Zablude (2) >

Draža nije prvi gerilac

Knjiga Dejana Ristića Zablude srpske istorije je pokušaj da se raskrinkaju neistine koje su plasirane o prošlim događajima i ličnostima radi političkih interesa

Fenomen pseudonauke, odnosno lažne nauke i šarlatanstva, predstavlja jednu od najopasnijih savremenih društvenih bolesti zato što izaziva niz veoma štetnih pojava. Pseudoistorija razara društvo i zajednicu usađujući u nju veoma štetne i opasne neistine koje su upakovane u svojevrsnu oblandu zabranjene istorije, odnosno sakrivene istine. Zašto se to radi i kome to odgovara, zašto baš u tom a ne u nekom drugom trenutku, a pre svega zašto se svesno odbacuju istorijske činjenice kako bi se zamenile istorijskim zabludama, moguće je objasniti dokazima iz domena stvaranja i širenja neistinite slike o istorijskim događajima i ličnostima.

Istoričar Dejan Ristić smatra da je najdelotvornije oružje protiv istorijskih zabluda i onih koji ih stvaraju, širenje istine. Njegova knjiga Zablude srpske istorije, koju je upravo objavio "Vukotić medija", jeste svojevrsno raskrinkavanje lažnog predstavljanja i naše istorije, i nas.

"U ovo vreme koje mnogi karakterišu kao epohu post-istine bukvalno smo zatrpani raznoraznim istorijskim izmišljotinama, konstrukcijama i svesno plasiranim zabludama. Osim publicista i pseudoistoričara, u stvaranju i plasiranju novokomponovanih istorijskih zabluda i lažnih nepoznanica veoma aktivno učestvuju i pojedine političke grupacije, tj. političari koji čak pokušavaju da na konkretnim istorijskim izmišljotinama ojačaju svoj uticaj u javnosti ili osnaže očito manjkave, slabašne i do zla boga reciklirane teze i ideje", kaže Dejan Ristić, ocenjujući da je u takvoj situaciji očekivano da je naučna istoriografija gurnuta u zapećak. "Jer, šta će nam profesionalni istoričari i stručnjaci kada smo mi sami ionako potpuno ‘sposobni’ da veoma kreativno tumačimo istorijske događaje, ličnosti i procese? Upravo zbog te svesne spremnosti da se prošlost falsifikuje, pa čak i da se izmišlja ono što se nikada nije dogodilo, istoričari imaju veoma važnu ulogu u svakom društvu koje teži obogaćivanju i objektivizaciji znanja i sticanju novih veština."

Nova knjiga Dejana Ristića proistekla je iz prethodne koju je napisao s istom namerom, iz Mitova srpske istorije, sadrži 20 istorijskih eseja o događajima od Kosovske bitke do Josipa Broza Tita, a ilustrovao ih je grafičar dr Nikola Radosavljević. Evo nekoliko u široj javnosti manje eksploatisanih.

Iako je pohvalni osvrt Napoleona Prvog o Karađorđu, tvrdi Dejan Ristić, "potpuno izmišljen, danas se često citira u javnosti da je Napoleon tobože rekao kako je njemu lako da bude veliki kad ima veliku vojsku, ali da je na Balkanu, ima Crni Đorđe ‘koji je, okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo sa trešnjevim topovima da potrese temelje svemoćnog Osmanlijskog carstva, i da tako oslobodi tuđeg jarma svoj porobljeni narod – njemu pripada slava najvećeg vojskovođe.’ A sva ta izmišljotina nastala je na osnovu iskaza italijanskog dobrovoljca u Srpsko-turskim ratovima Đuzepea Barbanti-Brodana koji je, u svom delu pod naslovom Serbia: ricordi e studi slavi, objavljenom u Bolonji 1877. godine, zabeležio usmeno verovanje pristalica porodice Karađorđević o nekakvim Napoleonovim laskavim rečima posvećenim osnivaču dinastije. To neke od nas nije sprečilo da sve to dorade i dopune, i u javnost plasiraju kao nesumnjivu činjenicu."

U korpus opštepoznatih istorijskih zabluda spada i veoma često spominjana famozna i, pokazalo se, nepostojeća spomen-ploča koja se, navodno, nalazila u zdanju Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi, a na kojoj je, navodno pisalo: "Budite humani kao što je to Srbija bila 1885. godine". Dejan Ristić dokazuje da se "događaj o kome je reč nije zbio na način na koji veruju mnogi od nas. Srpsko-bugarski rat trajao je svega pola meseca i odigrao se u drugoj polovini novembra 1885. godine. Okončan je potpunim srpskim porazom. Uverenje da je srpska strana prekinula neprijateljstva na jedan dan kako bi neprijatelju bila dopremljena medicinska pomoć, obezbeđena od strane Međunarodnog Crvenog krsta, predstavlja ništa drugo do potpunu neistinu. Tokom tog polumesečnog rata nije bilo nikakvog obustavljanja neprijateljstava, ali je medicinska pomoć zaista dopremljena neprijatelju nekih mesec dana po okončanju ratnih dejstava. Stoga nije ni bilo potrebe da se ona obustavljaju" objašnjava Dejan Ristić.

O 20. veku raširene su mnoge istorijske zablude. Dejan Ristić izdvaja često citirani izveštaj vojvode Živojina Mišića upućen regentu Aleksandru neposredno nakon Prvog svetskog rata u kome proslavljeni vojskovođa iznosi veoma negativan stav o Hrvatima. "Iako je poodavno dokazano da se nesumnjivo radi o falsifikatu, pojedine naše medije, političare, pseudoistoričare i publiciste to ni na koji način ne sprečava da citiraju ono što vojvoda nije rekao. Tako je, po tim izmišljenim verzijama, vojvoda okarakterisao Hrvate da su ‘svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u toliko meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi’. Da su u pitanju notorni falsifikat i potpuna izmišljotina dokazali su naši istaknuti istoričari prof. dr Đorđe Stanković i dr Mile Bjelajac, pa se pouzdano zna da je navodni izveštaj Živojina Mišića regentu Aleksandru o Hrvatima nekoliko godina nakon vojvodine smrti izmislio Mišićev nekadašnji lični sekretar Milorad Pavlović Krpa."

Konačno, tu su i (pre)često u javnosti prisutne istorijske zablude o tome da je Dragoljub Mihailović najodlikovaniji srpski oficir u istoriji, ali i prvi gerilac u Evropi između 1939. i 1945. godine. Dejan Ristić kaže da je to nemoguće "zato što nauka beleži više ličnosti koje su imale znatno veći broj odlikovanja od njega. Dragoljub Mihailović odlikovan je sa 20 srpskih, jugoslovenskih i inostranih odličja, medalja i spomenica, vojvoda Putnik sa 25 visokih srpskih i inostranih državnih odlikovanja, vojvoda Stepa Stepanović odlikovan je 35 puta, vojvoda Petar Bojović je dobio 44 odličja, vojvoda Mišić – 47, Koča Popović bio je nosilac 46 domaćih i inostranih odličja, a kralj Aleksandar bio je odlikovan čak 53 puta. Takođe, Mihailović nije ni prvi gerilac u Evropi u Drugom svetskom ratu. Rat je započeo 1. septembra 1939. godine, a gerilska borba generala Mihailovića tek maju 1941. godine. Do tada su slični pokreti otpora postojali u Albaniji, Poljskoj, Norveškoj, Finskoj, Danskoj, državama Beneluksa, Francuskoj... Iako su ovi podaci veoma lako proverljivi i svako dete može da ih pročita u Vikipediji, to izgleda ne sprečava pojedine javne ličnosti da građanima Srbije uporno plasiraju istorijske zablude vezane za Dražu Mihailovića. U tome posebno prednjače rukovodioci Pokreta obnove kraljevine Srbije, koji baštini četničku tradiciju, kao i pojedini Mihailovićevi potomci."

Otvaranje Vatikanskog arhiva aktuelizovalo je zabludu da Tito nikada nije posetio logor Jasenovac i da ga partizani nikada nisu napali. Dejan Ristić kaže da ovakvu verziju događaja zastupaju javne ličnosti antikomunističkog opredeljenja i zastupnici stava da Tito nije bio naklonjen Srbima, a jeste Hrvatima. "Istorijski podaci potvrđuju da su partizani jednom pokušali da napadnu Jasenovac, kao i da je Tito dva puta posetio Jasenovac. "Prvi put neposredno nakon Drugog svetskog rata, a potom i sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je odao počast nevinim jasenovačkim žrtvama među kojima se nalazio i njegov bratanac Dragutin. Dragocene podatke o tim posetama pružaju svedočanstva jugoslovenskog funkcionera Dušana Dragosavca (1919–2014) koji je poreklom bio Srbin iz Hrvatske pa se tako zna da je prilikom prve posete s Titom bio Ivan Krajačić – Stevo, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, a tokom druge posete Edvard Kardelj, Miloš Minić i Dragosavac. Po njegovom svedočenju, dogovoreno je da se o toj poseti ne izveštava, kako ga novinari ne bi saletali i tražili da se izjašnjava o broju jasenovačkih žrtava."

Sve neistine o prošlom veku opisane u knjizi Zablude srpske istorije, kaže njen autor, nastale su tokom poslednjih nekoliko decenija, njihovi autori su društveno i politički angažovane ličnosti, a njihov isključivi motiv je bio ostvarivanje političkih ambicija. Istorija je žrtvovana zbog politike.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---