Televizija >

Piogene bakterije i dvonožne ubice

ivan milenković

Kolektiv (dokumentarni), Aleksander Nanau, Rumunija/Luksemburg, HBO 2019.

Najpre se dogodila tragedija koja je, potom, prerasla u katastrofu, a onda je sve prekrio užas. Mesto radnje Bukurešt, s okolnom Rumunijom. Godina 2015. U požaru koji je izbio u noćnom klubu "Kolektiv" smrtno je stradalo 27-oro mladih ljudi, a povređeno je njih 180. Povređeni su, s težim i lakšim opekotinama, prebačeni u bolnice, da bi uskoro počeli da umiru, te je broj umrlih u bolnicama prestigao broj stradalih u požaru. Početnu medijsku tišinu razbija sportski list "Gazeta Sportulior", naročito njegov urednik Katalin Tolonton sa svojom ekipom, nakon čega počinje da se odmotava klupko u kojem su spregnuti vlast, bogataši bliski vlasti, mafija i lekari, pri čemu je, u moralnom i krivično-pravnom smislu, teško utvrditi razliku među njima. Ne samo da lekari i osoblje po bolnicama nisu imali pojma šta rade, nego su njihova neobučenost, korumpiranost i duboka nezainteresovanost za pacijente postali smrtonosni kada su se pojavili učinci unosnog mafijaškog posla s dezinfekcionim sredstvima. Naime, dobro organizovana ekipa sakrivena iza imena ugledne firme, kupovala je dezinfekciona sredstva, potom ih razblaživala kako bi dobila neuporedivo veću količinu, a onda ih prodavala bolnicama. I tako godinama. Dobit se računala u milionima evra. Razblažena dezinfekciona sredstva, naravno, nisu mogla da se nose s bakterijama, pa se događalo da i hirurški instrumenti budu zagađeni. Za ljude s teškim, pa čak i lakšim opekotinama, takva kombinacija nestručnosti, nebrige, beskrupuloznosti, korumpiranosti i piogenih bakterija otpornih na antibiotike – bila je smrtonosna. Oni koji su, svemu uprkos, uspeli da prežive ostali su teško obogaljeni. Nekoliko meseci kasnije, populistička stranka na vlasti, sam cvet korupcije, nesposobnosti, laži i svakovrsnog razbojništva, na izborima je ostvarila najbolji rezultat u svojoj istoriji.

Režiser Aleksander Nanau od samog početka prati ekipu novinara koja kreće da kopa po slučaju. S jedne strane, novinari-istraživači nailaze na zid ćutanja ili nesuvislih izjava političara i lekara, s druge strane sprovode sopstvenu istragu sličnu policijskoj: razgovaraju sa preživelima iz "Kolektiva" i porodicama umrlih ljudi (klub, prirodno, nije imao legalnu dozvolu ta rad), prate likove za koje sumnjaju da su umešani u mafijašku priču, fotografišu ih, pronalaze veze, koriste izvore čija imena čuvaju, a kada sa svojim dokazima izađu u javnost, istog se časa otvara Pandorina kutija. Ministar zdravlja prinuđen je da da ostavku, a na njegovo mesto dolazi mladi Vlad Vojčulesku, bivši aktivista za ljudska prava. Vrlo je zanimljivo što filmska ekipa, sada, počinje da prati rad ministra i njegove ekipe. U javnost izlazi sve više šokantnih podataka i jednako šokantnih svedočenja – kako lekara koji više ne žele da trpe degradaciju svoje profesije, bolničkog osoblja koje ne može više da se nosi s užasom u kojem učestvuje, tako i pacijenata koji prolaze kroz pakao – a iz jedne će bolnice da procuri snimak živog čoveka po čijem telu gmižu crvi veličine prstiju, da bi sutradan nesrećni čovek umro. Mladi se ministar zdravlja i njegova jednako mlada ekipa suočavaju, najdoslovnije, sa neprobojnim zidom nemoći. Poučno je, dirljivo, važno, gledati kako se časna grupa ljudi hvata u koštac s klupkom zmija. Posle početnog nesnalaženja pred novinarima, zatečen proceduralnim i zakonskim preprekama da reaguje – ministar nema moć da zabrani ni najočigledniju zloupotrebu, a procedura je u tolikoj meri glomazna i spora da će pacovi, razume se, da se razbeže – ministar brzo počinje da uči i pokreće priču s mrtve tačke nalazeći u slobodnim novinarima i hrabrim pojedincima dragocene saradnike. Treća nit priče, najzad, prati Tedi Ursuleanu, mladu ženu koju su vatra i nestručna lekarska intervencija unakazili i obogaljili, ali ona pristaje na fotografsku sesiju posle koje će se slike njenog unakaženog tela pojaviti u javnosti. Scena u kojoj se Tedi i mladi ministar sreću i upoznaju predah je normalnosti u defileu ljudi nakaznih fizionomija.

Kako istraga napreduje tako se otvara tlo pod nogama. Hobotnica je svuda. Gotovo ništa nije nezagađeno. Kada ministar pokrene inicijativu da se u bolnice dovedu stručni ljudi, dobija odgovor da takvih, u stvarnosti, nema, jer su škole koje proizvode taj profil kadrova korumpirane i izdaju diplome za pare. Kada zabrani otvaranje bolnice za transplantaciju pluća, jer nisu zadovoljeni elementarni zakonski i medicinski uslovi, biva izložen žestokom i, prirodno, lažljivom populističkom napadu visoke partijske strukture. U Rumuniji, da ne bude zabune, javni prostor je slobodan, a političari na vlasti dužni su odgovarati na novinarska pitanja. Ipak, i oni imaju svoje pinkove i hepije, na kojima nesmetano i s radošću mogu da laprdaju i crtaju mete ljudima koji im se ne dopadaju. Svim opstrukcijama uprkos, ministar uspeva da progura nekoliko mera, policija i tužilaštvo reaguju, a jedan od ključnih likova, lekar-mafijaš, umire u krajnje suspektnoj saobraćajnoj nesreći. "Da li će i jedna moja mera da opstane?", pita se mladi ministar kada sazna rezultate izbora. Smenjen je odmah posle konstituisanja stare-nove vlasti.

Kolektiv nije veliki dokumentarni film. Ali kao dokument i svedočanstvo o razornim učincima sprege vlasti i mafije (kao da mi to ne znamo), te, s druge strane, posvećenosti slobodi, profesionalnoj odvažnosti i nezamenljivoj ulozi istraživačkog novinarstva, ovaj film je od neprocenjivog značaja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST