---

Znam da je svaki napredak krhak i lomljiv, i znam da se teško dobija, a lako gubi. Ali tako je bilo oduvek, i nikada ne bih izabrala neki drugi istorijski period za život

Nedavno sam pročitala priču Džona Čivera Ogromni radio (The Enormous Radio – u postojećem srpskom prevodu Grozni radio, prim. prev.) iz 1947. godine i poistovetila se sa protagonistima kao nikada do sada. Ajrin i Džon Veskot su dobrostojeći par koji živi u luksuznom delu Menhetna. Imaju kućnu pomoćnicu i obožavaju da slušaju klasičnu muziku na radiju. Jednog dana Džon supruzi kupi novi radio, koji najednom počne da emituje privatne razgovore stanara zgrade. Ajrin Veskot sluša ove razgovore dok joj je suprug na poslu. Spočetka upad u tuđe živote zvuči obično, na primer kao dadilje koje deci pevaju uspavanke. Ali svaki sledeći trenutak slušanja donosi razdor, bolest i fizičko nasilje. Ajrin doživljava preobražaj od zaštićene i naivne ličnosti u ženu koja mora da se suoči sa ružnom stvarnošću sveta koji je okružuje, preobražaj koji je natera da zaviri i u sebe i svoju gnusobu.

I ja, kao i Ajrin, i kao mnogi koje poznajem, u vreme krize pokušavam da isključim radio, ali ne uspeva mi. Radio trešti svuda oko nas. Evo već mesec dana nastojim da se manje informišem o onome što se dešava, zato što sam shvatila (a ovo pišem zato što znam da se to dešava većini nas) da ništa ne mogu da promenim, da me nemogućnost da učinim nešto kako se stvari ne bi dodatno pogoršavale parališe i frustrira. S druge strane, informisanost u ovim trenucima, koja mi pokazuje samo crnu stranu naših društava – a kažem naših, zato što su Makedonija i Srbija mračne sestre u krizi – navodi me na pomisao da čitav ovaj period koji je prošao u nekakvoj borbi za bolje sutra izgleda kao uzalud potrošeno vreme, kao prevara na koju sam glupo nasela.

Tako se osećam kada gledam proteste u Srbiji, koje isto tako pokušavam da ne pratim previše zato što me i tu ponovo preplave panika, strah i beznađe. I kod nas je bilo protesta za pravdu otkako se uključio jedan zaista ogromni radio da nam prenese prisluškivane razgovore naše desničarske autoritarne vlade koja je mrzela žene i sve što nije hetero i belo i hrišćansko. I nas je tukla policija – iako ni približno tako brutalno kao što to radi srpska. Kakav je ishod? Specijalna državna tužiteljka koja je trebalo da donese pravdu osuđena je na sedam godina zatvora. Gruevski je pobegao kod Orbana. A i svi pametni i stručni pobegoše iz države. Svakog dana imamo 150-200 obolelih od koronavirusa, a stanovnika imamo manje od dva miliona sigurno, samo što ne znamo tačno koliko nas je ostalo, jer ćemo ući u knjigu rekorda po tome koliko dugo nismo imali popis. Mnogi ljudi koje znam ostaće sa niskim primanjima ili bez posla u sledećih nekoliko meseci. I da, u sredu imamo izbore (tekst će biti objavljen u međuvremenu, i rezultat će se znati).

I rekoh, gotovo, gasim radio, i bila sam toliko besna da sam u jednom trenutku rekla kako neću ni izaći da glasam. Ali i to me je prošlo. Kao Ajrin Veskot, ipak uključujem radio, i moram da ga uključujem. Ako ne uključujem radio, činim još manje nego obično, toliko da mi se čini da u suštini ništa i ne radim. Jednostavno sam shvatila da se moram suočiti s tim da su opcije u današnje vreme fašisti i nefašisti koji su najčešće korumpirani i nesposobni. Ali barem nisu fašisti. Da li to znači da treba da se zadovoljim time? Ne. Nisam zadovoljna, ni izdaleka, ali to je daleko manje strašno nego da gledam kako nas maloumni nacionalistički agresori sve vuku u provaliju iz koje će nam biti potrebne decenije da se izvučemo.

Zato znam da čak i sada, kada se čini da je sve uzaludno, to nije tako. Znam da je svaki napredak krhak i lomljiv, i znam da se teško dobija, a lako gubi. Ali tako je bilo oduvek, i nikada ne bih izabrala neki drugi istorijski period za život. U ovom periodu, koliko god da je loš, ljudima je generalno mnogo bolje nego što im je ikad bilo. Što ne znači da nije legitimno da čovek bude razočaran i umoran, i da povremeno poželi da se iz svega isključi. Ne samo što je legitimno, nego to treba i da se kaže, da se ne prećutkuje i ne gura pod tepih; da, umorna sam i razočarana, a i uplašena. Ali našim dedama i babama je bilo teže, pa ću barem u njihovu čast terati sebe da izdržim, da izdržimo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---