Intervju – Dr Dejan Šoškić, redovni profesor Ekonomskog fakulteta >

Državno rasipanje para siromašnih građana

"Potpuno mi je nelogično da idem auto-putem u Srbiji, koja ima šest-sedam hiljada dolara po glavi stanovnika, i gledam cveće koje ima navodnjavanje kap-po-kap, a sa druge strane gledam penzionere koji preturaju po kontejnerima. Na šta to liči? Kakvo je to upravljanje javnim fondovima? Da ne pominjemo javnu i novogodišnju rasvetu"

Sa dr Dejanom Šoškićem, redovnim profesorom Ekonomskog fakulteta u Beogradu, razgovarali smo o periodu koji će uslediti posle prvog talasa korona virusa, da li je Srbija dobro prošla prodajući evroobveznice u maju, može li Narodna banka da pomogne privredi kupovinom korporativnih obveznica, kakav je kvalitet infrastrukturnih radova u Srbiji i zbog čega neviđeni program "Srbija 2025" nema mnogo dodira sa realnošću.

Nakon što je jedan deo ekonomije prestao da radi tokom vanrednog stanja, u prvom talasu nesporno mora doći do rasta nezaposlenosti, kaže prof. Šoškić i dodaje da bi ključna uloga države trebalo da bude da to nužno ne znači i gubitak prihoda.

"Jer, spasavanje preduzeća, građana pa i banaka u uslovima korone od strane države pre svega treba da bude motivisano time da kraj vanrednih okolnosti dočekamo spremni da vrlo brzo vratimo ekonomsku aktivnost na nivo na kojem je bila. Ako prosto pustite tržišne okolnosti da rade u vanrednim okolnostima, ljudi će ostajati bez posla, preduzeća će bankrotirati i to će se pretvoriti u nov, kompleksniji problem, koji posle može da se prelije u bankarski sektor, državni sektor… Tako se nova tržišna ravnoteža može uspostaviti na znatno nižem nivou BDP-a i većem nivou nezaposlenosti, a tada ste de facto izgubili jedan deo ekonomske snage zemlje i pitanje je koliko vremena treba da se to spontano obnovi", kaže Šoškić za "Vreme".

"VREME": Da li ćemo kraj vanrednih okolnosti dočekati spremni?

DEJAN ŠOŠKIĆ: Efekat ove pandemije će, po mom mišljenju, imati nekoliko talasa. Jedan je direktan pad ekonomske aktivnosti, jer su ljudi prestali uobičajeno da se ponašaju i potpuno promenili svoje navike. Postoji opasnost i kasnijih efekata, jer, kad iscrpite interne rezerve koje mogu da premoste nekoliko meseci uz državnu pomoć, postavlja se pitanje – šta nakon toga. Da li će privreda nakon toga da ima istu tražnju za svoje proizvode i usluge kao i pre? Postoji mogućnost da se to ne desi, da prosto ne bude dovoljno tražnje.

Uzmimo primer avio-saobraćaja. Možda će se ljudi navići na veći stepen stacionarnosti, odložiti zbog neizvesnosti odmore, odlaske kod prijatelja, putovanja, službena putovanja… Sem inicijalnog efekta, ne treba da se iznenadimo ako bude i nekoliko sekundarnih i tercijarnih efekata korona krize. Čak i kada se potpuno stvar normalizuje, ne znači da će ekonomska aktivnost biti na nivou na kom je bila.

Korona je doprinela tome da zemlja mora dodatno da se zadužuje. Postavilo se pitanje cene.

Srbija bi se svakako zaduživala, jer je normalno da kontinuirano finansirate svoj javni dug. Država upravlja svojim javnim finansijama tako što se svake godine određena zaduženja vrate, preuzmu se nova, gleda se koliki je apsolutni nivo duga, ali ono što je mnogo važnije jeste koliki je nivo duga u odnosu na BDP. Ono što nam definitivno predstoji jesu nepovoljna kretanja naše fiskalne pozicije. Porašće deficit, imaćemo i smanjenje BDP-a i rast duga, tako da će dug u odnosu na BDP početi vrlo brzo da raste. Uz to, vidimo da je Srbija prodala evroobveznice po znatno, znatno nepovoljnijim uslovima nego prošle godine i znatno nepovoljnijim uslovima nego što je to slučaj sa Bugarskom i Hrvatskom.

Kada je završena ta emisija obveznica, Narodna banka je rekla, otprilike, u ovim uslovima, ovo je bilo odlično. To je bio kontekst.

To nije tačno.

Zašto?

Svakom obveznicom koju neka država prodaje na međunarodnom tržištu posle se sekundarno trguje. Svaki put kad se formira ta cena možete da izračunate kolika je stopa prinosa do dospeća, odnosno kamatna stopa. To bi trebalo da bude okvirna kamatna stopa koju investitori u tom trenutku prihvataju na tržištu. Ako Srbija plaća 3,375 odsto, a na bugarsku obveznicu je prinos 0,6 odsto, tu nešto ozbiljno nije u redu.

A šta se desilo? Imali smo prošle godine desetogodišnje obveznice sa stopom prinosa od 1,6 pa posle čak i od 1,25 odsto?

Da, u novembru smo ostvarili dosad najnižu kamatnu stopu. Očigledno se desila promena raspoloženja investitora. Lično mislim da je suviše velika promena u kamatnoj stopi koju je Srbija prihvatila da plati sad u maju i apsolutno nema nikakvog razloga da se ta emisija smatra bilo kakvim naročitim uspehom. I priče i zvanični komentari koje dobijamo o tome, da je bila veća tražnja za obveznicom nego što je bila ponuda, samo je deo informacije. Ključna je informacija: koliku je cenu ta tražnja htela da plati, a u našem slučaju očigledno je da je ukupna kamatna stopa veća od kuponske.

Šta to konkretno znači?

Na primer: vi ste investitor, a ja sam država i hoću da se zadužim. Ja vam prodam 100 dinara nominale i dam kupon od tri odsto. Ako vi niste raspoloženi da kupite mojih 100 dinara nominale za 100 dinara, ja prihvatam da mi date 90 ili 95 dinara, i dalje sa kuponom od tri odsto na nominalnih sto dinara. Ali to onda znači da vaša realna kamatna stopa prestaje da bude tri odsto i postaje veća – to je ova razlika između naših obveznica koje su imale kuponsku stopu od 3,125 odsto i stope prinosa koja je na kraju iznosila 3,375 odsto. Činjenica da smo mi prodali obveznicu ispod nominalne vrednosti zapravo je ključna kada govorimo o tome da li je tražnja bila zaista velika ili nije. Uspeh obveznice bio bi nesporan, ukoliko bismo mi nudili kuponsku stopu od tri, a kamata na kraju ispala 2 ili 2,5 odsto. To bi značilo zaista da je ta tražnja adekvatna.

Ali zbog čega je došlo do tolikog pogoršanja? Da li je to uticaj krize ili nešto drugo?

To je dobro pitanje za Ministarstvo finansija, da oni daju odgovor. Očigledno je procena da investitori nisu više raspoloženi da toliko investiraju u Srbiju. Ta procena je prilično loša informacija, pored ostalog i zato što je Mario Dragi, kada je odlazio sa svog mesta u ECB-u, obnovio kvantitativne olakšice, odnosno upumpavanje novca. Sve zemlje, kada je kriza izbila, najavile su dodatno upumpavanje novca, bilo iz budžeta, bilo monetarno ubrizgavanje, što je sve uticalo na održavanje, pa i dalje snižavanje inače niskih kamatnih stopa na međunarodnom tržištu. U svetu se diskutuje i o mogućnosti primene sasvim nestandardnih monetarnih mera koje se često zove helicopter money ("novac iz helikoptera").

Helicopter money je zapravo štampanje para?

Tako je. Ali, za razliku od klasične monetarne ekspanzije tj. "štampanja para", gde centralna banka komunicira samo sa poslovnim bankama i de facto štampa novac tako što odobrava kredite bankama, kod helicopter money preskače se bankarski sektor i išlo bi se na to da kreator novca daje novac direktno privredi, ili čak i građanima. Suštinski, to se nikad nije u tom smislu masovno koristilo, ali se razmatra poslednjih godina kao mehanizam koji bi trebalo da prevaziđe ono u čemu se svet našao – da centralne banke štampaju pare, a da poslovne banke ne mogu da nađu dovoljno korisnika kredita, jer ljudi neće da se zadužuju. Tako izostaje onaj efekat rasta tražnje, rasta inflacije, rasta BDP-a koji bi trebalo da se desi kada oborite kamatne stope. I onda, kada stope dođu do nule, dođete do likvidnosne zamke i pitate se šta dalje.

U SAD su se 2008. opredelili, tj. guverner Centralne banke Ben Bernanke, da FED kupuje dugoročnije obveznice, i to ne samo prvorazredni dug, odnosno državne i agencijske papire, nego i korporativne obveznice na 20 godina. Ako FED počne da kupuje na sekundarnom tržištu korporativne obveznice sa rokom od 20 godina, na primer Dženeral motorsa, cena te obveznice počinje da raste, kamata da pada i GM sledeću obveznicu može da proda po neuporedivo povoljnijim uslovima. Time lakše obnavljate tehnologiju i podstičete privredni razvoj i konkurentnost.

Nije li Narodna banka Srbije nešto slično uvela nedavno? Da može da otkupljuje korporativne obveznice na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti?

To je uvedeno kao kopija nečega što funkcioniše na dobro razvijenim likvidnim tržištima. Da bi to zaista imalo smisla u našim uslovima, postoji bitan preduslov, a to je da postoji likvidno tržište korporativnih papira. U Srbiji to ne postoji. Berza u Srbiji praktično ne funkcioniše. Kad god nemate likvidni instrument, a državnom organu dozvoljavate da ga kupuje, postavlja se pitanje cene. Nemate nezavisnu, objektivnu cenu na likvidnom tržištu.

Ne postoji tržišna cena.

Tako je, a čim to nemate, tu se otvaraju mogućnosti za zloupotrebu.

U kom smislu?

U smislu da možete da platite nešto 120, a, kada bi bilo na likvidnom tržištu, ne bi vredelo ni 60. Kada bi Beogradska berza funkcionisala tako da vi svakog dana imate veliku količinu naloga za kupovinu, tražnju, i da imate kontinualno uspostavljenu cenu, onda su to uslovi u kojima postoji mogućnost za tako nešto. U našim uslovima, ključni preduslov za tu vrstu monetarne politike ne postoji, jer nemamo likvidno tržište hartija od vrednosti.

A zašto ne radi naša berza?

Pitanje jeste jednostavno, ali odgovor nije. Suština je sledeća: kada banka odobrava kredit dužniku, taj dužnik može da ima i loše bilanse i lošu reviziju, lošu internu kontrolu, može da ima i lošu internu revizorsku funkciju, gomilu nelogičnosti i problematičnog poslovanja, ali ako ja, kao banka, znam lično vašeg direktora, dao sam vam prvi kredit pre 20 godina, uzeo sam kolateral, mogu da pošaljem svog službenika kod vas da malo prekopa šta vi radite – ja na taj način otklanjam tzv. informacionu asimetriju. To znači da i u lošim institucionalnim uslovima bankarstvo može ipak da funkcioniše jer može da zna svog klijenta do detalja i da se ne oslanja na zvanične finansijske informacije čiji kvalitet uveliko zavisi od snage institucija.

Međutim, investitor u hartije od vrednosti sve to ne može. On mora da se osloni na zvanične finansijske izveštaje, na zvaničnu reviziju, na efikasnu korporativnu kontrolu, na to kako se broker ponaša… To je kod nas sve relativno. Kod nas imate knjigovodstvenu funkciju koja pita direktora kakve bilanse hoće ove godine. Hoćete da imate dobit ili nećete? Imate revizore koji ponekad loše rade svoj posao. A to je sve posledica slabosti institucija, i to ne samo pravosudnog sistema i drugih državnih institucija, što je hroničan problem, ovde su u pitanju i takozvana samoregulatorna tela.

S obzirom na to da ove godine treba mnogo više da se zadužimo nego prethodnih, koliko su realne najave koje i dalje stižu iz vrha vlasti o planu "Srbija 2025", investicijama od 14 milijardi evra, platama od 900 evra…? Jesu li spojive ove dve stvari – iznuđeno zaduživanje i ova najavljena ekspanzija?

Apsolutno nisu spojive. Ja to vidim kao jednu potpuno neutemeljenu listu investicionih želja koje se iznose od strane naših zvaničnih državnih organa, verovatno pogrešno tumačeći činjenicu da smo krajem prošle godine imali istorijski najnižu cenu zaduživanja na međunarodnom tržištu, pa su na osnovu toga počeli da prave neke analize kao da će to ostati trajna karakteristika. Već ova emisija evroobveznica u maju je to demantovala. Nema govora da sad možete povoljno da se zadužite i sa velikim iznosima.

Prošla godina je bila rekordna po kapitalnim investicijama iz budžeta. Ove godine će to verovatno da se smanji zbog korone, ali nikako da se da odgovor na pitanje – za sve te kapitalne investicije da li smo platili dobru cenu za ono što smo dobili, ili ne?

Mislim da je to ključno pitanje. O rekordnom iznosu kapitalnih ulaganja ne možemo celovito da govorimo ukoliko ne govorimo o kvalitetu i racionalnosti tih ulaganja. Dakle, da se vidi zaista koliko košta i kakav je taj kilometar auto-puta ili železničke pruge u Srbiji u odnosu na druge zemlje, pre svega zemlje sa dobro uređenim institucijama i sa funkcionalnim pravnim sistemom. Da li je kilometar auto-puta u Srbiji skuplji i manje kvalitetan od kilometra na sličnom terenu u Francuskoj? I da li je moguće da kada se odvajate iz jednog velikog grada, kakav je Beograd, za drugi veliki grad, kao što je Budimpešta, uđete u jednu traku i čekate u redu i za Novi Sad, i za auto-put "Miloš Veliki" i za Budimpeštu?

Tu nešto nije u redu, a nov je put. I tu gužve postoje sada, na ovom niskom nivou BDP-a po glavi stanovnika, zamislite kako će biti kada se malo "razigra" privredna aktivnost. Dakle, u startu je loše i neoptimalno dizajnirano. I ne treba da budete stručnjak da biste to ustanovili, dovoljno je da ste bili u svetu i videli kako se grade auto-putevi pa da vidite da kod nas nešto na nekim mestima opasno ne valja.

Svi ti naši auto-putevi se prave bez ikakve konkurencije, međudržavnim sporazumima, a tako se formira i cena – po dogovoru.

To je dodatno pitanje, odsustvo transparentnosti, odsustvo ozbiljne analize šta smo dobili po jedinici uloženog novca poreskih obveznika. To je izgleda manir koji se kod nas neguje: i na pitanje po kojoj ceni je nabavljena medicinska oprema, zvaničnici su odgovorili "čekajte da prođe epidemija". Šta ako epidemija traje tri godine? I kakve to ima veze jedno s drugim?

Transparentnost u trošenju novca poreskih obveznika je nužna pretpostavka efikasnosti javnih finansija i ne može da se govori o uspesima fiskalne konsolidacije ako se ne stavi pod lupu to koliko se efikasno troši novac poreskih obveznika. Jer, država često zaboravlja da, ako želi da građani i privreda redovno izmiruju svoje poreske obaveze, mora da pokaže da racionalno troši svaki dinar, da se zna da je tim dinarom postignuta najveća dodata vrednost za građane.

Ako to ne postoji, onda ne možete da tražite visok nivo fiskalne odgovornosti, a i jedno i drugo je jako bitno. Dobro uređeno društvo počiva na te dve stvari. Bitno je da plaćanje poreza i doprinosa ne smatramo nametom od koga želimo da se oslobodimo, nego da je to naš doprinos javnim funkcijama države, pored ostalog i redistribuciji bogatstva – da znamo ne samo da će da se grade javne institucije, nego i da se pomaže svim članovima društva koji nemaju elementarne izvore prihoda. A ne da plaćamo poreze i doprinose, pa posle odemo u zdravstveni sistem i vidimo da ne možemo da rešimo problem.

Ta naplata poreza i doprinosa je relativno visoka?

Naravno da je visoka, kod nas imate potpuno nenormalne procese u naplati poreza. Nije normalno da građanima kažete da treba avansno da plate porez na imovinu, a da im niste prethodno izdali rešenje. Nije normalno da preduzećima avansno naplaćujete porez na dobit koju preduzeće tek treba da ostvari do kraja godine. Sa takvom naplatom poreza, s punim pravom bismo mi kao poreski obveznici morali da tražimo da država apsolutno transparentno troši svaki dinar.

Ista stvar je i sa subvencijama.

I to je potpuno pogrešno – vi dajete živi novac iz budžeta nekom investitoru, i to pre stranom nego domaćem, da bi otvorio radna mesta. Zašto smo mi onda radili privatizaciju, nego da privatnici otvaraju radna mesta? Ako smo hteli da država otvara radna mesta, pa mogli ste da zadržite državne firme, pobogu. To je kurcšlus u osnovnom rezonovanju.

Drugo, to je dokaz da ste kao zemlja toliko neuređeni da normalni kredibilni investitori neće da dođu osim ako im vi ne date pare. Na šta to liči? Država treba da radi nešto drugo: da ojača institucije, da štiti svojinu i ugovore, da afirmiše obrazovanje i nauku kao ključne razvojne vrednosti. Pa i zdravstvo – samo obrazovan, sposoban i zdrav čovek je produktivan. Čim je produktivnost nekog čoveka viša, on će dobiti veću platu. A ne pošto-poto zapošljavanje i strani direktni investitori sa nekim niskim platama, gde suštinski nema dodate vrednosti.

U vreme dok ste bili guverner NBS, najviše zamerki ste dobijali zbog nestabilnog kursa. Deluje da je nova garnitura koja je došla 2012. to relativno lako rešila.

Fiksirati kurs je operativno vrlo jednostavno uraditi. Kurs tada nije bio fiksiran, jer se Srbija opredelila da nema fiksni kurs. Srbija se opredelila za monetarni model ciljane inflacije i po tom modelu Narodnoj banci je zabranjeno da fiksira kurs i to se sprovodilo i u praksi. Kurs je ključni transmisioni mehanizam u Srbiji, jer je veliki broj cena, prihoda, rashoda – indeksiran kursom. Čim fiksirate kurs, rešavate gomilu problema, između ostalog i problem inflacije koja je posledica promene kursa.

Fiksni kurs može za neke zemlje da ima smisla, ali mora da ide ruku pod ruku sa uverenjem da svi transaktori u sistemu – država, banke, privrednici – znaju da to ide uz uslove ozbiljnog investicionog ciklusa u zemlji i ograničavanja rasta plata ispod rasta produktivnosti, ako želimo da privreda jača. Ako plate rastu sporije od rasta produktivnosti, vi i tako (bez slabljenja kursa) možete da popravljate svoju konkurentnost. Ali ne možete svake godine da podižete plate linearno, više od rasta produktivnosti kao što se u poslednje vreme radi kod nas. To ne ide sa fiksnim kursom.

Gde to vodi?

Suština je da to onda nije zdrav i dugoročno održiv sistem. Ishodište je vrlo slično onome što smo imali 2008. i 2009. godine. Vodi u to da obarate konkurentnost domaće privrede, da sve što je napravljeno u Srbiji teže dolazi i do stranog i do domaćeg kupca. Počinje da vam raste jaz u trgovinskom deficitu, u jednom trenutku više nećete moći da ga pokrivate stranim direktnim investicijama – pitanje je i ove godine da li ćemo to uspeti – a to praktično znači prirast duga.

I to je već viđeno, ovakva trajektorija u koju ulazimo – kada podižete plate i fiksirate kurs, a nemate rast produktivnosti – to vodi u krajnjoj instanci u krizu suverenog duga. Čim imate nekonkurentniju privredu, vaša privreda će imati manje stope rasta. Najjednostavnije dovođenje privrede u ravnotežu u razmeni sa inostranstvom jeste da oslobodite kurs, što, po pravilu, brzo dovodi do ravnoteže u međunarodnim trgovinskim odnosima, jer uglavnom ima za posledicu da strana roba postaje skuplja a domaća jeftinija i kupovaće se više domaći proizvodi.

Ali to kod nas očigledno ne može iz političkih razloga.

Ne samo kod nas, to je u teoriji poznato kao "strah od fluktuiranja". Obično političari, pa i centralne banke, nisu dovoljno hrabri da puste potpuno slobodan kurs.

U nedavnom intervjuu ste rekli da su na jesen mogući socijalni nemiri, ako ne dođe do pravih socijalnih mera. Koje su to mere?

Budžet neće biti u prilici da tako lako održava različite forme pomoći o kojima se danas govori. Ali lako dostupna socijalna pomoć za najugroženije je vrlo važna. Ako efekti pandemije na budžet budu jaki, za neko dodatno pomaganje građanima i privredi prosto neće biti prostora. Lično mislim da je već sada zrelo vreme da se radi ozbiljna racionalizacija javne potrošnje. To znači – smanjiti troškove gde god je moguće. Ako nećemo da smanjimo plate i prihode u javnom sektoru…

Najavljeno je povećanje.

… a istovremeno imamo pad ekonomske aktivnosti, pa kakvu mi poruku šaljemo privatnom sektoru i građanima? To nije normalno. Normalno bi bilo da sada, kad već imamo manje prihode zbog pada BDP-a, krenemo u otklanjanje rashoda koji nisu nužni. Da ne govorimo da potpuno treba da se skinu sa stola priče o nekakvim stadionima i jarbolima kao kolosalno neproduktivnim investicijama. To je rasipanje para. Potpuno nelogično da idem našim auto-putem u Srbiji, koja ima šest-sedam hiljada dolara po glavi stanovnika i gledam cveće koje ima kap-po-kap navodnjavanje, a sa druge strane gledam penzionere koji preturaju po kontejnerima. Na šta to liči? Kakvo je to upravljanje javnim fondovima? Da ne pominjemo javnu i novogodišnju rasvetu.

Takvo ponašanje je neprimereno, to su rashodi kod kojih, ako se ukinu, nikakvog naročitog efekta po smanjenu dobrobit građana neće biti, a neki novac će se uštedeti. Vrlo je važno da se kontinuirano šalje ta poruka – ne samo da ćemo transparentno da trošimo novac, nego ćemo prosto odustati od tih projekata koji samo koštaju a ništa ne donose. A toga ima, sa jedne strane smo siromašni, a sa druge se ponekad ponašamo kao pijani milioneri.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---