Kultura sećanja >

Varljivo leto 1990.

O poslednjoj godini normalnog života u Jugoslaviji pišu: MILJENKO JERGOVIĆ, TEOFIL PANČIĆ, UROŠ ĐURIĆ, IVAN IVANJI, MOMIR TURUDIĆ. Davor Lukač o tridesetogodišnjici kninskih barikada...

Leta 1990. godine, dnevnica preko Studentske zadruge bila je 700 dinara, sto nemačkih maraka, a posla je za studente bilo mnogo. Povratna vozna karta Segedin–Peking, preko Moskve pa dalje trans-sibirskom železnicom, koštala je tih 100 maraka – Berlinski zid je pao, Sovjetski Savez se raspadao, ali su putne tarife iz već pokojnog Istočnog bloka, u kome je sto maraka tada bila ogromna suma, još bile žive. Karta se kupovala na oronuloj lokalnoj železničkoj stanici u Segedinu, koja je izgledala kao da je preneta iz Mencelovog filma Strogo kontrolisani vozovi iz 1967, i od tada nije dotaknuta.

Na prvi pogled, u Jugoslaviji je sve bilo u najboljem redu. San svih ljudi na svetu da sledeća generacija živi bolje od prethodne, korak po korak se od 1945. nadalje ostvarivao, i tog leta 1990. dostigao vrhunac. Bilo je potrebno nešto vremena da se građani naviknu na ono što im je premijer savezne vlade Ante Marković najavio pred Novu godinu, da punih pluća počnu da žive u novoj realnosti i osećaju se potpuno kao deo "normalnog" sveta. Dinar je prvi put bio konvertibilan, devize su se kupovale u banci. Kao što je prvi Mek Donalds u Beogradu bio 1988. još jedan simbol da je Jugoslavija nešto drugačije u odnosu na sve istočne zemlje, tako su 1990. originalni marlboro na kiosku i hajneken u prodavnici bili simboli da se više ne mora u fri-šop, komision ili preko granice za svaku sitnicu.

Kupovalo se kao nikad ranije, nekako mahnito, za gotovinu, čekove, na kredit; kupovalo se sve – tehnička roba, nameštaj, odeća... Dvadesetak svilenih ženskih bluza, koje su mogle da stanu u omanju kesu, otplatile su tromesečno putovanje po Kini – prodate su za famoznih 100 maraka po komadu, očas posla.

Ineks i Geneks su bili džinovi među kompanijama, čak i u svetskim razmerama, jugoslovenske firme su radile i gradile širom sveta. Spoljni dug Jugoslavije, o kome se toliko pričalo, te 1990. bio je oko 16 milijardi dolara, a država je, uprkos teškoćama kroz osamdesete, izmirivala svoje spoljne obaveze na vreme (zavisno od procena, ukupni dug država koje su nastale raspadom SFRJ danas je pet do devet puta veći od duga cele Jugoslavije pred njeno nestajanje).

Tog leta je na svetskom prvenstvu u Argentini moćna jugoslovenska košarkaška reprezentacija postala prvak sveta (u finalu su igrale jedna već nepostojeća država, Sovjetski Savez, i jedna koje uskoro neće biti, Jugoslavija). Na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Italiji, najbolja reprezentacija koju je zemlja do tada imala izgubila je nesrećno u penal završnici u četvrtfinalu od Argentine, herojski igrajući skoro čitavu utakmicu sa igračem manje.

Samopouzdanje Jugoslovena, koji su i ranije bili ponosni i arogantni što su "nešto više" od onih iza Gvozdene zavese, bilo je na vrhuncu. SFRJ je još bila izlog Zapada za Rumune, Mađare, Bugare, Poljake, Čehe, Slovake, koji su u Jugoslaviju dolazili da rade poslove koje domaći nisu hteli (fizičke i poljoprivredne po Srbiji), kupuju devize i robu kojih po njihovim zemljama još nije bilo. Tog leta su na rafovima prodavnica po Moskvi tužno stajale samo boce mineralne vode odvratnog ukusa i ništa više.

Većini Jugoslovena činilo se da će tako večito ostati iako je vulkan destrukcije, koji je vrio ispod prividnog mira, povremeno izbacivao mlazove mržnje na površinu. I pored političkih prepucavanja, talasa nacionalističkog ludila koji se valjao već nekoliko godina, iako su se 13. maja Dinamovi i Zvezdini navijači na stadionu Maksimir u Zagrebu tukli međusobno i sa policijom pevajući četničke i ustaške pesme, što zemlja do tada nije videla, činilo se normalnim da će država preživeti kraj partije, kao što je početkom godine rekao Ante Marković.

Nije svima bilo isto i nisu tada svi isto osećali, o čemu će biti reči na sledećim stranicama ovog broja "Vremena", ali na izjavu Borisava Jovića, tadašnjeg predsednika "rotirajućeg" predsedništva SFRJ, da je u Jugoslaviji moguć građanski rat, koja je tog leta osvanula na naslovnoj strani "Čajna dejlija" na engleskom, nasmejali su se i potpisnik ovih redova i njegov tadašnji slučajni saputnik po Kini, Slovenac Marko.

Već na jesen taj smeh počeo je polako da zastaje u grlu, a posle jeseni nikakvih razloga za smeh više nije bilo. Tako malo je bilo potrebno da se survaju i ljudi, i država, i sve što je bilo razlog za ponos, da famoznih sto maraka postane bogatstvo i za Jugoslovene, ali to je već neka druga priča.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---