foto: zsofia szerda

Intervju – Andraš Urban, reditelj >

Dosta mi je, izlazim

"Izuzetno me nervirao taj teror lažne i prave pozitivnosti, to jest kako su svi nudili opcije savršenog života i korisno provedenog vremena dok im je bio pun frižider, pričali su o tome kako sad shvataju šta su im bitne stvari u životu. Valjda se to zna i bez korone"

Andraš Urban je reditelj, direktor subotičkog pozorišta "Deže Kostolanji" i festivala "Dezire". Reditelj snažne, odrešite poetike koja vas neizostavno poziva da se pozorišnom doživljaju prepustite do kraja. Jedan od najznačajnijih stvaralaca u regionu. Po istom principu po kojem kreira predstave, kreira i repertoar pozorišta i festival. Ako biste me pitali za ključne reči ovog intervjua, rekla bih: poštenje, otvorenost. Razgovor u kojem su rukavice skinute i sklonjene sa strane. O nama svima, danas. Na ovom prostoru i u ovom vremenu. Jasno i u tačnoj intonaciji.

"VREME": Kako si proveo vreme izolacije? Ako sam dobro shvatila, bio si u totalnom karantinu od dvadesetak dana. Pitam, jer je izolacija, po mom doživljaju, prostor preispitavanja, razgovora sa Velikim inkvizitorom, dakle, pitanje slobode izbora.

ANDRAŠ URBAN: Možda su mi tih dvadeset i osam dana, u toku vanrednog stanja, bili najjednostavniji. Čovek hoda po rubu, na ivici, da se održi živ, to jest normalan koliko-toliko, ali nekako je sve jasno. Zatvoren je i sam je. Posle tog vremena vanrednog stanja više puta sam rekao da mi je bilo bolje u izolaciji. Naravno, sa nekom ironijom. Ali nejasnost i nesigurnost i stanje koje je označila vrlo loša komunikacija između države i građana je nešto što vas neizostavno nervira. Nikad nisam dokučio situaciju u kojoj objavljuju da je u zemlju za par dana ušlo trista hiljada ljudi, a nas je devedeset hiljada stavljeno u izolaciju itd. itd… Od vlasti su stizale vrlo neodgovorne poruke, uvek se znalo šta i kako će reagovati. Maltene ste znali da će posle ove ili one objave sutra biti neverovatna gužva u supermarketima, nestaće ovoga ili onoga u njima. Jednostavno, bilo je čudesno kako lična arogancija može da nastupa čak i u ovakvim vremenima, kada vi, kao vlast, odgovarate za stanje ljudi i društva u celini. Jedna od krajnosti takvog ponašanja je kada se izgrdi narod, kada odjednom morate da se osećate kao neko dete koji je uradilo nešto što se ne sme.

Strašno me zanima šta je sa ljudima, mladima, koji su bili zatvoreni zbog navodnog nepoštovanja izolacije. Slučajno sam bio kod kuće kad je došla policija na vrata da mi saopšti da sam u samoizolaciji. Posle osam dana od ulaska u zemlju. Razmišljao sam: da sam koji slučajem bio u pozorištu, da li bi došli da me hapse tamo?

Užasna je bila pomisao da je ovo što nam se dešava samo neka vežba za sve ono što će slediti. Svi smo bili jako izloženi, narod je testiran i kolektivno i individualno na razne mogućnosti – zatvaranja, ograničavanja, ponašanja u datim okolnostima…

Davio sam se od samog starta u pandemiji od pozitivnog razmišljanja o životu i o korisno provedenom vremenu, izuzetno me nervirao taj teror lažne i prave pozitivnosti, to jest kako su svi nudili opcije savršenog života i korisno provedenog vremena dok im je bio pun frižider, pričali su o tome kako sad shvataju šta su im bitne stvari u životu. Valjda se to zna i bez korone. Stalno sam se pitao: zar vas uveče ni na trenutak nije strah, zar vas stvarno ne muče nikakve brige, sem kako da naučite novi strani jezik, pečete hleb na starinski način i da pucate od sreće, jer najzad možete da se pravite pametni kao neki treneri pozitivnog življenja među milion besplatnih onlajn sadržaja. Ljudi su na taj način bežali od istine, od sopstvenih strahova. A drugi deo ljudi se zbog toga osećao beskorisnim i manje vrednim, depresivnim. Mislim, jer nije umeo da odgovori tom zadatku, jer nije znao da iskoristi to vreme na savršen način, kako je to sve brujalo na društvenim mrežama. Pa, su se sa "pravom" osećali manje vrednim. To je isti teror kao kada gledate slike o savršenom fitnes telu, a vidite da vaše nikako nije takvo, da nemate kožu bez strija… pa patite kao manje vredni….

Bio sam tri meseca odsečen od svoje dece i od svoje devojke. Bilo je tužno. Ispada da će se nešto slično ponoviti sad, jer su mi deca ponovo u Mađarskoj, a za granice važe nove mere. Naravno da me to ispunjava nekim besom i razočaranošću. Od prvog dana kako su popustili sa strogim merama kod nas, znali smo da će se desiti novi razvoj bolesti, zapravo je način na koji je iskomuniciran život posle pandemije uradio svoje. Jasno je bilo sve. Mi smo skloni da sve rešimo pozivajući se na balkanski mentalitet. Ali to je budalaština. Koliko god da je teško, bilo je potrebno uputiti narod, građane kako da se ponašaju. A jedino se smatralo efektivnim da nas sve zatvore. Znači – ili smo zatvoreni ili ne važi ništa. To je strašno. I evo. Taj odnos je doveo i do strašnog rezultata i velikog broja zaraženih..

Ta tri meseca su naterali čoveka na intenzivan razgovor sa samim sobom. Naravno, taj doživljaj je bio pojačan i činjenicom da nismo znali dokle će to tako. No, kako god bi hvalili pozitivnost razmišljanja i dijaloga sa samim sobom, kao filozofski i psihološki korisnu stvar, ipak to ima vrlo štetne i frustrirajuće posledice na čoveka. Posle ovih famoznih mera, na prvim druženjima sa prijateljima jasno se videlo na svima nama da smo nekako bili osakaćeni u duši, da pored sveg truda da čovek to prikrije, ipak su svi prošli neko silovanje u psihološkom smislu. I od samih sebe i od drugih i od države. I, naravno, politike. Silovanje usled neodgovornosti, bahatosti, nestručnosti. Gluposti. Gubitak i ono malo poverenja je velika stvar. Saznali ste da ste nebitni. Morali ste uočiti da se sistem sastoji od ljudi koji su možda čak i od vas manje vredni i da ste izloženi njima. Politika je i dalje politika. A iza ćoška, ipak vreba ozbiljna bolest. I vlast i opozicija je koriste u svakodnevne političke svrhe. Vi u tome kao pojedinac niste bitni. Vi niste upućeni zaista u ono što se dešava, samo ste ubeđeni od nekoga da je dobro da verujete u, za tu stranu, korisnu istinu.

Nisam osećao da moram po svaku cenu raditi, režirati. To jest, ta tri meseca su zapravo bili ono vreme tolerancije kod mene, vreme u kojem još nisam odlučio da pravim teatar po svaku cenu. Sve vreme razmišljam da je to bila greška. Ali dešava se užasna stvar. Izvođačka umetnost je propatila najviše, to jest nije rešen njen problem ni dan-danas. Svi su pričali ili nadali se kako je dobro, na jedan način, sve što se dešava usled karantina, jer će izazvati želju u ljudima da idu u teatar, verovalo se da će ljudi osetiti još veću žeđ za živom umetnošću. A u biti se desilo nešto drugo. Usled novonastale situacije, mi smo svi kolektivno shvatili da je kultura manje vredna i da može i bez nje. Na to su vam ukazali svi – i komšije i država. Reditelji i glumci smo ipak samo onda kada to radimo. Kada postavljamo scene, komuniciramo, kada igramo na sceni i kada nas neko gleda. A vreme prolazi. Život prolazi.

Ali znate kako je, izađete, sija sunce, vreme je prijatno, pa vam se čini da je život ipak lep.

foto: edvard molnar

Tvoj rad se u velikoj meri zasniva na provokaciji, na potrebi da, kako ja to vidim i osećam, gledalac bude izmešten iz zone komfora, sad neću reći po svaku cenu, ali bez predumišljaja. Šta želiš time postići?

Nije to priča samo o gledaocu, nego i o umetniku. Nisi ti ništa posebniji od onoga koji te gleda, nisi nikakvo nadbiće koji može da soli pamet gledaocu. Ne može umetnik da govori kao da je savršen, a ono dole u gledalištu je smeće. Napuštanje komfora važi i za tebe. Prvo ti prolaziš taj proces, ti ideš dalje, ti propatiš momente bez sigurnosne mreže…. Druga stvar je da nam je prag tolerancije sve tanji i tanji. Da malograđanske vrednosti, budalaštine postaju deo opšteg morala. Postaju teme koje ponovno ne smeš da dovodiš u pitanje. Ne moraš se postaviti suprotno vlasti, dovoljno je samo da pokušavaš razmišljati na pragu neke slobode… ti si već neprijatelj. Ne samo oficijelnoj vlasti, nego celom tom političkom korpusu koji svojata one vrednosti i nevrednosti koje stavljaju na svoje zastave i bilborde, pa ih samim tim i privatizuju. Političke partije vam određuju kada ste dobri – građanin, pripadnik nacije ili nacionalnosti, kada ste dobar čovek…

S obzirom da često govoriš da je pozorište ipak i mesto zabavekako se odnosiš prema humoru u pozorištu? Kako vidiš njegovo mesto?

Da raščistimo. Kada kažem, i to sam učinio u više navrata, da je pozorište ipak samo zabava, hoću da aludiram na to da se ne pravimo previše važnim, da ne damo sebi preveliki značaj, da prestanemo da se pretvaramo kao da smo neki revolucionari koji menjaju svet na onaj klasičan, idealiziran način. Da ne idealizujemo sami sebe. E, o tome sam govorio.

S druge strane, ljudi u pozorište dolaze da se zabave, na neki način. Čitaš Dostojevskog i želiš dokučiti nešto o čoveku, o sebi, a to te i zabavlja. Valjda. Kad kažem zabava, onda govorim o zabavi u tom smislu. A da li je humor samo zabava, da li je smeh samo beznačajno provedeno vreme? Naravno da nije. I smeh je stav i smeh je gubitak komfora i prelazak nekih granica…

U reči reditelja u predstavi M.I.R.A.kažeš: "Jebo vas lik." Šta time zapravo govoriš?

Celo naše glumačko, pozorišno obrazovanje i uopšte percepcija scenske umetnosti nekako se zasniva na nekom kvazistanislavskom. Znači na nekim postulatima realizma, psihološkog realizma. Kada ste drugačiji i kada radite umetnost koja se razlikuje od toga, onda ste naterani da odgovarate na pitanja te škole. A to baš i ne ide. Zato smišljate laži, kako da dostignete nešto, a i zadovoljite postavljena pitanja. Mislim da mnogo talentovanih i mladih ljudi ispašta i strada zbog toga. Odgovarate na neka pitanja koja se vas i vaše umetnosti uopšte ne tiču. A ta pitanja su postavljena kao jedini fundament scenskog ili bilo kog drugog stvaranja. Vama može da dođe u hodniku pozorišta bukvalno bilo ko, da održi predavanje da prvo treba da nacrtate konja, realističnog konja, pa kada to bude lepo i izgleda kao fotografija, onda možete u apstrakcije… morate prvo da stvarate muziku koja je i njima muzika, to jest ono što oni misle pod tim, pa tek onda možete preko ograda….ali to su njihove granice, a ne vaše! Ali to su njihove granice, a ne vaše! ALI TO SU NJIHOVE GRANICE, A NE VAŠE! Naravno, to vrlo brzo postaje vaša granica, da ne pričamo o izgubljenoj energiji koji morate da trošite na to da te granice ipak malo raširite, da biste mogli slobodnije da se krećete.

Ne jednom sam slušao neke glumce koji su se pozivali na Stanislavskog i na svoje dramsko obrazovanje i na kraju bih shvatio da takav glumac samo stvara sebi prostor za običnu šmiru. Da oponaša nekoga, da se pravi da oponaša nekoga. A uglavnom ni to ne radi dobro. Smatram da istinski talentovani ljudi nemaju taj problem, no ipak, rutina pruža sigurnost, a zašto bi se išlo dalje ili u drugi pravac kada je ova rutina i dosad obezbedila neki uspeh, neki komfor. A svako ko se bavi stvaralačkim radom je prošao već neki pakao dok se sastavio, najzad izašao na neki čistac, savladao neku rutinu, pa opet, to dovesti u pitanje jeste teška stvar. Ali to je takav posao. Gradite se i rušite se iznova i iznova. To nije lako. To je teško. Ali to jeste cena, koju ako zaboravite da platite, teško da ćete ići dalje. Ali vi želite ostati na vrhu. Pa onda utvrđujete sistem. Pošto vam taj sistem sa vašim talentom i vašom rutinom obezbeđuje poziciju.

Klasično moderno pozorište postavlja u sredinu lik kao takav, maltene misli da sve izlazi iz njega, iz lika. Savremeni teatar postavlja izvođača u centar, to jest lik i biće, zapravo prisustvo izvođača je osnovni postulat. Ne proizlazi se od onog što predstavljam ili oponašam, nego od onoga što jesam.

Važiš za reditelja koji glumce, tako glumci kažu, drži u neizvesnosti do samog kraja. A obožavaju te. Kako radiš sa njima?

Ne držim ih namerno u neizvesnosti, nego se i sam nalazim u tom stanju i vrlo mi je glupo da se prema njima ophodim drugačije i da ih lažem i varam i da se postavljam kao da nije tako, kao da nisam i sam u neizvesnosti. Veliki je korak bio za mene kad sam shvatio da neću to da radim, da ne moram izmišljati budalaštine na osnovu realističke psihologije da bi se oni ponašali drugačije. Jednostavno sam koliko-toliko iskren, pa me neki od saradnika pozitivno shvate. I to, taj pakt je skoro i dovoljno. A svi imaju iskustva da su milion puta radili sa ljudima gde je delovalo da se sve zna, da ništa nije bilo neizvesno, a predstava je ipak bila beznačajna ili im na kraju nije značila puno.

Ne znam da li me baš obožavaju, lepo je to čuti, ali činjenica je da se uglavnom volimo. Na neki svoj način.

Kako doživljavaš svoju ulogu i kao reditelja i kao direktora pozorišta i festivala ovde i danas, pogotovo kao čovek svestan onoga što je društvena odgovornost? S obzirom da smo u priličnom mulju, a mulju se ne valja prepuštati (ovo vreme nakon izbora u tzv. drugom talasu osećam kao vrstu distopije, ne igra se, naporno je i mutno, a opet, znamo, perspektive se i u takvim okolnostima otvaraju, sve što se dešava ukazuje da ne postoji svet samo u apsurdnom ključu, čak ni kada tako izgleda)?

Neizvesnost nas ubija sve. Ponekad patim zbog osećaja da je ono čime se bavimo nebitno, beznačajno. Ovo vreme, kako god gledamo, moraće da nas natera da nalazimo druge oblike i forme delovanja. Kad-tad i kako-tako, ali će se roditi nove forme, to jest neke dosad zanemarivane forme ili forme koje smo tretirali kao eksperimentalne će doći do većeg izražaja, do više prostora. Dopalo se nama to ili ne. To će značiti i neke nove ljude. Ali to neće značiti da će ti ljudi biti kvalitetniji ili bolji. I uopšte neće značiti preporod umetnosti. Sećate se kada su se pojavili neki momci koji su znali da barataju recimo softverima za montažu, pa su postali montažeri, kao da montažer znači da umeš da rukuješ aparatom za montažu… to će se dešavati i na terenu izvođačkih umetnosti, to jest oduvek se i dešavalo. Videli smo to i na primeru takozvanog angažovanog pozorišta, na primerima u biti vrlo loših predstava koje pripadaju toj vrsti teatra.

Pozorišta nema već četiri, pet meseci. To je užasno puno vremena. Skoro da ga nema u celom svetu. Ljudi stvaraju nove običaje, postaju lenji na tom planu. Glumci ne igraju, reditelji ne režiraju…..pa valjda i to uzima svoj danak. Nije problem da vi imate pauzu od pola godine. Naprotiv. To vam je i potrebno. Ali sada taj svet uopšte ne postoji. Pravimo se da postojimo. Trudimo se da se pravimo. Ali nas nema. Društvo nas nema. Sistem nas nema. A nemamo ni mi sebe.

Koji su, onda, planovi za budućnost?

Projekti su otkazani. Čekamo vreme kada će biti moguće da se krene sa radom. A sve deluje kao da se već desilo jer ste se pripremili, pa ste se zaustavili. Kao da morate proći put koji ste već nekako prošli i završili. Ali niste. Prolongiram planove. Ne radi mi se. Dosad mi se to nije desilo. Mislim da mi je dosta. Dosta mi je. Izlazim.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST