Devojka iz moga kraja

Leti smo se svi sretali u Tribunju. Nekim odista dražesnim i gotovo ironičnim hirom sudbine, desilo se da smo mi muškarčići listom bili iz Beograda a gotovo sve curice na letovanju u Tribunju iz Zagreba. U to doba nam je zaista bilo teško i da zamislimo povoljniji splet okolnosti. I treba li reći da su se sve naše maštarije o preskakanju sa balkona na balkon dok im roditelji spavaju, isplovljavaju u čamcu prema zalazećem suncu sa flašom barba Josinog vina ili valjuškanju u senovitim uvalama iza Zamalina, dok nas borove iglice bockaju u ključnom trenutku, u realnosti završile pripitim filozofskim raspravama do zore, beskrajnim, šaputavim jadanjima o nesrećnim ljubavima tamo kod naših kuća, sedenjem na mostiću sa mlakim pivom u rukama. Zajedno smo dobacivali bezobrazluke šokiranim Čehinjama iz obližnjeg odmarališta i beskrajno se zaklinjali na bratsko-sestrinsku ljubav i večno prijateljstvo na rastanku, poslednjih dana avgusta o kojima je Arsen tako potresno pevao. A preko godine je uvek nekako ispadalo da mi u Zagreb odemo retko, najčešće na neki koncert ili utakmicu, a da naše posestrime sa svojim drugarima tek nešto češće dođu u Beograd.

I tako nam je jednom pristigla poveća ekipa, naša drugarica Nikolina, balerina i lafčina, nekoliko njenih frendica i par prijatelja Vece Aleksića, pitomca Vojnopomorske akademije, ronioca, velikog gotivca i Canetovog burazera. A Stanko Aleksić je bio blag, bio je smrt za devojčice i naš drug. Bio je toliko pitom i bez ikakve odbrane, da nije bilo šanse da izdrži dugo na ovakvom svetu. Cane je bio prelepi balon u zemlji kaktusa. Te večeri smo poveli goste u JDP, da gledamo Baala, pa posle kod Miće u Kursulinu na žurku. I gledali smo Baala otvorenih usta, nije ni čudo – Jovanov JDP, Buđenje, Ptice, Jelena Sergejevna, bog hoda po zemlji... I izdržasmo nekako da se ne poraspadamo, sve dok na kraju Miki Manojlović, Brehtov Baal, nije otišao u dubinu scene, skinuo odeću i na velikoj gomili zemlje počeo da kopa grob za sebe. Dok ga mračna utroba, kao za nagradu, vuče u sebe, šta još Balu znači svet? Tako je sit, prejeo se toliko. Ali nebo se još uvek skriva iza njegovih očiju. Imaće neba dovoljno, kada umre Bal. A kada Zemljina utroba proguta njegovo telo koje truli, čak i tada će nebo bit gore, tiho i bledo, golo, mlado, neizmerno divno, baš kakvo je Bal voleo, dok je živeo tu među nama. Izvinite i vi i Breht na slobodnom prepevu, ali meni to tako zvuči, ta balada o Velikom Baalu.

Sećam se da smo seli odmah tu, na prvu klupu u Peder parku, da se priberemo. Sedeli smo tako ćuteći, svi još uvek stojeći oko one humke na sceni, a onda se neko od Zagrepčana prenuo, okrenuo se ka nama i pitao sasvim ozbiljno: Isuse, jesu li za boga miloga sve predstave u Beogradu ovakve?

Vodili smo ih narednih dana, podrazumevalo se nekako, do Akademije. Za nas je to bila Rupa, draga i naravno bitna, ali ipak samo vlažna rupa u Rajićevoj, dođavola. A za ove ljude Akademija je bila mit, zona bezuslovne slobode, bajkovito mesto ispunjenja tajnih želja. Imali su oni boemski Kavkaz i kafe-slastičarnicu Zvečka, imali su Lap i Kulušić u kome su prašili Piksiz i GBH, i još dobrih mesta sa još boljim ljudima. Okej, bili su im fora kafančine Manjež i Zora, pa SKC i Dom i Cvetić, ali Akademija je bila nešto drugo, mesto hodočašća. Te noći su svirali Morbidi i mnoći, sjajan beogradski odgovor na Sisters of Mercy. Sa minijaturne scene u ćošku dopirao je pun, mastan zvuk a Debeli je stajao ispred, sa brčićima i sav u crnom, gledao u mrak i opominjao na dolazeću katastrofu – Na istoku ruši se grad, ulice i zgrade gore, ovo je bela noć, ovo je taj sedmi dan. Na zapadu ruši se svet, mrtve duše gore, ovo je sedmi san a sanjam isti san već godinu-dve. Reče neko posle, mnogo dobar bend. Složili smo se sa našim Zagrepčanima kako baš ne vidimo svet da se ruši i mrtve duše koje gore. Pričali smo kako vidimo zidove oko sebe koje valja oboriti, vidimo čežnju za slobodom skoro kao nekakvo telesno biće, videli smo kurvine sinove svuda okolo, naravno, ali ne i ono što je bilo odmah tu, iza vrata.

I sada, prođoše i decenije, skupljam hrabrost da opet odem do odskora ušminkanog Kavkaza, Kina Europa i Stare vure na Gornjem gradu, gde me je moja drugarica Andrea, lepojka, mudrica i žustri polemičar, vodila da pijuckamo sa Željkom Malnarom i slušamo o njegovim lutanjima, da odem tamo i podsetim se kako ona Arsenova o devojci iz voza od Perkovića preko Knina može imati posve drugačije i neočekivano značenje, da to ne mora biti ljubavna priča o nekoj snajčici iz mladosti sa moje Zvezdare, već priča i o velikim prijateljstvima sa curama iz drugog mog kraja, iz Zagreba, pod Tuškancem.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---