foto: tanjug / jaroslav pap

Novi Sad EPK >

Preko potreban dijalog

s. ć.

"Novi Sad u savremenoj književnosti" jedan je od projekata namenjen osnaživanju novosadske kulturne scene

Jedan od usvojenih projekata na nedavno održanom konkursu "Umetnici. Sad!", koji je pokrenula Fondacija "Novi Sad – Evropska prestonica kulture" kako bi osnažila novosadsku kulturnu scenu, je "Novi Sad u savremenoj književnosti". U Fondaciji najavljuju da će biti realizovan u Kulturnoj stanici Svilara, čim to dozvoli epidemiološka situacija.

"Novi Sad u savremenoj književnosti" je projekat Milana Tripkovića, pisca i osnivača i menadžera knjižare "Bulevar buks", književno veče tri generacije novosadskih pisaca koji su u svojim delima tematizovali sam grad. Slobodan Tišma (1946), Milan Tripković (1977) i Andrea Popov Miletić (1986) čitaće delove svojih tekstova, i razgovarati o sličnostima i razlikama u doživljaju grada u njima, a njihov razgovor će objediniti i modelirati Vladislava Gordić Petković. Očekuje se da bi ovako koncipirano književno veče izazvalo veliku pažnju novosadske publike i da bi je podstaklo da učestvuje u razgovoru. Osim zajedničkog nastupa tri generacije novosadskih pisaca, ovakav koncept bi sigurno doprineo književnom dijalogu koji nam je, uostalom kao i svaki dijalog, preko potreban.

Kao prethodnica ove obećavajući zanimljive književne večeri, ljubaznošću Vladislava Gordić Petković, evo kratkog podsećanja na neka dela Slobodana Tišme, Andree Popov Miletić i Milana Tripkovića, i na Novi Sad u njima.

Slobodan Tišma

"Kada sam imao petnaest godina, živeo sam sa roditeljima i mlađom sestrom, u Ulici Pavla Papa, u Novom Sadu. Stanovali smo na prvom spratu, u dvospratnoj kući sa erkerima, odmah iza prodavnice Mlinotehne, koja se nalazila na samom uglu ulica Pavlove i JNA. Bilo je to 1961. godine. Baš sam završio osnovnu školu. Pubertet. Užas! Fizički sam se promenio, lice mi se izobličilo, nos se izdužio, oči upale. Nešto nije bilo u redu sa mojim osećanjem sebstva, ali razum je ostao netaknut, kontrolisao sam situaciju, iako je bilo stravično teško. Kada si mlad, možeš svašta da izdržiš. Roditelji su primećivali da imam nekakav problem, ali ja sam odbijao da se otvorim, da im kažem šta mi je. Sve sam to pregurao sam, bez ičije pomoći. Srećom, potrajalo je samo dva-tri meseca, tokom leta, već u avgustu sam se normalno osećao i bio sam u stanju da nastavim školovanje. Upisao sam se u Gimnaziju ‘Jovan Jovanović Zmaj’. Nisam se družio ni sa kim. Kada bih se vratio iz škole, sedeo bih u dnevnoj sobi, za stolom na kom su bili poređani udžbenici, ali nisam ništa učio. Istrajno bih posmatrao na suprotnom zidu, reprodukciju slike Žute ruže Peđe Milosavljevića. Na gramofonu se vrtela moja omiljena ploča sa koncertom za violinu i orkestar, d-mol, Henrika Vijenjavskog."

(Odlomak iz priče Kad mi je bilo 15 godina)

Roman Slobodana Tišme Bernardijeva soba, smešten u fikcionalizovanu verziju Novog Sada, Đurvidek, gde jedan krotki pobunjenik zbrinjava u svom stanu sedam čudnih prijatelja, istražuje sudbinu arhitekte Bernardija i njegove tragično stradale kćeri. Bernardijeva soba je i satirična skica socijalne stratifikacije Đurvideka, grada u kom su čista umetnost i prljava politika u stalnom sukobu, kroz koji se formulišu osnovna pitanja ljudske egzistencije, pre svega odnos duhovnih vrednosti i materijalnih interesa. Bernardijeva soba nudi neponovljivu sliku ljudske izolacije i umetničke samodovoljnosti koja je potpuno suprotna utilitarnoj egzistenciji posednika političke moći i kapitala. Baš kao i njegov tvorac, Pišta je neformalni propovednik životnih veština koji neprestano menja filozofiju života i pokušava da zametne tragove na mikroskopski malom prostoru. Rešen da ne učestvuje u životu, a ipak podložan iskušenjima da se otvori novim iskustvima, rešen da ne poseduje ništa materijalno a ipak fasciniran materijalnim predmetima kao što su sobna garnitura i olupina automobila, Pišta nam pokazuje šta su to "nestvarne stvari" o kojima je pevao Slobodan Tišma kao muzičar i pesnik iz ere novog talasa.

Andrea Popov Miletić

Andrea Popov Miletić

"Selila si se, a kao da se nisi pomakla s mesta. Živeti u Solunskoj ulici bilo je kao živeti na frontu, istrčala bi na kratko i brzo se vraćala rizikujući da se vratiš kući bez patika, a majci je uvek bilo drago što te ponovo vidi. Pešačili ste s Detelinare do Novog naselja kroz šume, preko polja, prelazili prugu, kroz prašinu i drač. U Ulici Milke Grgurove sve je bilo prenaglašeno, gotovo fatalno, dešavali su se dramski obrti, a kraj vas se smenjivala galerija živopisnih likova sa svojim teatralnim sudbinama: bili su tu zatvorski osuđenici, diler droge koji se zbog neuzvraćene ljubavi peo na krov, skinuo go i vikao ime lepotice iz lige koju nije mogao dostići čak ni penjanjem na vrh zgrade. Tu se navodno krio i haški begunac na prizemlju kod svoje majke. Ona je uvek bila u crnom, često je provirivala u hodnik i s turobnim izrazom lica ponovo zatvarala vrata. Bilo je tu pokušaja samoubistva i tragova krvi od presečenih vena i razlupanih glava, bilo je glasnog jecanja nad promašenim životom. Lomova koji i dan-danas bole kad pada kiša."

(Odlomak iz romana Pioniri maleni, mi smo morska trava, Treći trg, 2019)
foto: vladimir veličković

Andrea Popov Miletić u poetskom romanu Pioniri maleni, mi smo morska trava pušta svoju naratorku da progovori u drugom licu kako bi efektnije predočila lirsku katalogizaciju sveta detinjstva i odrastanja, ali i svetova robe i potrošnje: Andrea Popov Miletić ne vodi nas samo u svet uživanja gde su "peškiri države, suncobrani zastave", već mozaički predočava i matrilinearnu istoriju porodice, sećanje na bake koje se "smanjuju dok potpuno ne nestanu", i na njihove tegobne životne priče koje opstaju mimo zaborava i nehaja: "I vidi se da je ovde nekad bilo more, ostadoše neke prazne školjke i spečeni mali rakovi da se puće u prazno. Sve je to grebanje po površini. Ne kopaj preduboko, može biti opasno. Teško je izgubiti more nekoliko puta: najpre Pra-more, zatim Panonsko, a potom i Jadransko, pa onda skupo plaćati da do njega dođeš i da se u njemu kupaš."

Milan Tripković

Milan Tripković

"Nije htela ni da svraća u apoteku po lekove, računajući da joj neće biti potrebni, nego se zaputila pravo na Tvrđavu, na plato kod petrovaradinskog sata, s namerom da sebi oduzme život upravo na mestu gde je toliko lepih stvari doživela i gde je ranije često dovodila svoje učenike jer je s tog mesta svet izgledao mnogo lepši nego što zaista jeste. Popela se s dušom u nosu i strahom u zadnjici. Hodala je polako prema ogradi posmatrajući sunce koje je nestajalo iza novosadskih krovova. Na satu je bilo skoro šest, Dunav je mirisao kao nekad, a proleće je stizalo s jakim vetrom koji je obližnjem prodavcu helijumskih balona zadavao dosta muka. Ljudi su se okolo fotografisali, neki su jeli kokice, neki se glasno smejali. Najlepša crvena boja neba i sivilo grada razlivali su se u Gocinim vlažnim očima. Kada se konačno uhvatila za ogradu, pokušala je da udahne duboko i tako smogne snage za odlučujući korak u bezdan, ali negde na pola puta vazduh je stao, mozak je stao, sve je stalo, i sav jad, zajedno sa ostacima neke davne sreće, pokuljao je iz nje u trenutku. Jeziv krik je odjeknuo daleko i uznemirio sve koji su ga čuli. Klonula je, nemoćna, odmah uz ogradu, pokrila lice šakama i nastavila da plače. Kroz suze i kroz prste nazirala je Sunđer Boba napunjenog helijumom kako, radostan, odlazi u nebo."

(Odlomak iz romana U dalekom svetu običnih ljudi, Čarobna knjiga 2018)
foto: vladimir veličković

Roman Milana Tripkovića U dalekom svetu običnih ljudi je omnibus o socijalnoj i kulturološkoj topografiji Novog Sada. U njemu se ukrštaju sudbine stanovnika grada koji su svi od reda žrtve tranzicije, depresivni i usamljeni, a njihova lična, porodična i kolektivna nesreća vezuje se za sećanje na bolju prošlost i idealizaciju vremena od pre raspada Jugoslavije. Emocionalna disfunkcionalnost Tripkovićevih junaka uslovljena je socioekonomski i istorijsko-politički: oni su svi naprsle ljušture samozadovoljstva i začarane lepotice koje se nisu probudile iz socijalističkog sna o bratstvu i jedinstvu, opštem blagostanju i jednakim šansama za sve. Milan Tripković odlično oslikava socijalne tipove novosadske kulturne sfere, od penzionisanih oficira i ljudi čiji je sav identitet i životni kredo bio zasnovan na radnoj ili vojnoj uniformi i ispunjavanju zahteva socijalističkog društva pa do mladih delinkvenata sklonih vršnjačkom nasilju, aktera i objekata javnog sramoćenja preko društvenih mreža.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST