VREME IGRE: Lujo Davičo, oko 1926.

Arheologija sećanja >

Neko koga i ima i nema

Ako se kojim slučajem pomene ime Lujo Davičo nezavisno od osnovne i srednje baletske škole u Beogradu, koja je po njemu nazvana, malo ko će znati o kome se govori. Zato je nedavno objavljena knjiga Saše Brajović Lujo Davičo, fragmenti života (izdavač Clio) doživljena kao priča o nepoznatom

Tek sada, posle toliko decenija od njegove smrti, Saša Brajović nam odgovara na pitanje – ko je bio Lujo Davičo?

Dok čitamo knjigu i gledamo fotografije, ukazuju nam se obrisi ličnosti: vidimo umiljato dete oslonjeno na majku (Streju Davičo) ili lepo obučenog dečaka sa braćom; vidimo dečakovu jevrejsku, dobro obrazovanu porodicu i njeno važno mesto u predratnom Beogradu; vidimo nekoga ko vrlo rano zna da želi da igra, da se izražava telom i zato odlazi da uči pokret kod Mage Magazinović. Nešto kasnije, ukazuje nam se đak čuvene švajcarske škole kompozitora Emila Žak-Dalkroza, tvorca euritmike, a zatim vidimo slobodnog umetnika na sceni, plesača, igrača na binama Kolarca, jevrejskog Doma, hotela Central... Vidimo nekoga ko izvodi igračke numere, saznajemo šta je njegov muzički ukus: Šopen, Bah, Debisi, Grig, Tajčević i pratimo kako kao igrač nenametljivo napreduje, ali i kako se u jednom trenutku transformiše od obožavanog plesača-ritmičara u delikatnog pedagoga, vidimo ga kako radi koreografske predstave za avangardni govorni hor radničkog društva "Abrašević", sada je on već koreograf, neko ko istražuje i zapisuje folklor, profesor koji u Beograd donosi iskustva Žak-Dalkrozove metode i podučava đake i studente Muzičke škole "Stanković" i tek osnovane Muzičke akademije. Vidimo ga s prijateljima, doduše retko. Po svemu što čini shvatamo da je to čovek izrazito modernih shvatanja, vidimo naprednog intelektualca. Onda – a tu je već blizu i kraj iako je tek prešao 40 godinu – vidimo učesnika Narodno-oslobodilačkog pokreta, borca, antifašistu, nekoga ko gine ne zato što mora – bar ne tog trenutka – nego zato što je smrt izabrao sam. Iako nikad nećemo saznati šta se tačno dogodilo tog dana u Nikšiću 1942. godine, sigurno je samo to da je Lujo Davičo sam izabrao da napadne grupu italijanskih oficira-fašista, i time izabrao i svoju vitešku smrt. Smrt kao gest. Krešendo završnih godina Lujovog života od njega stvara heroja. On to jeste, ali ne samo tada. On je junak i kada, još kao dečak, tačno zna šta želi, kada hrabro u to doba odluči da se izražava pokretom i telom, kada pobedi strah od nerazumevanja okoline.

Lujo je neko koga i ima i nema: on je i član Narodnog pozorišta, kako stoji na programu njegovog nastupa, ali ga i nema u arhivama samog pozorišta, profesor je u "Stankoviću", prisutan prilikom osnivanja Muzičke akademije novembra 1937. gde je honorarni nastavnik za ritmičku gimnastiku, ali istovremeno njegovog potpisa nema tamo gde bismo ga očekivali... Njegovo lice se ne može prepoznati na fotografijama prve generacije studenata i nastavnika Akademije. Zašto je izbegao zajedničko slikanje?

Ono što znam, to je da se Lujo Davičo od sredine tridesetih godina sreće sa mojim ocem Pavlom Stefanovićem. Posebno često se viđaju 1937. kada u "Abraševiću", radničkom društvu, u sekciji za govorni hor rade na predstavi Oj Kuli, oj! Zamišljena je za recitatora, govorni hor, klavir, flautu, violinu, obou/klarinet i gongove. Tekst je Luja Aragona. Predstavu prikazuju u sali Doma radničke komore "Abrašević". Pavle je neka vrsta reditelja, dirigenta, inspicijenta, Lujo je koreograf, a u sali i na sceni tiska se osamdesetak izvođača, članova i članica govornog hora. Oni recituju, govore, skandiraju ili ispevavaju Aragonov tekst, koriste i udaračke instrumente, uz njih je kamerni muzički sastav koji izvodi muziku koju je napisao Josip Slavenski. Za klavirom je Stana Đurić Klajn, koja će uskoro biti izuzetno značajna za srpsku muzikologiju. Zamislimo kako se ceo hor pokreće, glumi, pleše, gestikulira... a sve to u svrhu neprikrivene levičarske propagande sprovedene umetničkim sredstvima.

Teško je bilo razumeti novu umetnost u kojoj je Lujo uzeo toliko kreativnog učešća. Ali Pavle Stefanović, njegov drug iz ovog poduhvata, pokušao je u jednom kasnijem tekstu da objasni prirodu govornog hora, idejnu i estetsku srž sintetskog pozorišta u kojem se "plodno ostvaruje organsko jedinjenje arhitekture, slikarstva, muzike, plesa i pesništva, hranjeno vitaminima spontanog umetničkog stvaralaštva narodnih masa". Ovim rečima on opisuje ono što – a oni su svi u to verovali – predstavlja ne samo umetnost "današnjice, nego još više sutrašnjice". Danas znamo gde su, u pogledu ishoda ideje sintetskog pozorišta, bili u pravu a gde ne. Ali tada je govorno-plesni hor privlačio veliku pažnju, ne toliko kritike ili dnevne štampe koliko levičarske omladine, s jedne strane i policije s druge.

U knjizi Saše Brajović srećemo mnoge poznate likove poput Mage Magazinović, prve moderne srpske plesačice i filozofkinje, Rafaila Blama, kompozitora, dirigenta, jednog od prvih džezera, Vojislava Vučkovića, kompozitora sa doktoratom Karlovog univerziteta u Pragu, Josipa Slavenskog, u tom trenutku kompozitora svetskog renomea i profesora Muzičke akademije, Lidu Frajt, učenicu Slavenskog i prvu diplomiranu kompozitorku koja je diplomirala na Beogradskom univerzitetu, Mirjanu Kodžić, glumicu i mnoge druge. Ali srećemo indirektno i one čija imena sada ne bismo mogli navesti, članove i članice radničkog društva "Abrašević" koji su, ubrzo potom, stradali u borbama ili u brojnim logorima tokom Drugog svetskog rata.

Prilikom jednog susreta, Saša Brajović mi je ispričala priču o salati i bunaru u dvorištu kuće u Nikšiću 1942. Deca iz okoline gledala su došljaka tamne kose i živih očiju, koji se neobično lepo kreće i kad treba, govori strane jezike. Taj došljak na bunaru svakoga dana pere salatu kao pravi hotelski konobar. Sve dok jednog dana ne odjekne eksplozija u kojoj strada više italijanskih oficira ali i konobar-atentator. Bio je to Lujo Davičo.

Među onom decom bila je i majka Saše Brajović, tada devojčica. Ona je sačuvala živu supstancu ove priče, a Saša Brajović je pažljivo preuzela i veoma stručno i toplo primenila postupak "arheologije sećanja", skupljajući kamenčiće te davno rasute građevine. Ona ovom knjigom otkriva činjenice, rekonstruiše jedan skoro zaboravljeni umetnički lik, oslikava kontekst i društvena previranja, vreme mira, narastajućeg fašizma, a potom i rata. Moglo bi se reći da je ovim rekonstrukcija života umetnika i čoveka Luja Daviča završena. Ipak – a iskustvo nam govori da je to moguće – sa otvaranjem istorijskih podruma koji su dugo bili zatrpani, odnekud bi se mogle pojaviti i neke nove priče, novi delovi tog davno izbledelog lica. Jer, iako sada imamo podataka više nego ikad, Lujo Davičo kao da nam, na neki čudan način, i dalje izmiče.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---