---

RTS je sa serijom Apis dobio program koji se upravo ovih dana pokazuje kao najdragoceniji – onaj edukativne prirode. Zato se, sticajem okolnosti, ovaj serijal bez problema može koristiti u nastavnom programu istorije

Teorije zavere su izuzetno zahvalna televizijska tema. Slučaj je namestio da se u doba Korone na dve televizije, istovremeno pojavila priča o pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, vođi "Crne ruke" i Majskog prevrata, čoveku koji u Srbiji i danas izaziva polemike.

Na RTS-u je prikazana trodelna dokumentarno/igrana serija u produkciji "Vreme filma" u kojoj su govorili istoričari: Suzana Vasiljević, Dubravka Stojanović, Branka Prpa, Predrag J. Marković, Miloš Ković, Mile Bjelajac, Slobodan Marković i Danilo Šarenac. Namerno sam želeo da navedem spisak stručnih sagovornika, jer će bolji poznavaoci primetiti da se među njima nalaze ljudi različitih shvatanja i pogleda, naročito na savremena zbivanja u Srbiji. Time je, čini mi se, obezbeđena naučna objektivnost, jer su u Srbiji možda najdublje podele zasnovane na različitom tumačenju istorije. Srž autorske ekipe čine scenarista i producent Filip Švarm, reditelj Nikola Lukić i narator Nikola Kojo. Veliki doprinos i pomoć u produkcijskom smislu ovoj seriji dali su Dragan i Goran Bjelogrlić. Ovaj žanr je danas izuzetno popularan u TV produkciji, i zaista je čudno kako je nestao sa naših televizija. Sa relativno skromnim resursima, u tri epizode je ispričana priča o istoriji Srbije u predvečerje Balkanskih ratova, tokom Velikog rata, zaključno sa Solunskim procesom kada je Apis osuđen na smrt.

Vezu sa današnjim vremenom, dobili smo kroz naraciju Nikole Koja, koji u sumračnoj atmosferi sobe za prisluškivanje, uz okretanje magnetofonskih traka, praktično povezuje istoriju zavereništva i tajnih centara moći od nastanka savremene Srbije do danas. Apis je zato odličan primer za uticaj vojske i službi bezbednosti na politiku, na večitu borbu sa "civilnom kontrolom", ali je takođe postavio model funkcionisanja paralelnih struktura moći u regionu u službi samodefinisanog "višeg patriotskog cilja". Demistifikovana je uloga komitskih odreda, uticaj na "Mladu Bosnu", ali je takođe prikazana neobična hrabrost i požrtvovanje srpskih oficira tog doba. Ukratko, priča o Apisu je uspela da rasvetli sporu borbu za demokratiju u Srbiji, za slobodu štampe, ali i za istoriju manipulacije putem medija i politike. Nakon treće epizode imao sam utisak da je ostalo materijala i tema za barem još tri emisije, ali mi se čini da je uvek dobro da gledalac ostane "gladan" nego prezasićen viškom epizoda. Ukratko, RTS je serijom Apis dobio program koji se upravo ovih dana pokazuje kao najdragoceniji – onaj edukativne prirode. Zato se, sticajem okolnosti ovaj serijal bez problema može koristiti u nastavnom programu istorije.

Slična kontroverza, ili tema za neki budući serijal, može biti Milan Nedić, jer baš ovih dana imamo priliku da vidimo kako se njegovim likom i delom bave u lekcijama u programu "Moja škola".

Naravno, primetio sam da ovakve serije po pravilu izazivaju reakcije kod kritike i dela javnosti koji sebe definiše kao nacionaliste i patriote. Svako preispitivanje istorijskih ličnosti bez oreola mita uvek dovodi do otpora, jer se ovakav pristup smatra blasfemijom. Tako je bilo i sa Nemanjićima, ali ako vam je za utehu, ista stvar se dešavala i u Turskoj nakon pojave najpopularnije serije Sulejman veličanstveni. Turskim pravovernim patriotama smetalo je što je sultan prikazan kao razvratnik i marioneta svoje supruge Hurem. No, kako rekoh, zato je važno što se u seriji Apis priča drži istorijskih činjenica i izlaganja relevantnih stručnjaka. Sve ostalo je durenje pred ogledalom.

Međutim, trenutna produkcija igranog serijskog programa dovela je do "paralelne" priče o Apisu i Majskom prevratu na televiziji Pink u seriji Crveni mesec. Ovaj ambiciozni mega projekat, kako rekoše glumci "za pokolenja", trenutno je stopiran zbog epidemije kovida-19, ali je emitovan svakodnevno od oktobra 2019. godine. Dotična istorijska telenovela delo je poznatog hrvatskog tvorca sapunica Romana Majetića i u svojoj srži prati ljubavnu priču između srpskog oficira i austro-ugarske (čitaj hrvatske) plemkinje. Isti likovi kao u Apisu, samo je radnja razvučena na 120 epizoda po 45 minuta. De si, Kojo, da me uvedeš u radnju? Priznajem, odustao sam posle par epizoda, nemam dovoljno patriotizma za Crveni mesec, ili pak ne mogu da preterano "varim" purgerske herc-novele. Bez problema, ove nedelje je Crveni mesec zamenjen adekvatnom turskom alternacijom, ko nekad na festivalu šlagera u Opatiji.

Eto kako jedna ista priča može biti skrojena u TV program na dva potpuno različita načina. Interesantno je da Crveni mesec, bez obzira na neuporedivo veći stepen fikcije, nije izazvao negativne reakcije. Pogotovo jer kroz priču još jednom promiče zabranjena ljubav Srbina i Hrvatice, uz gomilu spletki oko dvora i stranih tajnih službi maskiranih u diplomate. Nema veze što je čak i epoha prikazana prilično netačno, a nekoliko još većih TV manijaka od mene pronašlo je dosta propusta u produkciji, valjda zbog brzine štancovanja.

Molim vas da me ne shvatite pogrešno, o ukusima zaista nema smisla raspravljati, i naravno da će herc-roman biti popularniji od istorijskog serijala, ali činjenica je da ljubića imamo na pretek, dok su ozbiljna suočavanja sa prošlošću u igrano-dokumentarnoj formi retka kao medvedi na Tari.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---