Gospođa Amerika

Serije – Gospođa Amerika i Holivud >

Jedan pogodak pravo u metu i jedan promašaj daleko od nje

Ako smo saglasni da živimo u eri silnih i manje ili više ubedljivih i neophodnih društvenih konstrukata, može biti da je i društvena borba između raznorodnih ideologija ponajviše ipak odraz i eho ličnih borbi koje bijemo sami sa sobom

Kanda nezaustavljivi serijski bum, prevashodno u anglosaksonskom parčetu planete, nužno je doveo i do uvek dobrodošle i barem načelno potentne eklektike, te su već nekoliko godina unazad u ponudi i serije koje otvoreno baštine i značajne ideološke i društvene epizode i njihove prikaze, kao i epoha u evoluciji tamošnjih društava. Naravno, uz ovakva i onakva, valjana ili posve promašena postignuća na kraju tog kreativno-produkcionog puta koji serije moraju da prevale pre nego što stignu oči što je moguće brojnije i poželjno što naklonjenije i dobronamernije publike. Upravo je to slučaj sa dve baš često pominjane i primećene aktuelne serije.

Gospođa Amerika (Mrs. America) je, po svim parametrima mereno i iz svih mogućih aspekata sagledavano, krupan pogodak pravo u metu, ponajpre u kreativnom smislu, mada i je i produkciono tu reč o ambicioznom i uspelom projektu; najposle, dovoljno je pogledati samo imena na čelu brojnog (i izvrsnog) glumačkog ansambla – tu su: Kejt Blančet, Rouz Birn, Elizabet Benks, Sara Polson, Uzo Adaba, Trejsi Alman, Margo Martindejl, Ari Grejnor, Melani Linski, Džin Triplhorn, Džon Sloteri, Džejms Marsden, Nisi Neš, Džejk Lejsi, Džoš Hamilton... Gotovo polovinu od planiranih deset manje-više jednosatnih epizoda režirali su Ana Bouden i Rajan Flek, koji su se posle odličnih filmova Sugar, It’s a Kind of Funny Story i Mississippi Grind i istinski izvanrednog Half Nelson, a potom nesrećne, besmislene i izlišne epizode sa režijom kreativno promašenog blokbastera Kapetanica Marvel, vratili korenima i smislenim i inteligentnim sadržajima gde su autorska osobenost i zanatsko umeće prosto neophodni.

Naravno, nije sve u faktografiji, niti krajnji učinak uvek biva tačan zbir talenata koji su okupljeni oko nekog projekta; daleko značajnije stoga je to što je Gospođa Amerika izvrsna serija koja miri komunikativnost, superiornost izrade i jasan idejno-ideološki okvir. Naime, u žiži njene priče je lik Filis Šlafli (još jedna briljantna kreacija nepogrešive Kejt Blančet), najgorljivije, najpreduzetnije i najistrajnije borkinje protiv usvajanja Amandmana o jednakim pravima polova (čuveni akt akronimski poznat kao E.R.A.) sredinom prevratničkih i zbilja burnih američkih sedamdesetih godina prošlog veka. Filis Šlafli je i sa današnje tačke gledišta lik koji zaslužuje ovako domaćinski izdašan, obiman i sveobuhvatan tretman u mediju televizijskog igranog programa – reč je o krajnje inteligentnoj, upornoj, nepokolebljivoj, beskrupuloznoj (ako i gde god je to neophodno), magnetičnoj i vibrantnoj ličnosti koja je srčano zastupala tako upitan stav na samom braniku tradicionalstičke i submisivne pozicije žene unutar čvrsto kodiranog heteronormativnog koordinatnog sistema (nekakvih) životnih vrednosti i to u vremenu/trenutku kada je bivalo sve jasnije da su neminovni drastični i krupni zaokreti i na tom planu društvene zbilje i borbe za pravičniji svet. Filis Šlafli, uz sve to i majka šestoro dece, naprosto je sinonim za proaktivni pristup životu i ophođenju unutar zajednice, žena nepresušne, pa i zastrašujuće vitalne životne energije, koju će u jednom trenutku i jedna od njenih najljućih protivnica (u nadahnutom i blago posprdnom tumačenju velike Margo Martindejl) zapravo nazvati "najoslobođenijim ženom Amerike".

Autori serije su mudro i znalački porive sadašnjeg trenutka i nastojanja u pravcu u biti nikada dostižne a uvek varljive i diskutabilne ekvidistance pretpostavili daleko primerenijem i efektnijem intelektualnom poštenju, jednim krajnje jednostavnim rešenjem, kojim se i jedino ispravno, zaumno i celishodno može prikazati jedna tako dalekosežno intrigantna i uticajna epizoda iz tamošnje evolucije poimanja i primene ljudskih prava u zakonodavnom i konkretnom vidu. Iz serije Gospođa Amerika, inače, veoma poletne i uzbudljive društvene hronike i studije zanimljivih karaktera, tako se može saznati dosta toga što iole upućen čovek već na intuitivnom planu jasno i dovoljno snažno oseća – ima nas i ovakvih i onakvih, ideološke granice razdvajanja nikako nisu i precizne potvrde nečije ljudske i karakterne vrednosti ili slabosti. Među pobornicima reakcioniranih ideja ima i nedvojbeno inteligentnih bića, čiju srčanost protivnici svakako treba da iskreno uvažavaju, dok proklamovana liberalnost katkad može da bude puka pokrivalica za sitnosopstveničke interese, zluradost, narcizam ili pak puku želju za dominacijom. Po tom pitanju Gospođa Amerika, uz svu pitkost i preglednost po pitanju naracije, građenja i distribucije likova, navodi nas na još jedan izrazito važan, a nekako zdravorazumski zaključak – ako smo saglasni da živimo u eri silnih i manje ili više ubedljivih i neophodnih društvenih konstrukata, može biti da je i društvena borba između raznorodnih ideologija ponajviše ipak odraz i eho ličnih borbi koje bijemo sami sa sobom, sa vlastitim, bilo naučenim ili stečenim društvenim (pa i klasnim) uslovljavanjima, koje smo prigrlili ili na koje smo bili upućeni.

A nimalo ne iznenađuje da Gospođa Amerika, očito čedo vrhunske produkcije, stiže i kao odlično upakovan proizvod u svakoj od brojnih dimenzija – rekonstrukcija te sada već prohujale ere je vrhunska, u snimateljskom smislu opravdan izbor je blago zrnasta slika upadljivih valera, dok montažni zahvati u korak prate i oblikuju izvorni, dinamičan ritam priče o jednom dugotrajnom i iscrpljujućem, mada suštinski veoma živopisnom nadgornjavanju zaraćenih tabora koji su neminovno upućeni jedan na drugi. Slabe karike nema ni kada je reč o kreacijama mnogoljudnog glumačkog ansambla, dok bi se kao nekakav zajednički sadržatelj rediteljskih pristupa i intervencija mogla navesti retro/onovremenska postupnost u građenju tako opsežne povesti, sa primetnim omažom Sidniju Lametu i Robertu Altmanu upravo iz tih dana i godina, ali i uz prstohvat savremenog, nimalo intruzivnog i blagotvornog diskretno posrprdnog cinizma, zahvaljujući čemu je ova priča dobila na komunikativnosti, relevantnosti, pa i poletu u pripovedanju.

S druge strane pak nalazi se sedmodelna serija Holivud sveprisutnog i nemilosrdno produktivnog Rajana Marfija, rađena za Netfliks, čijem se jatu Rajan Marfi lane priklonio. Marfi, apsolutni gospodar američkog serijskog programa u udarnim terminima u poslednjih nekoliko, možda čak i desetak godina, ovde se opredelio za priču o seksizmu, homofobičnosti, rasizmu i korenskoj netoleranciji prema drugima i drugačijem u Holivudu tokom četrdesetih godina 20. veka. Nažalost, mimo te potentne inicijalne postavke i oku uvek dragog i dobrodošlog retro-šika holivudske sorte iz te ere, Marfijev Holivud je naprosto puko oličenje bahatosti autora kome se u datom trenutku sve može, kome je dopušteno da pred ogromno gledalaštvo dođe sa ovako aljkavim, ishitrenim i sveukupno promašenim radom.

Marfi ovde ciljano meša stvarnost i stvarne pojave sa izmaštanim junacima i njihovim vratolomnim pokušajima da postanu neko i nešto upravo u Holivudu; takav spoj, koji nije nužno lišen smislenosti i kreativnih potencijala, u ovom konkretnom slučaju ostavlja poražavajući utisak gotovo pa adolescentske neumerenosti i neozbiljnosti. Zapravo, čini se da je čitava priča ovde izgovor za vulgarno posezanje prevashodno za udarnički seksualizovanom lepotom izabranih glumaca i Marfijeve potrebe da (avaj, još jednom) beskompromisnost i hrabrost dokazuje ponajpre insistiranjem na prizorima seksa i nepotrebnim verbalnim tiradama punim opscenosti (pravo je čudo šta u Holivudu izgovara popularni Džim Parsons!). Pa čak i posezanje za efektom šoka može biti doživljeno i ocenjeno kao autorska odluka i postupak, ali nikako ne u slučaju Holivuda, koji da, stvar bude gora, sva važna društvena pitanja, od kojih je dobar deo i do dana današnjeg ostao jasno vidan i prisutan, čak i u liberalnom Holivudu, žrtvuje na oltar brzopotezne i lako i brzo kvarljive zabave. Relevantne društvene boljke ovde su zatrpane autorskim instinktom da duh ove serije nužno moraju da određuju beslovesna žovijalnost i ništa promišljenija frivolnost, a tu je i čitav niz drugih nedostatnosti – narativna neurednost, ishitreno uvođenje novih likova, potreba da se dosta toga izrazi na prvu loptu – puko ilustrativno, uz geg i neveštu karikaturalnost, izobilje loše glume (ovo se ponajpre odnosi na nepojmljivo lošeg Džeka Pikinga i nešto boljeg i uverljivijeg Dejvida Korensveta, u ulogama Roka Hadsona i, odnosno, Džeka Kostela, ali i na Samaru Viving, inače, odličnu u bezmalo svemu do sada).

Naravno, Holivud, i ovakav kakav jeste, da se bez problema gledati i pratiti, reč o je funkcionalnom proizvodu, ali jeste porazna činjenica da ovako nešto dolazi sa potpisom Rajana Marfija, autora najmanje dva filmska remek-dela (Trčanje sa makazama i Normalno srce), dok se o temi koju je on ovde izabrao i sročio u seriju najprominentnijeg emitera sadašnjice daleko više i filmski vrednije da saznati iz dokumentarca Skoti i tajna istorija Holivuda (kao i sjajne knjige Skotija Bauersa iz koje je taj film proistekao), a dobar deo te priče je grubo i sladostrasno kanibalizovan i banalizovan upravo u ovoj brljotini.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---