Javni servis i kultura >

Šupljina bez sadržaja

Ko je i zašto oteo i zatočio celokupan "kulturnjački" program RTS-a, da li ga je u međuvremenu ubio ili ima šanse da ga pusti na slobodu, i hoćemo li ga uopšte prepoznati kada i ako se to jednom dogodi

Vinstonu Čerčilu pripisuju da je usred rata veoma iscrpljujućeg za Britaniju i pogubnog po njene građane, resko uzvratio svojim generalima koji su mu predlagali da pare namenjene umetnosti i kulturi preusmeri u nabavku oružja: "A šta onda uopšte branimo?". Bila to stvarna anegdota ili apokrifna storija, svakako je poučna, jer ukazuje na razliku u formatu između političara i državnika: prvi gleda samo trenutni i parcijalni interes ni misaono ni praktično ne dobacujući preko tog skučenog horizonta, a drugi se brine za očuvanje vertikale koja mu je prethodila i koja treba da ostane iza njega. U ratu koliko i u miru.

Pandemija virusa korona nije bila rat, mada su lokalni politikanti na vlasti hteli da je takvom proglase, ne bi li sami bili vojskovođe, a mi poslušni regruti ili uplašeni civili, zatočeni u ono metaforičnom kovačevićevskom podrumu. Pa, kad i ako se udostoje da nam jave da je rat završen – dobro je. Nije tu bilo ni državnika ni generala – tek poneki naporni potpukovnik – ali je izgleda bilo "generalskih" ambicija da se iskoristi trenutak i da se raskrsti s tom, kako se ono zove, kulturom, kao velikim a nepotrebnim trošadžijom narodnih para (kojima bi bilo mnogo lepše u džepovima naših gospodara, jakako).

O nekim simptomima te nagle i radikalne raskulturizacije govorilo se i pisalo onoliko i onde gde se uopšte moglo (recimo, o izostanku ili poništavanju konkursa za finansiranje umetničke produkcije, o nebrizi za samostalne umetnike kojima je uskraćena prilika da zarade svoje honorare etc.), ali je zanimljivo i znakovito da se o jednom od najdrastičnijih njenih simptoma uporno i sadržajno ćuti. Naime, nekako baš s proglašenjem vanrednog stanja sredinom marta, na javnom televizijskom servisu zvanom RTS sve što se zvalo "program iz kulture" – nestalo je obnoć, temeljito i trajno, bez spomena, kao da ga nikada nije ni bilo. Obustavljeno je emitovanje Kulturnog dnevnika (poslednji prikazan 13. marta), nedeljnog magazina Kulturni centar (poslednji 11. marta), specijalizovanih mesečnih magazina iz pojedinih oblasti kakvi su Vavilon, Art zona, Čitanje pozorišta, Drugi vek, takođe i diskusionog programa Čas anatomije etc. Sve ono što se zove kulturno-umetnički program RTS, a što se bavi informativnim i analitičkim praćenjem žive kulturne produkcije, odjednom je zaključano a ključ je bačen u jezero, ili je možda u nečijem džepu, ne zna se čijem, da li relativno sveže postavljenog gaulajtera kultur-programa, da li nekoga iznad njega, đavo će ga znati. Sa stanovišta javnog interesa zapravo je sasvim svejedno čija je to bila volja i odluka, da li je to dosledno programsko i kreativno samoubistvo ključnog dela programa zbog kakvog javni servis i postoji smislio nadobudni gaulajter ili njegovi šefovi, a on samo nije imao nikakav problem s tim (jer da je imao, valjda bi nekako reagovao, možda i ostavkom, ako ne ide drugačije). Jedno je sigurno: to nije mogla biti volja i odluka onih ljudi, više desetina njih, kvalitetnih i odgovornih profesionalaca, koji su – uz superviziju nekih kvalitetnijih i ozbiljnijih glavnih urednika u sasvim nedavnoj prošlosti – kreirali i pravili televizijski program iz kulture, po mnogo čemu daleko najkvalitetniji segment programa televizijskog javnog servisa, u svom info segmentu poslednjih godina svedenog na nivo prestrašenog sluge lokalne politikantske kakistokratije.

Razume se, korona-pandemija poremetila je štošta u našim životima, a "kulturnu produkciju" desetkovala, i to nije moglo da se ne odrazi na medije. Pa ipak, nisu ni "Danas" ni "Politika", ni "Novosti" ni "Blic" ostali bez kulturnih rubrika, a nisu, bogme, ni "Vreme" ni NIN, a takođe ni, recimo, "Pečat". Televizija je, razume se, drugačiji medij, ali je svakako mogla imati svoje mesto i tokom vanrednog stanja. Kako god, vanredno stanje je ukinuto pre više od mesec dana, a na RTS-u kao da je i dalje pozni mart ili rani april, i kao da svi svakog dana čekamo tri sata poslepodne da čujemo šta imaju da nam kažu potpukovnik Kon i doktorka Kisić Tepavčević, i hoće li nam Gospodar zapretiti još dužim kućnim pritvorom. Nema ničega novog pod RTS suncem, televizija i Jutjub kanal Kulturno-umetničkog programa kao erzac nude samo reprize prastarih igranih serija. Sadržaj šupljine caruje, prazniji od međuzvezdanog prostora. Pa dobro, možda mora da bude tako, iz ko zna kojih nama običnim gledaocima nerazumljivih razloga, tehnoloških ili ko-zna-kojih? E pa, teško... Evo, na našem drugom javnom servisu, Radio televiziji Vojvodine (RTV) – resursima svake vrste svakako skromnije opremljenoj – već skoro mesec dana se ponovo redovno emituje dnevni kulturni magazin Art-erija, a polako se u etar vraćaju i svi drugi magazinski kulturni sadržaji, književni, filmski, likovni, muzički, pozorišni. Ili, primer iz najreferentnijeg komšiluka, HRT je u međuvremenu takođe vratio manje-više sve svoje kulturne "formate".

U čemu je onda problem s kulturom na RTS-u? Pisac ovog teksta bi da pita, ne da odgovara... Ali, oni od kojih bi trebalo očekivati odgovor umudreno ćute i prave se mrtvi. Biće da im takvo stanje nerada i netalasanja najviše odgovara i da im je iz raznih (naslutivih, znamo igrače) razloga najprobitačnije, ako već ne mogu da u potpunosti sprovedu svoju (zlo)volju i preformatiraju programe iz kulture RTS-a da budu po meri njihove nesuvislosti, skučenosti, toksičnosti i zaplotnjačkog zlojepstva.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---