Art

Premijere (i obnove) – Lažljivica i Art >

Dve igre na sigurno

Atelje 212 izašao je pred publiku s predstavom koju je publika volela i voleće je opet, i s glumicama koje igraju onako kako publika voli

Krajem prošlog meseca, tačnije 30. januara, Atelje 212 je vratio na repertoar svoju nekada hit predstavu Art Jasmine Reze. Beogradska premijera je bila 1997. godine, samo tri godine nakon praizvedbe, godinu dana nakon što je komad izveden u Londonu i godinu dana pre nego što je izveden na Brodveju. Tako je Beograd, u ono mračno vreme, bar u domenu pozorišta išao u korak sa velikim svetom. Art je tada (a i sada) režirala Alisa Stojanović, koja je baš nekako u tom periodu režirala više popularnih, intelektualno i teatarski zanimljivih predstava (Iza kulisa Atelje 212, Bliže u JDP-u, Zapali me u BDP-u…). Predstava Art je u toj svojoj prvoj postavci igrana mnogo puta i gostovala je širom regiona. Iz ove današnje perspektive godina 1997. čini se kao neko drugo vreme i drugačiji kontekst… Međutim, za razliku od nekih tekstova na kojima se već oseća "rad vremena", za dramski tekst Art kao da se ništa nije promenilo. Tome doprinosi tema koja je relevantna i u 20. i u 21. veku – kako vrednovati savremenu umetnost, gde je granica između snobovskog praćenja novih tendencija i istinskog razumevanja umetnosti i kako umetnost i novac utiču na međuljudske odnose. Atelje je ovu predstavu u potpunosti obnovio – ista svedena, bela, ali izuzetno funkcionalna scenografija (Darko Nedeljković), ista podela – Tihomir Stanić (Mark), Svetozar Cvetković (Serž) i Branislav Zeremski (Ivan). Jedina nova uslovnost je mobilni telefon koji se u međuvremenu pojavio, te je i to uključeno. Obnova starih hit predstava može biti rizičan posao poput podgrevanja sarme iz zamrzivača. Međutim, ovde nije taj slučaj, a razlog je prilično očigledan – tri glumca su pristala da obnove predstavu zato što vole da je igraju i spremni su da je igraju sa istim onim elanom koji su imali pre dvadeset i više godina. I ta njihova radost igre lako se prenosi na publiku. Svetozar Cvetković igra Serža, imućnog vlasnika platna belo na belom, sa istom lakoćom i nonšalancijom kao i onda. Mark Tihomira Stanića ima manje novca, ali zato više zadrte principijelnosti i nekakvog divljeg besa prema svemu što mu se učini lažnim. Ivan Branislava Zeremskog ima najmanje novca i najmanje energije za bilo šta. Ivan stalno radi ono što drugi žele od njega, a sve što on želi je da se niko ne sukobljava ni sa kim, a baš to popuštanje ga vodi u stalne, što veće, što manje sukobe. Komad Jasmine Reze završava optimistički – prijateljstvo je jače od novca i ličnih principa, i tom prijateljstvu treba pretpostaviti sve – pa i umetnost, pa i principe. Tri prijatelja, tri sjajna glumca Ateljea 212 vole da igraju ovu predstavu, pa i mi volimo da gledamo kako oni vole da igraju. Za dobro veče provedeno u pozorištu to može biti sasvim dovoljno.

Na sceni "Petar Kralj" prošle nedelje gledali smo praizvedbu Lažljivice, duodrame Nikolaja Koljade u režiji Stefana Sablića. Komad je preveo Novica Antić, koji je sa značajnim uspehom preveo čitav niz Koljadinih drama. U predstavi igraju dve sjajne glumice starije generacije, Jelisaveta Seka Sablić i Gorica Popović. Zaplet komada je sledeći: jednoga dana Serafima Margaritovna (Seka Sablić) pri kraju radnog vremena upadne u provincijski muzej koji vodi Margarita Serafimovna (Gorica Popović). Serafima je došla u muzej jer je besna na čitav sistem u kome glavnu reč vodi tajkun koji se raznim malverzacijama obogatio. Pošto ne može da dođe do glavnog krivca, Serafima svoj bes iskaljuje na onome do koga može da dođe, a to je direktorka muzeja – Margarita. Serafima Seke Sablić je buntovna starica koja vrišti, krešti, kidiše i vređa sa namerom da raskrinka sistem koji predstavlja službenica muzeja. Sistem jeste oduran jer je muzej plod muljanja sa nekretninama lokalnog tajkuna i lokalnih vlasti, eksponati u zavičajnom muzeju su besmisleni, službenici su u lošim odnosima i neradnici… Sve što ona kaže je tačno. Međutim, budući da službenica ima samo zarotirano ime u odnosu na pobunjenu Serafimu Margaritovnu / Margarita Serafimovna, njih dve su, u stvari, samo dve strana istog novčića – obe su izgubljene građanke u vrtlogu tranzicije. To drugo lice (Margarita) je ono koje se trudi da bude ispravno, korektno, prihvata nametnuta pravila igre, dokazuje svoju nacionalnu, moralnu i profesionalnu ispravnost, radi kako oni odozgo kažu, pravi kompromise da bi zadržala svoju skromnu poziciju sa koje može s visine da gleda na one koji se, poput Serafime, nisu uspeli uklopiti. Ta Margarita se, na kraju krajeva, intimno stidi sebe, svoje pozicije i činjenice da je promašila svoju sreću. Serafima Seke Sablić i Margarita Gorice Popović su i fizički dva antipoda – Serafima je mala, energična, kreštava, a Margarita je velika, troma i trudi se da sebi dâ na značaju svojim držanjem i gestovima. Ta njihova različitost mogla je biti dodatna osnova za razvoj dramskog sukoba. Ipak, sam pisac nakon početne zanimljive situacije ne nudi izlaz jer Margarita i Serafima završavaju komad na istim početnim pozicijama. Serafima može da se buni, ali je nemoćna da bilo šta promeni, a Margarita može da se postidi i da se seti svog izgubljenog detinjstva, ali ne može da napusti jedino mesto koje ima. Njih dve mogu i da zaplaču nad svojim mizernim životima, ali ne mogu da pobegnu iz laži u kojima žive, jer je to jedini život za koji znaju. Reditelj Stefan Sablić nije našao načina da napravi jasan i postepen prelaz od bučnog besa i birokratske ukočenosti na početku, do zajedničke mizerije koja se manifestuje kroz samosažaljive suze na kraju. Da je u tome uspeo, predstavu bismo na početku gledali sa znatiželjom i smehom, a na kraju bi nam bilo žao ovih žena. Ovako, čitavu predstavu Jelisaveta Seka Sablić igra izuzetno energično i time zaista pleni pažnju – ona ima jako mnogo iskustva u igranju tih energičnih, histeričnih, kreštavih žena buntovnica. Gorica Popović ubedljivo igra Margaritu kao pasivnu ženu koja iz pozicije ukočene gospođe sa frizurom začas pređe u razoružanu osobu kojoj ruke nemoćno vise niz telo. Gorica Popović i Jelisaveta Seka Sablić igraju svoje uloge u prepoznatljivom glumačkom maniru, koji publika jednostavno voli da gleda.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---