Pošalji komentar redakciji Odštampaj tekst lični stav > Kada recesija postane depresija dr miloš starović

Osim ekonomske depresije potvrđene statističkim parametrima, ova pandemija će ostaviti trajni trag na organizaciju privrednih grana. Svedoci smo kako su se uzdrmali globalni lanci snabdevanja. Da li to znači da je koncept iz udžbenika za menadžment o globalnom lancu sirovina na jednom, a proizvodnje na drugom kontinentu pod upitnikom i zahteva reviziju

Po očekivanim ekonomskim parametrima, ekonomska slika koja nas očekuje biće kopija recesije s početka osamdesetih godina 20. veka, kao i poslednje svetske finansijske krize, koja je tek nedavno obeležila desetogodišnji jubilej. Dovoljan je samo osvrt na ekonomski indikator stope nezaposlenosti u Sjedinjenim Američkim Državama, što predstavlja jedan od osnovnih makroekonomskih pokazatelja. Ta stopa je bila 10 odsto u jeku Reganove recesione krize 1982. godine, isto kao i 2009, tokom poslednje svetske krize.

Kako sam rođen sredinom osamdesetih godina, sa tadašnjom krizom sam se mimoišao, ali sam imao vatreno krštenje 2008. kada sam počeo da radim u britanskoj investicionoj banci Barclays u Londonu. Početak moje karijere podudario se sa kolapsom Lehman Brothers, jedne od najstarijih američkih investicionih banaka, i fenomenom za koji smo sve do pre mesec dana mislili da predstavlja najveću ekonomsku krizu koju će naša generacija pamtiti. Nismo videli šumu od drveća, i neočekivana pretnja svetskoj ekonomiji posledica je pandemije virusa poznatog kao kovid 19 koja potresa svet. Živopisnije rečeno, čeka nas stanje stvari gde recesija zapravo postaje prava ekonomska depresija.

Pre samo pet godina, Evropska centralna banka (ECB) je prvi put uvela negativne kamatne stope kako bi stimulisala ekonomiju svojih zemalja članica. Takva monetarna politika proizvela je višak likvidnosti u sistemu. Prirodno je da u vreme nultih iliti negativnih kamatnih stopa, investitori razvijaju pojam investicione gladi, preusmeravajući se na tržišta u razvoju, koja beleže visoke jednocifrene ili dvocifrene stope, poput Ukrajine, Kazahstana, kao i pojedinih afričkih tržišta kakva su u Nigeriji i Gani. Međutim, taj trend je bio kratkog veka i usled novonastale situacije prouzrokovane pandemijom, došlo je do paničnog odliva sredstava ne samo iz ovih egzotičnijih tržišta, što se moglo očekivati, već i do vrtoglavog pada vrednosti deonica najvećih svetskih kompanija. Kovid 19 zbrisao je 16 milijardi dolara tržišne vrednosti deonica sa svetskog tržišta za samo dva meseca, dok indeks Dow Jones beleži najniže vrednosti još od vremena Velike depresije tokom tridesetih godina prošlog veka u SAD. Takođe, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) strogo je predočila da će biti neophodan niz godina dok se svetska ekonomija ne oporavi od posledica pandemije virusa korona.

STABILNOST KAO PRIORITET

Šta je to što čini ovu krizu neuporedivom sa prethodnim i da li već možemo oformiti nekoliko teza? Za utehu je što smo u svetsku pandemiju ušli finansijski spremniji, uskočivši direktno iz svetske ekonomske krize. Kao primer uspešno naučene lekcije iz krize 2007-2009. godine, centralne banke ovoga puta su izuzetno brzo reagovale šaljući jasnu poruku da će podržati stabilnost ekonomskog sistema. Kamatne stope koje je Federalni sistem rezervi (FED) u SAD spustio na nulu, Engleska banka (centralna banka Ujedinjenog Kraljevstva) na 0,1 odsto kao i postojeća -0,5 odsto referentna stopa Evropske centralne banke (ECB), predstavljaju istorijske minimume. Poruka da je stabilnost apsolutni prioritet prelila se na banke u sistemu koje su poprilično kapitalizovane, što će doprineti raznim olakšicama u realnom ekonomskom sektoru, pogotovo kada je reč o kreditima prema kompanijama, kao i stanovništvu. Dakle, banke su u mogućnosti ne samo da izdrže već i da podrže stanje šoka koji je nastao usled blokade svetskog ekonomskog sistema. Ukoliko ta ista blokada usled pandemije potraje do kraja 2020, mogle bi se osetiti posledice udaraca po finansijskom sektoru ako privreda i stanovništvo ne uspeju da se oporave od šoka i servisiraju svoje kreditne obaveze.

Pandemija je otvorila Pandorinu kutiju kada je reč o naftnoj i avio-industriji. Sećam se samog početka karijere, tog leta 2008. kada je barel nafte bio 147 dolara, što je pretežno bilo prouzrokovano velikom potražnjom Kine. Danas imamo potpuno drugačiju sliku, svedoci smo da i to može da se dogodi, da cena barela nafte ode i ispod 30 dolara. Osnovni razlozi predstavljaju potpuni egzodus putnika zbog pandemije kada je reč o korišćenju avio-prevoza, kao i očigledno takmičenje između Rusije i Saudijske Arabije manifestovano kroz širenje proizvodnih kapaciteta. Najzad, sve se to podudara sa znatno umanjenom kineskom potražnjom za naftom. Usled novonastale krize, tokom poslednjeg sastanka OPEC-a zemlje članice, uključujući Saudijsku Arabiju, predložile su da se balansira, drugim rečima smanji proizvodnja nafte, s obzirom na stanje da svi vidovi transporta trpe drastične posledice usled pandemije virusa korona. Sa takvim predlogom dojučerašnjeg partnera nije se saglasila Rusija, što je u Saudijskoj Arabiji prouzrokovalo prkos i odstupanje od inicijalnog predloga na potpuno drugu stranu. Saudijska Arabija je povećala proizvodne kapacitete što je, uz rusku proizvodnju, dovelo do najniže cene nafte od Zalivskog rata 1991. godine.

PARADOKSI PANDEMIJE

S druge strane, pandemija je, paradoksalno, uspela ono što ni Pariski klimatski sporazum nije – smanjena je emisija ugljen-dioksida na svetskom nivou. Svojim uticajem na potražnju nafte u bliskoj budućnosti pandemija je otvorila dodatna pitanja, poput sledećeg: s obzirom da usled trenutnog šoka beležimo rezultate održivog razvoja u borbi protiv klimatskih promena, kako će vlade u budućnosti balansirati svoju podršku avio-industriji sa jedne strane, dok sa druge strane rade na očuvanju integriteta kada je reč o zaštiti životne sredine i poštovanja Pariskog klimatskog sporazuma? Kada se pandemija okonča, biće veoma teško da se objasni kako nivo zagađenosti treba da se vrati gde je bio. Takođe, da li je sistem zreo za konsolidaciju avio-prevoznika na regionalnom, ili čak na kontintentalnom nivou, uz podršku vlada?

Osim ekonomske depresije potvrđene statističkim parametrima, ova pandemija će ostaviti trajni trag na organizaciju privrednih grana. Svedoci smo kako su se uzdrmali globalni lanci snabdevanja. Ilustracije radi, uzmimo primer blizak nama, fabriku Fiat u Kragujevcu. Kako su žarišta virusa i u Kini i u Italiji, logično je očekivati da materijali iz Kine dolaze sa određenim ili čak znatnim zakašnjenjem, kao što se isto tako može pretpostaviti da je centrala u Italiji pod vanrednim merama, što sve zajedno može dovesti do turbulencija u planiranju i znatnog smanjenja proizvodnih kapaciteta. Da li to znači da je koncept iz udžbenika za menadžment o globalnom lancu sirovina na jednom, a proizvodnje na drugom kontinentu pod upitnikom i zahteva reviziju? Na kraju krajeva, ukoliko pandemija potraje i princip fizičke distance se nastavi i u drugoj polovini ove godine, možda će čak četvrtina ili petina standardnog kapaciteta proizvodnje biti više nego dovoljna usled nepostojećeg korišćenja prevoznih sredstva.

Posledice tekuće krize biće specifične. Već nam je svima očigledno kako se čovek na sve navikne. U tom pogledu, da li će rad od kuće i mogućnost organizacije virtuelnih sastanaka i rada na daljinu moći odgovoriti izazovima današnjice i postaviti standarde budućeg poslovanja? Poslovanja zasnovanog na bezbednosti, tehnološkoj efikasnosti, istovremeno postižući ekonomičnost poslodavcu, a zauzvrat kompenzujući pojedinca pojačanom integracijom profesionalnog sa privatnim životom.

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

POVEZANI ČLANCI

• Koronavirus – Žarište SAD  >

  Sledeća stanica – Menhetn

  Milan Milošević