---

Bespravna gradnja >

Kvaka 43

U slučaju da deluju efikasno, opštinskim vlastima će eventualno poći za rukom da sruše poneki suvišni sprat. Graditelji koji imaju nekog prijatelja u sudu, gradu, policiji ili opštini moći će i dalje da grade ne ulažući ni dinar u gradski budžet i prodajući tako izgrađene kvadrate za basnoslovne sume. Rušenje više niko ne pominje

Kada su posle petog oktobra mediji počeli ozbiljno da se bave problemom bespravne gradnje na Dedinju i Senjaku, nadležni organi su, pozivajući se na komplikacije u vezi sa "preuzimanjem vlasti na svim nivoima", uporno obećavali da će masovnijeg rušenja bespravno podignutih objekata biti u maju. Bliži se lagano jun, u elitnim delovima Beograda i dalje se gradi punom parom, a od rušenja za sada nema ništa. Umesto toga, pominje se "legalizacija postojećeg" i "usklađivanje podignutih objekata sa Regulacionim planom za Dedinje". U međuvremenu, neke odredbe ovog plana našle su se pred Ustavnim sudom Srbije, a opštinski i gradski organi pokušavaju da ga zbog (kako kažu) očiglednih manjkavosti nekako "zaobiđu". Šta u stvari nudi Regulacioni plan (RP)?

ABOLICIJA: Između ostalog, Planom je predviđeno da se urbanističke i građevinske dozvole mogu izdati naknadno za objekte koji su (bez tih dozvola) izgrađeni do dana stupanja na snagu RP-a (1. januar 2000), što je u suprotnosti sa Zakonom o posebnim uslovima za izdavanje građevinske/upotrebne dozvole koji tu mogućnost dopušta samo za objekte izgrađene do 4. novembra 1995. U praksi: oni koji su podigli objekte bez ikakve dozvole, i to u periodu kada je to bilo zakonski sankcionisano, mogu svoju delatnost da ozvaniče, ne snoseći pri tom nikakvu krivičnu odgovornost. Ovakvo tumačenje značilo bi da se RP-om na neki način aboliraju bespravni graditelji i legalizuje nešto što je u startu nelegalno. "Stav našeg tima bio je i jeste da RP ne može biti plan legalizacije. On ne određuje status objekta – regule. Svi koji se uklapaju, mogu da budu legalizovani, ostali ne. To važi i za objekte izgrađene pre donošenja Plana, jer bi jednom trebalo preseći lanac 'to će se kasnije legalizovati'. Ukidanjem Zakona o legalizaciji, nešto će morati da se ruši, a nešto će biti podvrgnuto strožim fiskalnim merama", kaže za "Vreme" Ljiljana Beloš, urbanista i planer iz Urbanističkog zavoda grada koji stoji iza nacrta RP-a.

Tu, međutim, nailazimo na član 43 RP-a kojim je predviđeno da se potrebne dozvole naknadno mogu izdati za objekte koji "svojim ukupnim karakteristikama bitno ne remete urbanističke standarde". Praktično: mogućnost legalizacije zavisi samo od toga ko i na koji način tumači "bitno remećenje standarda". U nedavnom sporu oko legalizacije objekta u senjačkoj ulici Sanje Živanovića 34a, koji podiže preduzeće Eurotrend, pojavio se upravo problem oko toga ko će tumačiti ovu formulaciju. Naime, suočen više puta sa ekipama za rušenje, vlasnik preduzeća Milan Ljumović obratio se republičkom ministarstvu građevina – odgovor je upućen na adrese više gradskih institucija, a sveo se na to da Sekretarijat za urbanizam i Sekretarijat za imovinsko-pravne i građevinske poslove moraju da ustanove da li već sagrađeni objekat remeti urbanističke standarde. "Ljumović nema nikakvu dokumentaciju, postoji čak i imovinski problem. Besmisleno je da mi odlučujemo i presuđujemo u toj situaciji", kaže za "Vreme" gradski sekretar za urbanizam Vuk Đurović. Ministar građevina Dragoslav Šumarac kaže nam, međutim, da "ministarstvo ne može da prejudicira da li je nešto legalno ili ne jer za to nema ingerencije", kao i da je "decidirano potvrdilo da su nadležne gradske vlasti". U međuvremenu, opštinske ekipe za rušenje odustale su od daljih pokušaja da poruše objekat, na kome se svakodnevno obavljaju završni radovi.

Prema odredbama Generalnog urbanističkog plana Beograda, u zoni Dedinja i Senjaka dozvoljena je izgradnja objekata koji imaju prizemlje i jedan sprat, a čija kvadratura iznosi 80 odsto ukupne površine placa (na placu od 1000 metara kvadratnih dozvoljeno je podizanje objekta do 800 metara kvadratnih). Autori RP-a, međutim, predviđaju da objekti "namenjeni delatnostima" mogu imati prizemlje, dva sprata i potkrovlje, a da korisna površina može da bude za 20 odsto veća od površine placa. Praktično: pod firmom "obavljanja delatnosti" investitor može da duplira zakonom predviđenu površinu objekta. Ako se zna da je tržišna cena objekata na Dedinju i Senjaku oko 3000 nemačkih maraka po kvadratu, računica je jasna. "Plan je, kad je u pitanju spratnost, usaglašen i sa Generalnim urbanističkim planom i sa zakonom. Generalni plan potvrđuje koeficijent izgrađenosti 0,8, a spratnost u zavisnosti od varijeteta. Za delatnosti, dva sprata nisu u suprotnosti sa tim planom", kaže Ljiljana Beloš. Problem na terenu jeste što je čak i takva spratnost (rezervisana za "delatnosti") najčešće nekažnjeno premašena – prema rečima potpredsednika Skupštine opštine Savski venac Bogdana Antića, više puta su previsoki objekti rušeni do nivoa maksimalno dozvoljene spratnosti, bespravni graditelji zastajali su s radovima, da bi se zatim pojavili "centri moći iz republike, grada, države, koji sruše svu koncepciju". Naravno, postavlja se pitanje kako je moguće da se pojavljuju "centri moći" ukoliko je lokalna, republička i izvršna vlast u istim rukama. "Unutar DOS-a postoje različiti uticaji i interesi. Bez obzira na stranku i koaliciju, postoje ljudi koji rade legalistički i oni koji rade na drugi način. Gde god su velike pare, neko se organizuje u neku mafiju, u ovom slučaju urbanističku", objašnjava Antić.

SAVEZ: Da u priči o novcu i interesima ne važe čak ni politički antagonizmi, dosta govori i način na koji je izglasan Regulacioni plan za Dedinje. Što se tiče Urbanističkog zavoda, procedura je ispoštovana: nacrt je izrađen, upućen je na razmatranje gradskim komisijama, stavljen na javni uvid, uzeto je u razmatranje oko 200 prispelih primedbi (koje su dali korisnici, stanovnici tog dela grada, firme koje grade na tom području,...) i Plan je ušao u skupštinsku proceduru. Ono što je, međutim, sporno do današnjeg dana jeste upravo član 43 koji nije potekao iz Urbanističkog zavoda – njega je "definisao gradski sekretarijat za urbanizam", što je bilo u skladu sa zakonom jer je za Regulacioni plan odgovorna i nadležna Skupština grada. Plan je trebalo da bude usvojen na 19. sednici prošlog saziva, zakazanoj za 8. oktobar 1999 – to nije učinjeno pošto su odbornici SRS-a, SPS-a i JUL-a napustili zasedanje.

Pre usvajanja regulacionih planova za pojedine delove grada (između ostalih i za Dedinje) salu su jedan po jedan napustili i odbornici DS-a. Demokrate su pre toga predložile 12 amandmana na ponuđeni plan, a socijalisti i JUL isticali su da je najspornija tačka član 43 "kojim se praktično legalizuju svi dosad izgrađeni objekti". Nešto više od mesec dana posle toga, 30. decembra, odbornici su telegramom obavešteni da 19. i takođe prekinute 22. i 23. sednica moraju biti okončane "zbog hitnosti i važnosti za funkcionisanje grada". Dan posle u paketu su okončane tri sednice, Regulacioni plan za Dedinje usvojen je bez prihvatanja većine amandmana, a prisutni su bili odbornici Srpskog pokreta obnove, Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Pre usvajanja Regulacionog plana, član tadašnje gradske vlade Zoran Nikezić izjavio je za "Danas" da plan ima mana, da je rešenje bez mana "teško očekivati za jednu tako osetljivu i izrazito veliku površinu", kao i da će se "konačnim usvajanjem stati u kraj bar onima koji stoje u redu za početak bespravne gradnje". Istom prilikom, navodeći sve nedostatke, odbornik Demokratske stranke Aleksandar Bukumirović najavio je da će njegova stranka ipak glasati za predloženo rešenje jer je "postojanje bilo kakvog plana bolje od aktuelnog odsustva više nego neophodne regulative". U to vreme, predstavnici Društva za zaštitu izvornog ambijenta Senjaka, Dedinja i Topčiderskog brda razgovaraju sa šefom odborničke grupe DS-a Radojem Pricom i skreću mu pažnju na nedostatke ponuđenog – prema rečima predsednika ovog Društva Predraga Zdravkovića, Prica se saglašava sa primedbama i amandmanima, posebno na član 43, da bi na skupštinskom zasedanju ipak glasao za. Prica kasnije objašnjava da "drugačije nije mogao da se izglasa budžet", a godinu i po dana kasnije za "Vreme" kaže: "Bilo je nesporazuma između DS-a i tadašnje gradske vlade. Znam da je vršen pritisak za usvajanje tog Plana, ali se slabo sećam detalja. Bio je neki član 43…"

PROCEDURA I KRIVCI: Nekoliko meseci po izglasavanju Regulacionog plana, Društvo za zaštitu izvornog ambijenta upućuje Ustavnom sudu Srbije predlog za utvrđivanje zakonitosti i ustavnosti njegovih odredbi, a u aprilu ove godine predlog izmena i dopuna upućen je i Izvršnom odboru opštine Savski venac. Procedura u Ustavnom sudu je u toku, dok iz nadležne opštine odgovora još nema. "O zahteve Društva niko se nije oglušio. Rešenje koje je Planom doneto nije konačno - ono što je zakucano može i da se otkuca. Međutim, takvih planova i 'članova 43' ima toliko da nova gradska vlada teško može da izađe na kraj sa tim. Da smo mi nadležni, preduzeli bismo nešto. Ali, nadležna je gradska vlast", kaže Bogdan Antić. Međutim, gradski sekretar za urbanizam Vuk Đurović ističe da bi izmenu Regulacionog plana ipak trebalo da iniciraju opština ili Direkcija za izgradnju, posle čega bi se išlo na izmenu i dopunu RP-a u redovnoj skupštinskoj proceduri. "Druga mogućnost je da Urbanistička inspekcija izda nalog da se npr. član 43 ne sprovodi. Takav nalog nije izdat, ali mi se trudimo da taj član ne primenjujemo, prvenstveno zbog nejasne odredbe o 'manjim odstupanjima'." Đurović ipak naglašava da glavni krivac za trenutnu situaciju nije RP, već Urbanistička inspekcija koja "nije radila svoj posao u situaciji kada zakon ide na ruku investitorima i kada inspekcija ne sme da pokaže mekanost".

Verovatno zbog "mekanosti", ovih dana je, kako nezvanično saznajemo, inicirana smena načelnika inspekcije u opštini Savski venac Vladimira Mikovića za koga stanovnici Senjaka i Dedinja tvrde da je "terenski advokat bespravnih graditelja". Bogdan Antić ima drugačije mišljenje: "Ubeđen sam da inspekcija radi i reaguje onako kako joj to zakon dozvoljava. Ona izađe na teren, napravi zapisnik, zapisnik se unosi u dosije, a zatim se obaveštava vlasnik/korisnik objekta i nastaje potraga za investitorima. Posle toga, donose se zaključci o obustavi radova. Međutim, dok taj proces traje, bespravni objekti se dalje grade. Investitori, naime, rade brzo i efikasno, što je bitno za svaku kriminogenu radnju. Kad nikne monstrum od solitera, počinje priča kako je 'šteta rušiti' i kako je bolje 'pokušati sa legalizacijom'. Tada je dakle kasno za inspekciju." Problematično ostaje pitanje zašto inspekcija ne deluje brže. Antić ističe da postoji opstrukcija različitih faktora: MUP-a koji nekad nije asistirao gradskim vlastima i inspekciji, sudova koji različitim privremenim odlukama usporavaju proces, kao i institucija koje urgiraju za pojedine investitore.

I Ljiljana Beloš smatra da nije problem u Regulacionom planu, već u njegovom sprovođenju: "Čak i objekti koji bi bili tretirani članom 43, na koji mi nismo uticali, ne bi trebalo da budu naročito povlašćeni ukoliko se Plan pravilno sprovodi. Različita tumačenja samo su kršenje tog RP-a i pokazivanje moći. Ono što je sigurno jeste da, ukoliko bi se striktno poštovala pravila, objekti koji bi bili izgrađeni ne bi nikako doveli u pitanje prepoznatljivu sliku Dedinja."

Kad se uzmu u obzir "urbanistička mafija", sumnjive zakonske odredbe koje dozvoljavaju mogućnost da aktivnosti te mafije budu legalizovane, nejasna nadležnost gradskih i opštinskih organa, dalo bi se zaključiti samo to da će objekti od nekoliko hiljada kvadratnih metara nicati i dalje. U slučaju da deluju efikasno (što se obično ne događa), opštinskim vlastima će eventualno poći za rukom da sruše poneki suvišni sprat, dovodeći bespravno podignutu građevinu na stepen "maksimalno dozvoljene spratnosti". Graditelji koji imaju nekog prijatelja u sudu, gradu, policiji ili opštini (što se obično događa) moći će i dalje da grade ne ulažući ni dinar u gradski budžet i prodajući tako izgrađene kvadrate za basnoslovne sume. Imajući sve to u vidu, republičko ministarstvo građevina podnelo je Vladi predlog za izmenu Krivičnog zakona, koja bi omogućila krivično gonjenje bespravnih graditelja, investitora i nadležnih komunalnih preduzeća. Gradski sekretarijati za urbanizam i imovinu inicirali su za to vreme osnivanje štaba koji bi raznim mehanizmima sprečavao bespravnu gradnju. Rušenje više niko ne pominje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---