Autor

lični stav >

Bela kuća i »crni« Vidovdan

Grenel svakako nije tek onako pozvao Tačija i Vučića na sastanak u Beloj kući. Sigurno je da će tog dana biti nešto potpisano. I da je to nešto već na papiru. Jer, sigurno ih neće tamo danima zatvarati, kao onomad u Dejtonu

U praskozorje istorijskog susreta u Beloj kući odigrao se i jedan od poslednjih činova osmogodišnje tragikomedije srpskog naroda na Kosovu, sa jasnim krajem od samog početka, koju režira Aleksandar Vučić formalno kao PPV, predsednik Vlade ili Srbije. Neformalno, kao ključna politička figura u Srbiji, koja stoji iza svakog sporazuma vezanog za Kosovo. Srbi na Kosovu, posebno oni na severu, u nedelju su "masovno" izašli na birališta zajedno sa svojim direktorima, šefovima i ostalim rukovodiocima, dobrovoljno ili pod pritiskom, i pružili poslednji put bezrezervnu podršku Aleksandru Vučiću u drami koja se odnosi na njihove živote, a u kojoj su oni samo statisti. Objekat. Dekor. Kolateralna šteta.

Već umorni od te ljubavi na silu, koju moraju da pokazuju iznova i iznova na svim mogućim izborima, što kosovskim što srpskim, pod pretnjama i ucenama, ipak nisu izašli u onolikom broju koliko su očekivali lideri Srpske liste, ujedno i perjanice pokrajinskog SNS-a, verovatno i Marko Đurić lično. Tako su ovi morali da pristupe već uhodanim metodama punjenja kutija i iskoriste svoje odrede sigurnih i proverenih glasača kojima, svakom pojedinačno, glas vredi od nekoliko desetina do možda i stotine listića koje u ime raznih odsutnih ili mrtvih oni zarad "opšteg i državnog interesa" potom ubace u glasačke kutije. Na licu mesta, ili u Raškoj i Vranju.

Tako su građani na Kosovu (verovatno i u Metohiji) masovno, bezrezervno i u potpunosti podržali politiku velikog demagoga u nazoviborbi za njihovu budućnost, pred sudbonosni sastanak u Vašingtonu, uoči još jednog takvog, sudbonosnog Vidovdana u istoriji. Time je Vučić dobio ono ključno što mu je potrebno. A to je da su kosovski Srbi navodno saglasni da ih on zastupa, i da podržavaju bilo koje rešenje za koje se on izbori u "teškoj borbi", koja ovoga puta možda uključi i spavanje na podovima u podrumu Bele kuće. Odnosno, postali su saučesnici u sopstvenom ubistvu, gledajući iz perspektive mitrovačke opozicije, tj. po svemu apsolutne manjine među kosmetskim Srbima.


MITROVAČKI IMIGRANTI

Nema grada u Srbiji u kojem, osim Beograda, postoji toliko vozila sa BG tablicama kao što je to slučaj sa Kosovskom Mitrovicom. Iako tablice koje označavaju prestonicu dominiraju, ima i onih iz drugih gradova centralne Srbije – Kraljeva, Raške, Kragujevca, Kruševca, Novog Pazara. S vremenom su sve one zajedno brojčano nadvladale one koje jedino pripadaju ovom gradu, a to su KM tablice. Verovatno to ništa ne bi bilo čudno da vlasnici svih tih automobila nisu Mitrovčani. Sve su češće gužve na privremenom administrativnom prelazu Jarinje. Četvrtkom i petkom na izlazu sa Kosova, nedeljom po par sati na ulasku na Kosovo. Jedan deo stanovnika ovog grada su postali Mitrovčani na privremenom radu u Kosovskoj Mitrovici, ali sa prebivalištem u nekom od gradova centralne Srbije, najčešće u Beogradu. Njihova poslednja vezanost za rodni grad je posao koji u njemu obavljaju.

Ova pojava je postala izražena naročito otkada je vladajući SNS/Srpska lista počela da ostvaruje istorijske pobede na svim frontovima, kako u dijalogu, tako i na izborima. Kulminirala je sa ubistvom Olivera Ivanovića. Ruku na srce, mnogo ranije je počela u enkalavama južno od reke Ibar, gde je iseljavanje i prodaja dedovine zarad odlaska u ostatak Srbije, naročito na centralnom Kosovu, nezaustavljiv proces. Silne pobede u Briselu su uverile mnogo ljudi na Kosovu da ovde nema izvesne budućnosti. Ostalo je još da sačekaju tu ključnu pobedu za bolji život i ekonomiju u Vašingtonu, pa da ovo po svemu sudeći inverzibilno stanje dobije potpuno ubrzanje. U ovom kontekstu, vrlo važno je napomenuti da veliki broj roditelja svoju decu šalje u srednje škole i na fakultete po gradovima centralne Srbije, dok je broj upisanih studenata na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici svake godine sve manji i manji. Što nije slučaj sa novopečenim doktorima nauka iz redova Srpske liste, njih je sve više.

U toku borbe protiv korone desilo se gotovo neprimetno, jer je ta borba zaokupljala javni prostor i pažnju građana Srbije, da je Kosovo, zatvarajući prvi put škole i fakultete na severu Kosova (to je usledilo nakon zatvaranja kafića, prodavnica i uvođenja raznih restriktivnih mera kretanja), na mala vrata poništilo u potpunosti specifičnost koju je ovaj region imao od 1999. godine. Na to se nadovezalo i zatvaranje "granica" od strane Kosova i "administrativnih prelaza" od strane Srbije, i prvi put u poslednjih 20 godina stanovnici ove oblasti nisu mogli slobodno da putuju preko Jarinja i Brnjaka. Ništa čudno u toku borbe protiv opasnog virusa? Moguće, osim što stanovnici Brnjaka i okolnih sela koja su teritorijalno na Kosovu moraju da pređu pomenuti prelaz da bi stigli do Kosovske Mitrovice ili Zubinog Potoka, a to nisu mogli da urade mesecima.

Niko više od korone nije uradio na uspostavljanju suvereniteta Kosova nad severnim Kosovom, čak ni SAD, UN, EU, NATO, KFOR... Osim tog zatvaranja prelaza od strane Srbije. To mu je, u neku ruku, više i od priznanja nezavisnosti. U doba borbe protiv korone su i jezero Gazivode i trafo-stanica Valač gotovo podjednako tiho prešli u nadležnost Kosova, iako je "ne dam Gazivode" mnogo puta ponovljeno od strane predsednika Republike Srbije. Puno zaokruživanje suvereniteta prištinskih vlasti na ovom pobunjenom delu, uz prećutnu saglasnost njihovih partnera iz Beograda.


OLIVER I MRTAV SMETA

U gradu jednoumlja i "monolitnog jedinstva", oslikanih u podršci Srpskoj listi od 97 odsto izašlih birača, u kojem se preko noći cepaju nalepnice sa natpisom "ulica Olivera Ivanovića" jer očigledno i mrtav smeta, pa su mu uzgred i građansku inicijativu SDP podelili i uništili, i gde se različitost mišljenja, kritika i sloboda izražavanja svela na par nezavisnih novinara i nekolicinu ludo hrabrih pojedinaca, nema prevelikih očekivanja od najavljenog susreta. Zbog letargije i umrtvljenosti nema ni velike zabrinutosti jer većina kao alternativu u podsvesti ima odlazak sa ovih prostora. Iako se često mogu čuti ljudi kako, sa manje ili više elana, razmenjuju mišljenja o različitim predlozima koji su se prethodnih meseci pojavljivali kroz medije, gotovo svi sa sigurnošću očekuju nepovoljno rešenje, koje će potom biti nametnuto od strane Beograda. Kao i svi briselski dogovori od 2013. godine do danas.

Grenel svakako nije tek onako pozvao Tačija i Vučića na sastanak u Beloj kući. Sigurno je da će tog dana biti nešto potpisano. I da je to nešto već na papiru. Jer, sigurno ih neće tamo danima zatvarati, kao onomad u Dejtonu. Donaldu Trampu, čiji je drugi mandat upitan nakon ekonomske krize uzrokovane koronom i trenutnih protesta, brzi sporazum između Srbije i Kosova bi, po svemu sudeći, bio najznačajniji politički poen na međunarodnom planu, ujedno ne previše težak, kao neuspeli pokušaj sa predlogom kompromisnog rešenja između Izraela i Palestine.


BOLEĆE

Podela Kosova na Ibru, specijalni status za SPC i Zajednica srpskih opština sa širim ovlašćenjima za većinski srpske opštine južno od Ibra bilo bi bolno, ali i pravično rešenje. Kompromis kojim niko ne bi bio zadovoljan, ali niko ni potpuni gubitnik. Takva mogućnost je, međutim, više nego utopija, najviše zbog protivljenja onih koji su nezavisno Kosovo kreirali. Sve se svelo na priču o brzom članstvu Kosova u UN, sa priznanjem ili bez njega, uz određene kompenzacije Srbiji na putu ka EU, uz maksimum sa već odavno dogovorenom ZSO bez suštinskog rešavanja položaja Srba na Kosovu, za koji se podrazumeva da je već rešen. Držanje ogromnog dela albanske političke i intelektualne elite slično je onom koje je imao Milošević devedesetih, tako da oni danas smatraju kako je čitavo Kosovo njihovo i kako na to imaju apsolutno pravo, bez obzira na činjenice na terenu. I bez obzira na sistemsku diskriminaciju srpske manjine na svim nivoima, koja osim deklarativnih ustavnih i zakonskih prava u suštini ne ostvaruje nijedno. U takvoj situaciji, produženi status quo je sve izvesnije stanje za narednih 10 do 20 godina.

Ono što bi Aleksandar Vučić morao da zna jeste da je vreme njegove vladavine isteklo i da ga čeka isti ishod šta god da po pitanju Kosova uradi. Potpisao bilo šta, na šta je očigledno spreman, relativno brzo ostaće bez podrške istih onih koji su mu tolerisali uništavanje demokratije, institucija, medija i vladavine prava u Srbiji. Takođe, i u slučaju da ne potpiše, isto ga čeka.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST