Kaligula

Premijere (1) >

Ludilo tiranije i neizbežnost pobune

Alber Kami: Kaligula; režija Snežana Trišić; Narodno pozorište

Rediteljka Snežana Trišić predstavu Kaligula, koja je postavljena u Narodnom pozorištu u Beogradu, otvara scenom u parnom kupatilu u kojem su uznemireni patriciji, jer se Kaligula ponaša čudno, očigledno pateći zbog smrti Drusile, njegove sestre, ljubavnice i žrtve. Rediteljka pažljivo prati razvoj Kaligulinog ludila, jednako kao i njegov tok svesti, koji svedoči apsurdu ludila. Scena u kojoj se on pojavljuje sa zlatnim čizmama (setimo se da je Calligula svoj nadimak – "čizmica", deminutiv od Callige tj. čizmice – stekao kao dete prateći svog oca generala Germanika na vojnim pohodima po severnoj Germaniji, bodreći vojnike obučen u pravu malu vojnu uniformu čime je stekao veliku popularnost) sa ogromnom, ne bih rekla perikom, pre kreacijom na glavi, gde pleše i samog sebe proglašava za Veneru – zabavna je i zastrašujuća u isti mah. Nosi u sebi nešto od Senekinih komada.

Imajmo na umu da Alber Kami piše Kaligulu 1938. godine, u vreme vrtoglavog uspona nacionalsocijalizma u Nemačkoj, koji je tada potpuno zagospodario nemačkom političkom scenom. Završava ga šest godina kasnije, pred sam kraj Drugog svetskog rata. Kami svedoči usponu i padu Hitlera, uzaludnosti tiranije i života pod njom.

Igor Đorđević igra Kaligulu u furioznom tempu, iskusno gradirajući njegovo ludilo kroz scenski pokret (Isidora Stanišić). Rediteljka naglašava kostimom (Marija Medenica) Kaligulinu poremećenost, koristeći istorijske činjenice, po kojima znamo da je Kaligula voleo da se kostimira u razne bogove. Izraz je jasan, duhovit i zastrašujući. Ona dramu razvija na više planova: prikazujući Kaliguline lucidne momente u kojima on zvuči kao usamljen i nesretan čovek, gotovo pribrano (opet sličnost sa Hitlerom) do trenutaka kada su njegove odluke potpuno mahnite, lišene trunke ljudskosti. Kontekst predstave ocrtava užas vladavine potpuno ludog tiranina i nepredvidivog bivstvovanja onih u njegovoj vlasti.

Bojan Žirović izvrsno, jasno, odlučno, promišljeno igra Hereju, komandanta Pretorijanske garde, izvređanog, poniženog, povređenog i pogaženog podanika, kojeg je Kaligula u trenucima sadističke inspiracije, zbog piskutavog glasa i "mlakosti" pri skupljanju poreza, vređao nazivima "Prijap", "Venera"... a koji će na kraju Kaliguli doći glave, odnosno organizovati atentat u "cezarskoj režiji". Dijalog između Hereje i Kaligule, nabijen sadističkom strašću tiranina i isprovociranom muškosti čoveka sa rukom na balčaku mača, toliko je snažan da poželite da traje što duže.

Sena Đorović igra Cezoniju sa pravom merom u strasti, predstavljajući mazohistički kontrapunkt sa svojim vladarom, koliko god da je Kaligula nipodaštava. Svedena scenografija Darka Nedeljkovića stvara prostor koji je vremenski neograničen, a predstavu čini psihološkim bojnim poljem istih uloga, koje se igraju onoliko dugo koliko je stara ljudska vrsta. Matrice tiranina i podanika, žrtve i nasilnika, heroja i mučenika plešu istim redosledom bez obzira na vreme u kojem se dešavaju.

Dramaturg Milan Marković Matis vodi računa o dramatizaciji likova, kako je verovatno i Kami zamišljao. Prepušta scenu dinamici ludila glavnog junaka, u ekstremima, od lucidnosti i potpunog povratka u sposobnost da se rasuđuje kao zdrav čovek do brisanja bilo kakvog kodeksa ponašanja koji poznaje bliskost i razliku u rodu. Dramaturgija je orijentisana na britkost uloga i prepušta gledaocu da sam doživi svu nemoć onih koji su izloženi bezobzirnoj i praznoj samovolji ludaka. Slikanje moći združene sa ludilom je apel svakom od nas da se preispita, gde to tiraniju bilo kakve prirode treba zaustaviti.

Muzika Irene Popović Dragović odvija se na dva plana, jednom intimnom koji izvodi violončelistkinja Aleksandra Lazin, a koja muziku izvodi iz lože, da bi u nekom trenutku izašla na scenu i bila partner Kaliguli, izražavajući apsurd, kome je Kami sklon. Na taj način sama čelistkinja postaje "duša" koja zapleše pomahnitalog Kaligulu; na drugom planu muzika je snažna, oštrog tempa, imate utisak da vas obuzima, čini vas bespomoćnim, uplašenim i prepuštenim bujici, izražavajući svu silinu konfuzije u Kaligulinoj glavi.

Predstava Kaligula Narodnog pozorišta u Beogradu metaforički povezuje Kaligulino i naše vreme, iako ne insistira na dobu dešavanja. Rediteljka nas sa Kamijem kroz ovu predstavu podseća na to koliko apsurdan život čoveka može biti, u ovom slučaju tiranina sa apsolutnom moći, ali umobolnog.

Burleskne slike egomaničnih sadržaja, neogračenih u svojoj pomami, još bi se bolje dočarale oštrijim tempom izvođenja predstave. Ritam i zbivanja na sceni svakako vas stavljaju u poziciju odlučivanja: potčiniti se ili se pobuniti. Tiranija u ludilu nije vredna ljudskog dostojanstva. Koliko god tirani sebe videli božanskim i moćnim, krajnji domet svake tiranije je uvreda ljudskog samopoštovanja, a ishod je pobuna i smrt. Pouka je jasna, da se pobuna u tiraniji ne može izbeći.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---