Mihael Dudok de Vit

Intervju – Mihael Dudok de Vit, reditelj i animator >

Elegancija vremena i filmovi

"Polako ali postojano ljudi konačno shvataju da dugometražni animirani filmovi nisu samo za decu i porodice, već i za odraslu publiku"

Otkako je na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu 2016. godine ovenčan nagradom "Poseban pogled", dugometražni prvenac renomiranog holandskog reditelja, animatora i ilustratora Mihaela Dudoka de Vita Crvena kornjača ne prestaje da osvaja srca ljubitelja animiranih ostvarenja namenjenih odrasloj publici. Vizuelno očaravajući film bez dijaloga, u produkciji čuvenog japanskog Gibli studija, Prime linee i Vajld banča, Crvena kornjača je kontemplativna audio-vizuelna metafora o smislu života, koja produbljuje teme odnosa čoveka prema prirodi, ljubavi, čežnje, večnosti, snova i snoviđenja, smrti. U Francuskoj, gde režiser uživa veliku popularnost, ovaj film je samo dve godine nakon ulaska u bioskopske sale uključen u program nastave humanističkih liceja.

Umetnik-vizionar, poliglota i kosmopolita, koji već četrdeset godina živi i radi u Londonu, Dudok de Vit je pre Crvene kornjače režirao samo pet kratkometražnih ostvarenja. Ritmički razigran kratkometražni dragulj Monah i riba (1994) doneo mu je francusku nagradu Cezar, dok je osmominutni Otac i kćerka (2000) dobio Oskara, nagradu BAFTA, Gran pri u Anesiju… Dirljivi film bez dijaloga Otac i kćerka je priča o doživotnoj nostalgiji kćerke za ocem koji ju je napustio kad je bila dete, da se više nikada ne vrati. Rađen u retko korištenoj tehnici ugljena, propraćen je melanholičnom muzikom Jovana Ivanovića Dunavski talasi.

Krajem godine u SAD-u biće objavljena prva autorizovana biografija režisera Michael Dudok de Wit – A Life in Animation, čiji je autor potpisnik ovih redova.

"VREME": Crvena kornjača, kruna vaše karijere, film u kojem se komunikacija između likova temelji na filmskom jeziku koji nadilazi verbalni. Možemo li ovaj film shvatiti kao vašu izjavu ljubavi prema životu i sugestiju publici da pokuša živeti život u sadašnjem trenutku?

MIHAEL DUDOK DE VIT: Ovaj film je zaista moja izjava ljubavi prema životu, kao i moje poštovanje prema svoj prirodi, ne mislim samo na vegetaciju, životinje i prekrasne zalaske sunca, već i na kišu, sivo nebo, oluje i prirodnu smrt. Sugeriše li film publici da pokuša da živi više u sadašnjem trenutku? Ne mogu reći da je baš tako jer mi se ne sviđa ideja da moji filmovi savetuju ljude šta bi trebalo da rade u životu, a nemam ni nameru da filmovima savetujem ljude ili ih učim životu. Filmove snimam sa nadom da će ih oni na neki način dirnuti.

Koja se simbolička vrednost krije u kornjači i zašto je ona baš crvena?

Kornjača predstavlja prirodu, ona pripada okeanu koji je njen dom, a rekao bih čak da pripada i večnosti. Sa druge strane, ona može da živi i na kopnu, te je tako deo i jednog i drugog sveta: večnog i prizemnog, svakodnevnog postojanja. To mi je bilo veoma važno dok sam radio na priči. Kornjača je veličanstvena životinja, izaziva strahopoštovanje i nije umiljata: kada naiđete na veliku morsku kornjaču, držite se na pristojnoj udaljenosti. Ona je mirno, usamljeno stvorenje i odaje utisak da je prastara, možda čak besmrtna. Kornjača simbolizuje kombinaciju svih tih osobina, a osim toga, u ovoj priči njen oklop ima vrlo izrazitu funkciju. Ona je crvena jer mora da se razlikuje od ostalih morskih kornjača koje su uglavnom smeđe ili zelene. U filmu nema crvene boje sve dok je prvi put ne ugledamo, a u tom posebnom trenutku crvena boja je snažan kontrast plavoj boji mora. Uopšteno, crvenu boju osećamo prisnije od ostalih boja i to je takođe jedan od razloga zašto žena u filmu ima tamnocrvenu kosu. Ali, ovo su suptilni detalji.

Priroda u filmu oduzima dah, a svaki pojedinačni list iz bambusove šume je jasno vidljiv. Zašto su vam detalji toliko važni?

Bilo mi je jasno da će lepota bambusove šume, koju često vidimo u filmu, postati taktilnija ako je u filmu detaljno prikažem. Detalji mogu mnogo toga da izraze, čak i onda kada ih gledaoci nisu svesni. S druge strane, izostavljanje detalja je takođe jednako važno. Evo primera: ako u filmu imamo scenu sa tužnom osobom, da li je zaista potrebno prikazati je u krupnom planu, sa tužnim očima i suzama koje iz njih liju? Tugu možemo izraziti i na drugačiji, simboličan način i pružiti gledaocima više prostora da koriste sopstvenu maštu.

Vaš Oskarom ovenčan film Otac i kćerka iako razmatra univerzalne teme kao što su čežnja i prihvatanje smrti, može se drugačije tumačiti u različitim kulturama i religijama. Na koji način ste uspeli da ostavite otvorena vrata za svaku pojedinačnu interpretaciju?

Proces pisanja priče je paradoksalan jer radim dve suprotne stvari. Slušam svoj kreativni centar, koji je čudesno tajanstven, a istovremeno intiman i prisan. Tada mi nije bitno da znam šta će ljudi misliti o mojoj priči. A onda prelazim u drugi deo sebe i radim suprotno: razmišljam o publici. Želim da budem siguran da će ljudi razumeti moju priču i da neće pogrešno protumačiti brojne simbole koji su u njoj prisutni. Trudim se da razvijem empatiju kod publike. Naravno, ovo sada kažem na jednostavan način, ali u stvarnosti taj je proces bio složen i organski, a delom se odvijao na nesvesnom nivou. Pored ovoga, oslanjao sam se i na povratne informacije pažljivo odabranih osoba, čak i moje petogodišnje kćerke. Pokazao bih im film u izradi i gledao u njihova lica i reakcije.

Muzika je prisutna u svim vašim filmovima, a i sami ste strastveni muzikofil.

Zbog toga sam i postao animator. Kao strastvenom zaljubljeniku u muziku, ideja o spajanju priče, crteža i muzike snažno me je privukla u vreme kada sam počeo da studiram animaciju. Svaki moj kratki film zasnovan je na određenoj muzičkoj temi. Na storibordu počinjem da radim tek kada imam ideju o glavnoj melodiji i dominantnim emocijama u muzici. Režirao sam mnogo animiranih reklama u osamdesetim i devedesetim i za te filmove muziku su uvek birale reklamne agencije. U slučaju Crvene kornjače dugo nisam imao ideju za muzičku podlogu, i to me je poprilično brinulo. Tek kada je animacija bila gotovo završena, kompozitor Loran Perez del Mar nam se priključio sa svojim predivnim predlozima.

Jednom ste mi rekli da su vaši filmovi oruđe koje vam je pomoglo na duhovnom putu. Da li su oni dokaz kako se umetnik u vama menjao tokom vremena?

Još kao dvadesetogodišnjak shvatio sam da su duhovnost i kreativnost za mene gotovo ista stvar. Oni su se zasnivali na samospoznaji i slušanju intuicije, i pitanjima kao što su "Šta želim više od bilo čega drugog?" i "Šta je suština." Moj kreativni rad je podstakao moju duhovnost i obrnuto. Moja kreativna strana se postepeno uskladila sa mojim najdubljim osećanjima i ubuduće ću ići tim putem. Nisam siguran da moji filmovi pokazuju da se umetnik u meni menjao tokom godina iako je moja osetljivost postala finija. Uzgred, duhovnost je slobodnija od kreativnosti jer ne zavisi, na primer, od umetničkih veština ili finansiranja, pa čak ni od religije. U mom slučaju postala je beskrajno važnija od kreativnosti pa bih mogao da kažem i to da je duhovnost majka kreativnosti.

Nedavno ste za jedan francuski časopis o animaciji napisali odličan članak o kružnom i linearnom vremenu. Zašto preferirate kružno vreme?

Linearno vreme se odnosi na časovnik, na prošlo, sadašnje i buduće vreme, a u kontekstu filmova koristimo ga za pričanje priča. Ukoliko podrazumevamo da vreme uvek ide unapred, u pričama možemo da se vraćamo unazad ili idemo unapred. Kružno vreme živimo onda kada smo svesni ciklusa i ciklusa unutar ciklusa (dan-noć, smenjivanje godišnjih doba, ciklus rođenje-život-smrt), i ono stvara utisak da se sve nastavlja kao i obično i da više živimo u datom trenutku. Verujem da su naši davnašnji preci živeli u kružnom vremenu milionima godina, mada za to nemam dokaza. Oni su verovatno počeli češće da koriste linearno vreme kada je nastalo pismo. U mojim pričama koristio sam kružno vreme jer imam snažan utisak da je njegov pojam duboko u nama, kao i da nam daje suptilan osećaj sigurnosti i pripadnosti. Takođe, uz linearno vreme ono filmu može dati finu eleganciju. Dakle, upotreba dveju različitih osetljivosti u odnosu na vreme nije pitanje pokušaja da budete pametni – to je pitanje osećajnosti.

Šta se može učiniti da animirani filmovi postanu popularni kao igrani filmovi?

To se već dešava, polako ali postojano ljudi konačno shvataju da dugometražni animirani filmovi nisu samo za decu i porodice, već i za odraslu publiku. Takođe su sve popularniji animirani dokumentarni filmovi. Industrija animacije se neverovatno razvila od mojih studentskih dana sedamdesetih godina, a vidim i da se broj festivala odonda povećao sa desetak na stotine. Festivali animacije su mnogo ispred festivala igranog filma. Posećivao sam obe vrste festivala i shvatio da festivali animacije mnogo više potenciraju same filmove i druženje između festivalskih posetilaca, dok je kod ovih drugih akcenat na glamuru i slavi.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---