---

Mehanizmi moralne panike ne menjaju se ovde već decenijama. Isto tako se ne menjaju ni lukave zloupotrebe uznemirene (malo)građanske imaginacije

Nikada ovaj napaćeni narod nije skolilo toliko užasnih pogibelji za tako kratko vreme; koronu smo već pomalo i zaboravili s obzirom na to šta je sve nasrnulo na nas samo u poslednjih mesec-dva. I lepo ne znam šta bi bilo sa svima nama da nemamo tu sreću da nas vode, ali i štite, najbolji i najodvažniji među nama.

A naši dušmani nikada ne spavaju. Kad nam ne nasrću na goli život, nasrću nam na identitet, što je još gore. Najnoviji i najpodliji udarac bio je pokušaj da se Srpčad đačke dobi liši poezije Desanke Maksimović, što bi na naše potomstvo ostavilo devastirajuće posledice, jer je lako predvideti da bi bez Desankinih cvrkuta koji su u sve nas upisani kao naš nacionalni poetski DNK već kroz generaciju-dve nestalo i našeg identiteta, pa bismo postali ko zna šta, a možda i ništa, ili nešto gore. Na primer, Bugari. Hrvati. Albanci?! Srećom, sa samog vrha države poručeno je jasno i gromko da od te mračne rabote nema ništa. Premijerka Ana Brnabić lično je tvitnula sledeće: "Nikada se Desanka Maksimović neće izbacivati iz obrazovnog sistema Srbije. Nikada. Tačka." A znamo da su tvitovi premijerke i njenog šefa izvršni, što je nešto o čemu njihov vrli novi prekookeanski uzor Tramp Donald može samo da sanja.

Šalu na stranu, premijerkin tvit, kao i njen sveukupni jezički izričaj u javnosti, pokazuje koliko je čitanje i istinsko proživljavanje poezije na materinjem jeziku u osetljivoj dečijoj i tinejdžerskoj dobi važno i konstitutivno za odomaćivanje mladog bića u vlastitom jeziku. Sada, dakle, znamo zašto je Ana Brnabić u srpskom jeziku ostala tako neodomaćena, zašto se njime služi prilično pasivno, drveno, neelastično: biće da nije na vreme čitala ni Desanku ni druge kanonske srpske pesnike, pa je njen jezički svet ostao skučen, zakržljao negde u predvorju književnog. Da nije tako, ne bi koristila rogobatne bezlično-pasivne oblike tipa "neće se izbacivati". Od tih užasa jezičke smušenosti i praznine štitilo bi je njeno razvijeno osećanje za melodiju, skladnost te naposletku ekonomičnost jezika – da ga je, naime, ikada razvila.

E sad, bizarnost slučaja je u tome što niko nije uopšte "izbacivao" niotkuda poeziju Desanke Maksimović, nego ju je samo malo preraspodeljivao po školskim razredima, na način koji zvuči – ako tome pristupite bez predrasuda i ritualnog zgražavanja nad ne-zna-se-tačno-čime – sasvim razložno i opravdano, u korist boljeg i savremenijeg tretmana srpske književnosti, a pri tome ne suštinski na uštrb pesnikinje iz Brankovine. Megjutoa, ako nema ugroženosti Desanke Nacionale, a s njom i celokupnog našeg nacionalnog i kulturnog bićeta i berićeta, onda nema ni potrebe da "nas" iko brani, a ako nema toga, kako onda da se istaknu brojni naši profesionalni zaštitnici, od pesničkih bardova i bardesa pa do državnih šefova i šefesa?

Kako god bilo i šta god ko mislio o dometima njene poezije, Desanka je uspela, daleko s onu stranu fizičkog postojanja, da postane i ostane nacionalno opšte mesto koje se ne propituje, metonimija ženske poetske duše, jedan od trajno prisutnih simbola nacionalne književnosti, naročito gledano iz ugla onih koji sa književnošću, da se ne lažemo, ne održavaju naročito intiman odnos. I koji o književnosti znaju uglavnom ono što im je rečeno nekada davno, dok su bar nešto o književnosti još morali da slušaju, a što nisu nikada dovodili u sumnju jer ih, među nama rečeno, zapravo i nije briga.

U tom je smislu, društvenoistorijskom i kulturnoistorijskom, Desanka odavno pojava "veća od života". Pri tome je za života dražesna valjevska ptičica imala veoma razvijeno osećanje za ovosvetske realitete – a što joj nikada, čak ni retroaktivno, nije odmoglo. Tako je, za svog dugog veka, stigla da ispeva ode i kralju, i Titu i Miloševiću, a da je počem još živa, ne sumnjam da bi imala pregršt lepih reči za "viziju tog mladog čoveka, Aleksandra Vučića, koji se u nepovoljnim okolnostima žrtvuje za svoj narod, po cenu nerazumevanja". Mislim, ovako ja to kažem, Desanka bi to sigurno bolje...

I dobro sad, šta je uopšte poenta celog isfabrikovanog "slučaja Desanka"? Mehanizmi moralne panike ne menjaju se ovde već decenijama. Isto tako se ne menjaju ni lukave zloupotrebe uznemirene (malo)građanske imaginacije, koja ne samo da dirljivo uporno veruje u održivost "nacionalnog kanona" u post-postmodernim okolnostima (kulturnim, političkim, tehnološkim...), nego i veruje u to da je taj kanon suštinski nepromenjiv, dat jednom za svagda, da je srastao s "našim identitetom" kao njegov sijamski blizanac. Od toga nema bolje podloge za sveukupnu kulturno-društvenu dekadenciju, koja sve do časa totalnog potonuća, pa i nakon njega, tvrdo veruje za sebe da je upravo brana pred propadanjem i rastakanjem.

Desanka je inače, mora se reći za one koji je ne pamte, u očima nas poznosocijalističke mladeži bila jedna blagorodna starica, gošća iz drevne prošlosti koja je svoj status hodajućeg nacionalnog blaga nosila lako i vedro. Jednom, u Zagrebu, u KIC-u, devetsto osamdeset i... neke godine, beše neko kolektivno predstavljanje "Nove slovenačke poezije", tako nešto; pred sam početak, u salu je ušla D. M., i iz nekog razloga sela baš do mene. Pažljivo je slušala nastup, a onda me upitala "Jelte, mladiću, a ko je ovaj pesnik?" Rekao sam joj kako se zove, lepo se zahvalila i ubrzo, čini mi se, zadremala. Bilo je lepo i toplo sedeti kraj te veteranke naših književnih vetrometina, kao kraj kunjajuće, preduće mačke. Nisam, ipak, poželeo da je pitam za autogram. Mislim, šta će ti nešto lično od nekoga ko je do te mere postao opšta svojina?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---