Korona projekat >

Glad za dodirom kože

Jelica Novaković iz Beograda i Sven Peters iz Antverpena pišu knjigu o ovim danima, kad virus korona šeta svetom. Ne znaju da li će je završiti niti objaviti zato što, kažu, to ne zavisi od njih. Trenutni cilj im je da pisanjem prebrode život u izolaciji, a namera im je da ostave svedočenje za privatnu istoriju sveta. Pre ove knjige, Jelica Novaković i Sven Peters su objavili Kafanski tribunal i Posledice jednog pucnja o tradiciji kafanskog života u Srbiji i o početku Prvog svetskog rata, obe u izdanju kuće Clio. Jelica Novaković je profesor i osnivač srpske nederlandistike u Beogradu, dobila je nekoliko nagrada za prevode i publicistiku, a 1999. njen dnevnik bombardovanja Blago onom ko rano poludi, objavljen u Belgiji i Holandiji, dobio je nagradu flamanskog PEN-a. Sven Peters je profesor nizozemskog u Antverpenu, urednik je bloga o publikacijama na balkanske teme, i živeo je u Beogradu. Za "Vreme" su napisali svoje utiske o danima pandemije.

Sven Peters
Vesti su ti i prijatelj i neprijatelj

Antverpen, sreda, 29. april 2020.

Belgija je sada već dva meseca u izolaciji otkada je kovid 19 ovladao kontinentom. Barovi i restorani su odmah bili zatvoreni, zatim škole i radnje (osim prodavnica hrane, apoteka i trafika!). Imao sam neobično iskustvo da budem na redovnom školskom raspustu kada je korona pogodila naše živote.

Pre korone proveo sam čitave nedelje u kući zbog pisanja romana o imigrantima i neregistrovanim stanovnicima Antverpena. Na neki način već sam bio u karantinu, ali dobrovoljnom. Izlazio sam da bih se sreo i razgovarao sa ljudima vrlo različitih nacionalnosti, kako bih zabeležio njihove lične imigrantske priče. Susretali bismo se u barovima i u šetnjama. To je ono što najviše volim kod gradova poput Antverpena i Beograda: susreti sa ljudima, uz kafu. Potom bih se vratio kući, sklapao sve te priče i pisao. I čitao druge knjige o istoj temi, poput knjiga Rodana Al Galidija, Valerije Luizeli, Mareka Šindelke, Berouza Bukanija.

Od kada je počela izolacija, mesta naših susreta su zatvorena i skupljaju prašinu, susreti sa ljudima se dešavaju preko kompjutera i ekrana pametnih telefona. Svet je postao prazno mesto, dok je kuća puna porodice. Moja supruga i ja smo postali nastavnici na daljinu našim studentima, a učitelji na blizinu sopstvenoj deci. Napravili smo novu dnevnu organizaciju. Rad i pomaganje deci u njihovim zadacima tokom jutra, odlazak u šetnju ili vožnja biciklom tokom poslepodneva, rad ili pisanje tokom večeri. Izlazak iz kuće podrazumeva da budeš obazriv i da držiš distancu: užasna, ali neophodna lekcija za decu koja vole da pipaju, istražuju, da se grle i igraju sa drugom decom.

Vesti su ti i prijatelj i neprijatelj. Misliš da si informisan, ali si i uplašen. Posmatraš ili čitaš satima, ponekad želiš da razbiješ ekran TV-a. Osećaš se bespomoćno, osećaš se glupo. Zato što tako mnogo zavisiš od informacija, odluka i mera vlade i stručnjaka. Osećaš se šuplje.

Opšta kreativnost i solidarnost pomažu. Više razgovaraš sa susedima. Pomno paziš na svoje voljene. Više je poezije i umetnosti na ulicama, na Fejbuku, u inboksu. Razgovaraš sa ljudima sa kojima nikada pre nisi razgovarao.

Sada kada me zidovi moje kuće strogo ograničavaju, osećam potrebu da gledam izvan granica svoje zemlje i da vidim šta se dešava širom sveta: najveća izolacija u istoriji u Indiji, Bolsonarov pogubni cirkus u Brazilu, strog režim karantina u Srbiji, povratak stotina hiljada radnika iz inostranstva u svoje matične zemlje....

Jelica Novaković i ja smo zajedno počeli da zapisujemo naša zapažanja, od malih anegdota o svakodnevnom životu u doba korone, do globalnih kretanja ljudske, političke, filozofske misli i ponašanja... Istorija se upravo događa, kao što svi to možemo da osetimo, ali je ishod ove viralne krize neizvestan. Utopisti, anarhisti i zagovornici Apokalipse šire svoje teorije. Čitamo vesti i pokušavamo da shvatimo šta je sledeće. Na kraju, potrebno je da zabeležimo sve te priče kako bismo ih pričali i preneli narednim generacijama.

Potpuno sam svestan činjenice da se nalazim u veoma udobnoj izolaciji, za razliku od većine svetske populacije. Ipak, na svom pisaćem stolu, pokušavam da što više redova ostavim otvorenim: za Alija i Tadea, dvojcu ilegalaca koji se skrivaju negde u ovom karantinu, za moje studente sa svih strana sveta koji žele da nastave da uče moj jezik, za svakoga kome je potrebna reč, pesma, znak života, ili samo osmeh.

Pustimo zato, iako smo zatvoreni u svojoj nesigurnosti, da ovi redovi ostanu otvoreni...

Jelica Novaković
Ludilo kao zajednički imenitelj

Beograd, sreda, 29. april 2020.

Ima li nečeg originalnog i zanimljivog u pisanju korona-dnevnika? Pa i nema. Osim ako se radi o nastavljanju tradicije koja je započela još pre 21 godinu. I tokom bombardovanja bilo je uputno ostati kod kuće ili još bolje, u podrumu. Bila je prekinuta i svaka mogućnost direktnog komuniciranja s prijateljima u inostranstvu. Te 1999. objavila sam svoje dnevničke zabeleške Blago onom ko rano poludi, a moji prijatelji – koji su velikim delom zapravo najpre bili moji čitaoci – sad me podstiču da pišem drugi nastavak: ludilo je svakako zajednički imenitelj.

Sven Peters jedan je od tih prijatelja. S njim me uz to povezuju i dve zajedničke publikacije, pokušaji komparativne analize kulturoloških i istorijsko-političkih fenomena.

I evo, zahvaljujući koroni sad smo se po treći put literarno udružili. S jedne strane kako bismo uneli malo reda u haos informacija, a s druge strane kako bismo uživali u druženju, makar preko Skajpa, i u kreativnosti.

S obzirom da je ovo planetarna kriza koja zaslužuje epitet trećeg svetskog rata, zanimljivo je porediti gradacije ratnog stanja. U Srbiji je redosled zatvaranja, recimo, bio nešto drugačiji nego u Belgiji. Kod nas su kockarnice i kladionice pale poslednje na bedemu slobode kretanja. A pušači očigledno svuda predstavljaju najjači lobi čim trafike moraju da rade.

Kako stoji sa strahovima, frustracijama? Svi mi ponekad fantaziramo o smaku sveta. Nama dvoma se čini da je to totalna entropija, haos informacija koje nas bombarduju poput sumanutih projektila. I šta čovek radi u takvoj situaciji? Pokušava da stvori red, sortira, kategorizuje, brani se lepotom. I na svu sreću, vrlo često se smeje. Jer korona-humor je planetarno na izuzetno visokom nivou. Lepota i humor vidno su prisutni kao oblik samopomoći i u Belgiji i u Srbiji. Možda će se ubuduće u znak priznanja tapšati sa prozora i balkona i pesnicima, piscima, umetnicima, uzgajivačima cveća?

Sve u vezi s ljudskim društvom ima veze s politikom, pa i navodne prirodne katastrofe. Zato je fascinantno pratiti teorije zavere, političke implikacije, sličnosti i razlike u reakcijama.

A budućnost? Uči li čovek nešto iz ovog iskustva? Samovanje i introspekcija nam kao piscima i prevodiocima nisu strani. Pa ipak: velika je razlika u doživljaju ovog pandemijskog trenutka ako ga doživljavate u okviru porodice, ili pak kao samac. Ne znamo kome je teže. Postoje, naravno, srećne porodice i srećni samci, ali jao onima koji to nisu. Poredimo i kulturološke razlike zbog kojih je nekima teže a nekima lakše. One kulture koje nisu sklone fizičkom izražavanju naklonosti i emocija verovatno nemaju problema s distanciranjem. Pa ipak, u Nizozemlju jedna nova kovanica ukazuje na univerzalnost potrebe za maženjem: huidhonger – glad za dodirom kože. Napomenuli bismo i glad za kafanom. Čuli smo od prijatelja ali i od nepoznatih ljudi putem Instagrama da u prinudnoj samoizolaciji rado čitaju našu knjigu Kafanski tribunal. Kad već ne može stvarno, onda makar kroz literaturu i sećanja. Knjiga ima budućnost!!! Zatim: pokazuje se da je priroda ipak jača od čoveka, bogu hvala! Živele meduze u kanalima Venecije! I kao treće, song Plavog orkestra čist je futurizam: Bolje biti pijan nego star!

U to ime, jedva čekamo da se otvore kafane i nastavi druženje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---