života. Mit je bačen u blato. Isprljan je. Onda su nakon 2000-ih odlučili da život od mita potpuno očiste. Kosovska ideja o slobodi sve više je zaboravljana. Samo se još tankim koncem drži za život... Taj zaključak me sada odvodi na Bitef 2019. godine, opet u Narodno pozorište, ovaj put na predstavu Tartif (režija Igor Vuk Torbica).

III ČIN – O UPLAŠENOM POGLEDU JEDNE DORINE

Na scenu izlazi glumica uplašenog pogleda. Divna je. Tražio ju je Diogen svetiljkom po antičkom polisu. Tražio ju je Peter Handke na putovanju na koje se otisnuo jedne noći na Moravi (Peter Handke, Moravska noć). Pronašao ju je u pogledu dečaka na Kosovu šćućurenog sa loptom među besnim odraslima dok kamenicama gađaju autobus sa ljudima koji su došli da posete grobove svojih bližnjih. Prepoznao ju je veliki pisac u znatiželjnim očima devojke u Oslu koja u autobusu čita knjigu okružena lepim, zdravim, sportski građenim, praznim mladim ljudima. Devojci koja se uznemirena pojavila na bini Narodnog pozorišta nije dobro. Zove se Dorina. Uplašena je. Usamljena je. Oseća da se urušava njen svet toplote, porodice, ljubavi. "Dakle, polako ali sigurno sve ide u kurac. Da." Tim rečima ona na sebe preuzima ulogu Miloša Obilića što je za Lazarevom trpezom jednom upozorio "nastalo je pošljednje vrijeme". Ono što su za Miloša Turci, za nju je Tartif. Ko je on? On je "jedan čovek, eee, osoba jedna, ne znam, recimo pojedinac, da tako kažem pojava...". Svi u pozorištu od prvog trenutka znaju ko je Tartif. Tartif je despot koji je 2012. godine zagospodario Srbijom. On je stalno tu među nama, sa TV-a viče, hvališe se, preti, obećava, od njegovog glasa Dorini je muka u stomaku, ne može da mu pobegne, psihijatar joj ne pomaže...

Odakle on u njenoj kući? Doveo ga je Orgon, čovek za koga se udala njena sestra Elmira. Orgon je nekada bio dobar čovek. Tog dana kada je upoznao Tartifa, probudio se, bilo mu je loše, bilo mu je grozno, sve ga je bolelo, mišići, kosti..ide na posao, prezire sebe, prezire to što radi, prezire život....Mogao je to biti neki nesrećni Nemac izgubljen 1930-ih u metežu Vajmarske republike. Baš tada, kada je bespomoćno tumarao po mraku, upoznao je Tartifa. Ovaj mu je pokazao put. Od tada je Orgon potpuno pod njegovom vlašću. Slepo ga sledi. Zbog njega mu se porodica raspada.

Dorina je borac. Ne predaje se. Pokušava da probudi društvo u kojem "niko ne bi da otvara temu". Prvo svoju sestru Elmiru. Njoj se brak raspada zbog gosta koji je "stalno tu… kao da je pao s neba...". Muž sa njom više ne razgovara, izgubila se bliskost među njima, ali se ona ipak ne buni. "Strah me je da..." brani se tužno od sestrinih napada. Onda Dorina pokušava da čoveka probudi u svom bratu Kleontu, koji se sakrio ispod maske infantilnosti. "Vidim da si opušten, nemaš nikakve probleme, apetit ti je na mestu", grmi na njega. On se brani blentavim smehom. Tako beži od života i njegovih teških dilema. Na kratko se na sceni pojavljuje i Orgonova majka, gospođa Elmira, koja obožava Tartifa, vođu svoga sina. Orgonova deca Damis i Marijana i njen momak Valer samo se nemoćno čude nevolji koju je u kuću doneo taj čudni čovek. Dorina ostaje sama.

Kada Orgon uđe u kuću, počinju pripreme za slavljenički doček vođe. Na sceni se svetlećim slovima ispisuje njegovo ime TARTIF. Onda se pojavljuje i taj banalni čovek. Skrušenog izraza lica, on psihopatski mirnim glasom sa publikom velikodušno deli svoje uvide: "Meni je jasno, ljudi smo i stvoreni smo da sledimo vođe sposobne da okupe ljude..." Dolazi zadovoljan. Kao i naš despot, i Tartif "baš voli kad sija". Usplahiren od ponosa, Orgon mu svečano predaje darove koje mu je pripremio. Prvo svoju ćerku Marijanu. Potom i kuću u kojoj žive. U Molijerovom originalu, Tartif darove prihvata, a kada Orgon shvati da je nasamaren, već je kasno, on i njegova porodica izbačeni su na ulicu. Tartif, pak, koji se pred publikom pojavio na beogradskom Bitefu, darove skrušeno i uz zahvalnost odbija. Odoleva i lepoj Orgonovoj ženi Elmiri, koja mu se baca u naručje pred očima izbezumljenog muža. Međutim, dok Tartif sa pritvornom zahvalnošću odbija da primi preterane dokaze Orgonove naklonosti, na sceni se odigrava nešto strašno. Orgon je prvo udario sina. Marijana i njen momak Valer, koje je Tartif ponovo spojio, ljube se od tog trenutka divljački, kao da se mrze. Odbačena Elmira leži ponižena, sama sa svojom nezadovoljenom požudom. Kleont i Damis se krvnički tuku. Nesrećnom Orgonu Tartif navlači majicu preko glave i šalje ga zanemelog da sa svojim tupim bolom sedi na stolici.

Društvo je bačeno u blato prirodnog stanja, ponor varvarstva. Tartif likuje. A Dorina? Ona tako tužno plače da u vama sve zadrhti dok je gledate. Viče, moli, preklinje ih da se probude, Orgona, svoju sestru, Kleonta... Budni su na kraju ostali samo ona i Tartif. Jedino nju ne može da omađija. Ostaje mu samo da je udavi. Baš u trenutku kada joj priđe i ščepa je za vrat, u njenim divnim uplakanim očima pojavi se iskra nade. U pozadini se vide dva tipa obučena u skupa odela kako se približavaju. Oni su, na primer, neki činovnici Evropske komisije zaduženi za proširenje EU. Mogu biti i neki ruski, nemački ili američki funkcioneri, koji u našu zemlju dolaze kao gospodari u svoju dalju koloniju. Za Dorinu su oni poslednja nada. Možda ti uglađeni ljudi ozbiljnog držanja sa sobom donose pravdu, ponada se za tren nesrećna devojka. "Gospodine, vi tamo, vama govorim sada, sve što radite prestaje i u vodu pada. Šalju nas naše oprezne sudske vlasti da dužnost obavimo s puno časti", progovara jedan od njih. Onda Tartif hladno udavi devojku. Činovnici mu prilaze, grle ga pajtaški: "Ha ha ha... Gde si ti nama? Kako je?"

Molijerov Tartif je u njegovo vreme, sredina 17. veka, bio zabranjivan zbog isuviše oštre kritike klera. Onda je veliki komediograf dopisao još jednu scenu u kojoj apsolutistički monarh dekretom kažnjava Tartifa, a Orgonu i njegovoj porodici vraća otetu kuću. Na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu Tartifu je namenjena sasvim drugačija uloga. "Kako je prošlo?", pita ga jedan od izaslanika dalekog i nevidljivog vladara. "Dobro je, mislim...šest od sedam". Devojka je morala da padne "jednostavno nije htela da, nije htela da ćuti". Tartif je samo nečije oruđe. Ništa više. Onda Tartif i ova dvojica "sudskih izvršitelja" unesrećenu porodicu prenesu za sto, posade ih sve na stolice. Mrtvu Dorinu guraju ispod stola. Društvo za stolom se tada probudi. Nema više Tartifa i dvojice izvršitelja. Nisu više potrebni. Stara kosovska ideja o slobodi otkačila se od života. Srbi su postali upravljivi. Za trenutak pogledaju ispod stola. Tu vide beživotno telo devojke, podiđe ih jeza, pa onda opet spuste stolnjak i nastave da vedro brbljaju, kao da se ništa nije dogodilo. To je to zlehudo brbljanje! Za njim je moje sećanje tragalo rešeno da otkrije smisao reči istraživača iz Utiska nedelje, zaključujem sa nespokojem.

....

Sada sam opet ispred televizora. Emisija se već bliži kraju. Onaj trivijalni čovek sija naučničkim optimizmom. Prema njegovim istraživanjima, na izbore će izaći 53% građana, despot će opet ubedljivo pobediti... Obuzima me jeza. Možda je umetničko upozorenje sa Bitefa ipak stiglo prekasno? Možda je despot već udavio onu divnu devojku sa uplakanim očima? A možda se u svom toplom krevetu probudila besna i izgubljena, negde na Novom Beogradu ili na Vračaru. Hoće da ode odavde. Onda zamisli kako usamljena besciljno luta po berlinskom metrou, okružena ravnodušnim, stranim svetom, pa se rasplače. Moram je pronaći. Da je zagrlim. Da joj kažem da jedan stari bračni par svako veče na Kališu obilazi mesto gde je nekada stajao lepi platan što ga je despot posekao. Drže se za ruke. Kod tog drveta su se prvi put poljubili. Spremni su da se onako slabi i nemoćni potuku sa radnicima ako dođu da grade onu skalameriju što preko reke treba da prevozi vesele momke iz Frankfurta sa pivom u ruci. Da joj kažem da fine gospođe i dalje gunđaju i ljute se dok gledaju Oljine predloge. Da joj kažem da su ljuti i neki studenti koje srećem. U pogledu im sija spremnost da velikim delom zarade čoveštvo na ovom svetu. Potrebno je samo da nešto, neki događaj poveže sve ove dobre besne ljude pa da despot zauvek ode, a da se u Beograd vrati prognana lepota i šmekerski osmeh. Možda se svi oni sretnu na proleće, baš u danu sledećih izbora, na ulici ispred Skupštine, kada despot u histeričnom slavlju bude grlio svoje sluge, a istraživač iz Utiska nedelje bude objašnjavao razloge njegovog trijumfa. Možda se to desi neki drugi put. Ne znam, smisliću već šta da joj kažem. Samo da je pronađem.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---