---

Ravna gora >

Za pobedu, suvu šljivu i svinju

Vuk Drašković se opet popeo na svoju planinu, i opet se obradov’o kad je video koliko je predstavnika endemske sorte onoga što "poštuje" đenerala Dražu. Ali, sve to može, kao što se pokazalo, da bude tanko u političkom ishodu, jerbo Ravna gora, sve više, postaje sinonim za vikend vraćanje prošlosti koju je neko zapisao kao masnu, nažderanu i "mramornu"

Ravna gora, definitivno, postaje tesna za sve one koji pretenduju da na mitu đenerala Draže Mihailovića stvore politički kapital. I pored toga, Vuk Drašković je još jedared, i na licu mesta, pokazao da je neprikosnoven. Ima harizmu, ima staž, ima dela. Narod, koga ima u sve većim količinama, tu je da podupre planove i nacionalne programe svojih vođa. Ali, sve to može, kao što se pokazalo, da bude tanko u političkom ishodu, jerbo Ravna gora, sve više, postaje sinonim za vikend vraćanje prošlosti koju je neko zapisao kao masnu, nažderanu i "mramornu". Naravno, i to je Srbija, i to bauljanje je demokratija, ali teško da će Vuk Drašković, sa ovakvom vojskom, svoje pobede maći sa svete srpske planine. No, ne treba dvaput reći, Srbija je ovo.

Ove godine iz SPO-a je stigla vest da će na Ravnoj gori, pored Vuka, biti Velja koga narod hoće za predsednika Ilić i Slobodan beše li pesnik Rakitić. Još u aprilu Ravnogorski pokret slobode, koji veli da okuplja autentične ravnogorce, u Valjevu organizovao svečanu akademiju, sa umetničkim programom, i poručio da "nema sumnje da će neki na Ravnu goru doći u subotu, 12. maja, kada je jedna obmanjivačka stranka, koja je bila deo Miloševićevog režima, i čiji su čelnici sa debelim komunističkim biografijama, zakazala neki sabor"... Oni se, kao pravi ravnogorci, zakazali za 8. maj. Izašli na lice mesta, održali parastos, seli pod šatru, održali program i evociranje. Istovremeno i na licu mesta bili ravnogorci što se zovu nevladina organizacija Otadžbinski pokret Ravna gora. Kao nevladini se postrojili i podelili činove, Veljo od Čačka dobio čin četničkog pukovnika, lično bio prisutan Sloba Rakitić koji je lično i prozno bio iznenađen podelama i nejedinstvom.

TIMARENJE: Onda doš’o Vukov datum, subota, 12. maj. Jutro, magla, pa još izmaglica. Autobusi, kola, odasvud, sa livada, iz šumaraka, dim se vije, to samo larmi i podvriskuje. To stiglo ko zna kad, razapelo šatore, pobolo zastave, "Četnici sa Majevice", to se razmnožilo, skrilo pod drveće, sišlo u jaruge... Stigneš sa prtljagom, obavezno na staro mesto, izvadiš šta imaš, a imaš, razapneš, sedneš, pobodeš zastavu, natakneš životinju, zapališ vatru, namestiš šubaru, šajkaču, izvadiš mobilni, "Evo me na Ravnoj gori", potegneš utoku, veći kalibar, dužu cev, opališ kratak, pa dug, pa to samo teraš...

Usput, prema crkvi i spomeniku, sve sama narodna radinost, sve sam Draža u veličinama i materijalima, farbana, da li uskršnja, jaja, burići, velikomučenik Isus Hristos baš u metalu i baš razapet, krst u rakiji, rakija na topu, razne đinđuve, bombone i ikonice, četnička gibanica, stari četnički kajmak, novi četnički kajmak, podrazumevajuća literatura, podrazumevajuće i bele kokice, na svakoj tezgi zvučnik, "Komunjare lažu, lažu/da si izd’o Čiča Dražu"...

Uđosmo na kapiju, dođosmo do centra, crkva, Svetog Georgija, preko puta spomenik Čiči sa pripadajućom scenografijom i populacijom, između bager, golem, sa registracijom. Šatre se približile, zauzele i prostor za tradicionalni Ravnogorski višeboj, do crkve trostruka šatra, bije živa i bela muzika, samo za četnike iz... naročito za vojvodu od... Izmaglica prelazi u kišu, pod jednom povećom šatrom "ganci" orkestar svira na suvo, bez ozvučenja, a utišaju, to zapuca, teraju ih da nadjačaju Spremte se, spremte, ozvučena iz okolnih šatri. Preko Spomen-doma, za čijih je mnogo kvadrata autor Spasoje Krunić dobio Borbinu nagradu za arhitekturu, transparent novobeogradskog SPO-a, cenovnik kafane Kod Mikice Nosonje, jagnjeće pečenje, pljeskavice, vešalice, pasulj, riba, kupus-salata, salata srpska... Unutra k’o na željezničkoj stanici, vri, nema muzike, to Vuk u svojim odajama planira, koncentriše se, odmara.

Gužva u crkvi, gužva pod šatrama, gužva kud pogledaš. A još dolaze, primaknu se Spomeniku, kako red i običaj nalažu, šajkača, zastava, pozdrav. Onda idu u smeštaj, pred njih iz šume izlaze trojke, četvorke, petice, pravi, utegnuti, garderoba k’o iz pozorišnog fundusa, kosa i brada negovani, imaju stav, to sve na njima blista, ko da su se za ovu priliku timarili godinu dana. Češće te iznenadi iz šatora izronjena mramorna glava, protegne se, vikne, Joooj, zapuca, pređe na konverzaciju, "Komšija, kad počinje ova ceremonija", pa se presaldumi nazad. Pa zabace ’ladno pivo na ’ladnoj kiši, pa se izljube, pa se, srećni, zagledaju na zaustavljenu zmiju dolazećih autobusa na vidikovoj liniji.

NA KOJU SE STRANU IDE: Do ceremonije ima još, dvokilometarskim putem, samo gmiže, tamo-vamo, to se ’oda, pita, na koju se stranu ide, pa se svrati u prepunu šatru sa trubačima, mali prostor, a junaka puno, pa to samo gonja, "Zovi, samo zovi"... pa se to pogrli, nastavi džadom, udara iz kraja u kraj, složi "To su Draži dva najbolja momka"... A kiša, klizavo, zaneseš se, padneš, ustaneš, nastaviš, izvodiš veštine, zabacuješ periku u susret vetru, pokazuješ veštine nožem, hodaš na rukama, vitlaš motornom testerom, naginješ, pališ, naginješ, pališ... Spomenik već opkolile zastave, iza veliki, na platnu i obojadisan, Dražin portret, ispred popatošena bina, opoziciono asketska, gola hrastova daska, jedina scenografija cerove grančice. Sa glavnog razglasa, "U šumici kolibica mala", ljudi po propisu prilaze spomeniku, slikaju se, penju, spadaju, vitlaju, praše... A na bini lomi, to samo arli, Vuče, Vuče, pale zastavu JUL-a, ne odustaju, to se natpevava, a prestanu, ovi sa bagera odgovore, pa se to tera, već promukli, k’o da grokću...

Onda ugledaše kako Vuk pređe od Krunića doma do crkve, pa to sastaviše, pa to nastaviše, nema pojedinačnog isticanja, opšte isticanje. "Ovo je Srbija, ovo su domaćini, nema ovde gologuzije", komentariše jedan, iz obezbeđenja li je, prihvata ponuđenu rakiju, pita jel’ to tenkovača, oseća se k’o tenk. Vuk je uvek u pravu, slažu se. Uključuje se prvoborac, pokazuje istetovirani lik sa šubarom i bradom, na desnoj podlaktici, ne seća se koga je tetovir’o, bilo to ‘69, ali zna da su zbog toga komunisti u Centralnom zatvoru mogli ruku da mu odseku, setio se da kaže da je to Če. Vuk zatraja u crkvi, napolju se primiri, pa zapuca, pa složi, Svi, svi, svi. Uto krenu Vuče prema bini, to nasta krkljanac, razmicanje i napredovanje. Napred tradicionalni protođakon Ljuba Ranković, u beloj odori sa cvetnim aranžmanom, za njim episkop Lavrentije, pa lično Vuče, baš opoziciono obučen, farmerke, kožna jakna, na kafeno, kolir košulje na plavi učvršćuju dva mala bela dugmića. Đakon Ljuba najavi parastos u povodu godišnjice ustanka i smrti Draže, utiša, najavi drugi deo Akademije, konstatova da nikad ovoliko ljudi nije bilo, mnogi govornici, jelte, nisu mogli da se probiju, pa je Akademija skraćena, najavi da će govoriti, "preživeli i jedan od retko živih" Dražinih saboraca, Radomir Petrović Kent. Izađe Kent, baš u godinama, dadoše mu da nagne iz baš zelene, i baš u obliku bombe, okrugle pljoske, uze da evocira, uze da pozdravlja, prihvati i otpeva pesmu Od Topole, nastavi da evocira, protođakon mu uze mikrofon, najavi samog Vuka.

To uze da prašti, to uze da kliče, to uze da se nagurava ka bini, Vuk tradicionalno komandova prekidanje paljbe, krenu, mikrofon neposlušan, uze da ga udara desnicom, jok, krenu, o Đeneralu, onima koji su ga osramotili, da su oni koji su ovde najviše doprineli odlasku Miloševića, da nema nijednog među njima koji se ne pita, šta to bi, za koga su se borili. Tu krenu, Izdaja, izdaja, Đinđiću lopove, Drašković odsluša, poentira da su oni sa začelja kolone došli na čelo države, razni špekulanti, liferanti i muzikanti. Zato više nikada u tuđim zastavama ne smeju prepoznati svoje ciljeve, ne smeju četnici biti za partizane, više nikada, to povikaše "’Oćemo izbore", Vuk preispita derikože iz vlasti, reče da državi ne treba milostinja, knjaz Miloš nije imao donatorske konferencije, nego je trgujući šljivama i svinjama gradio Srbiju, zato ne traže ništa od onih koji su kao oni, kad dođu na vlast po svojim principima će graditi zemlju. Ozvučenje i dalje neposlušno, ali nastavlja, nikad ovoliko naroda, sve zakrčeno, to zakrčavanje znači da su putevi sa Ravne gore otvoreni za njih i njihov program, reklo bi se, bez strasti, valjda iznerviran ozvučenjem završi ponavljajući, za pobedu, za pobedu, za pobedu...

OVDE RADIO EŠINGER: Ondak Ljuba prvi put zakaza pres konferenciju u Krunića domu, jer se Vuk, valjda, nije dovoljno iskazao. Nasta povlačenje, po protokolu i natenane, opšte pri’vatanje i pitanje, napred transparent "Sveti Sava, Karađorđe, Vuk Drašković". Novinari stigoše na mesto susreta, dužna prostorija, dužan sto, na plafonu instalacije, u pročelju regal, sabrana dela vladike Nikolaja, čaše, uskršnja jaja. Pa to novinari uzeše da ulaze, jedan se baš ističe, ima opremu, od oficirske kape do trehnike, na prsima kartica "Ešinger Raka Radio", pokazuje, Lazarevac, objašnjava. Uđe Vuče sa Vojom Mihailovićem i još jednim, iznenadi se kol’ko sedme sile, sedoše, novinarska sila se sklopila nad njima. Jeste da je Ljuba molio da oni koji nisu novinari izađu, ali izglasaše da su svi novinari. Novinari uzeše baš da pregovaraju sa Vukom, otkud ’voliko naroda, otkud ’volika sila, Vuk objasni da je to razočaranost najelitnije i najsnažnije stranke, nisu se oni za ovo borili. Objasni sve, da zahtevaju izbore, da će ih biti, na svim nivoima, baš iznenađeno upita onoga do sebe, gde si Džo, video sam bager. Džo se izjada da se ni on za ovo nije borio, zapravo, ogorčen je, ne daju da se radi, a traže porez, ne ide to na dobro, obeća da sledeći put izlazi sa 35 bagera, jer ih toliko ima, i to neće da ruše, nego da biju. Pa Vuk elaborira pitanja još, oni su, na sreću Srbije, oni koji dolaze, dođoše do broja učesnika Sabora, Voja Mihailović matematički proceni da je bilo između 50.000 i 80 000, Vuk se usprotivi, upita, videste li dokle idu šatori, to je u dubinu, koliko autobusa nije stiglo, to su kilometri, sinoć obilazio momke, uđe u jedan šator, pita, momci, koliko vas ima, ne mogu da se prebroje, samo u jednom šatoru najmanje 150.000. Procenom obradova jednog novinara iz Kruševca, već javio, 150.000!

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---