RATNO STANJE: Jermenski dobrovoljci blizu Harduta

Nagorno-Karabah – Rat između Jermenije i Azerbejdžana >

Regionalni sukob sa globalnim odjekom

Na Kavkazu se zahuktava oružani sukob između Azerbejdžana i Jermenije oko kontrole teritorije Nagorno-Karabaha. Pitanje svih pitanja na Zapadu je da li ovaj regionalni konflikt može da dovede do sukoba između Rusije, koja načelno podržava Jerevan, i članice NATO-a Turske, koja se otvoreno stavila na stranu Bakua. Malo detaljniji uvid u situaciju pokazuje da je to malo verovatno

Krajem septembra eskalirao je lokalni sukob globalnog odjeka u Nagorno-Karabahu, samoproklamovanoj državi površine 4,4 hiljade kvadratnih kilometara na nadmorskoj visini od 1000 metara, na kojoj živi oko 147 hiljada ljudi, pretežno Jermena. Ta država, koju priznaju samo nepriznate Južna Osetija i Abhazija, ali ne i matična Jermenija, koja je vojno štiti i održava, sada se naziva antičkim imenom Artsak.

Azerbejdžanska armija je na celoj liniji fronta nastavila sa napadima na Artsak uz upotrebu artiljerije, raketa, bespilotnih letelica i drugog teškog naoružanja. Bilo je vesti o tome da je azerbejdžanski lovac F16 oborio jermenski avion suhoj. Bilo je i žalosnih scena iz teškim projektilima pogođenih gradova sa obe strane, a pre svega glavnog grada Nagorno Karabaha Stepanekarta.

Mogli su se videti snimci zapaljenih tenkova i helikoptera koji gore u vazduhu, mada je u magli rata uvek teško razaznati šta je istina, a šta ratna varka: ruska televizija Raša tudej RT tvrdi da su neki od tih snimaka napravljeni ranije u Siriji. To je, ipak, najžešća eskalacija nakon primirja uspostavljenog 1994. godine, koje je često kršeno uz međusobno optuživanje Jerevana i Bakua. Pre najnovije eskalacije sukobi su se rasplamsali 12. jula, a pre toga 17. i 18. februara.

Taj niz sukoba je manifestacija istorijskog, dugog konflikta čija predistorija datira još iz vremena raspada Otomanske imperije i krize Ruske carevine kojoj je Nagorno-Karabah "vo vjeki vjekov" priključen kao rezultat rusko-persijskog rata 1804–1813. kada je deo lokalnog muslimanskog stanovništva emigrirao u Persiju.

EHO RASPADA DVEJU CAREVINA

Nakon Februarske revolucije 1917. Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan su se našli u Zakavkaskoj Federalnoj Republici, koja se u atmosferi sukobljenih interesa s Osmanskim carstvom u prisustvu Engleza raspala, a čije su članice i same zahvaćene građanskim ratom zaratile i međusobno. Kada je potom izbila borba između Demokratske Republike Jermenije i Demokratske Republike Azerbejdžan, karabaški Jermeni su pokušali da proglase nezavisnost, ali nisu uspeli pa su se našli između dve vatre teritorijalnog spora Jermenije i Azerbejdžana.

Viši istraživač u Centru za proučavanje Centralne Azije i Kavkaza Instituta za orijentalne studije Ruske akademije nauka Aleksandar Vasijev u "Komersantovom" izdanju "Aganjok" kontroverzne odluke tog vremena tumači kao refleks komplikovane situacije u toku raspada Osmanske imperije u kojoj boljševici nisu priznali Sporazum iz Sevra prema kome je teritorija Jermenije trebalo da se prostire u severoistočnom delu Turske. Smatrali su da takvu teritoriju ne mogu da održe, a da to pogotovu ne može Jermenija, u kojoj su tada na vlasti bili nacionalisti oslonjeni ne na Moskvu, već na Zapad.

Boljševici su se bojali da će Jermenija postati marioneta Zapada, te su s Kemalom Ataturkom, čije su održanje pomagali zlatom ("mladoturčina" Esada pašu koga su zapadnjaci jurili zbog genocida nad Jermenima držali su u Moskvi), sklopili najpre Moskovski, a onda sporazum o prijateljstvu između Jermenske, Azerbejdžanske i Gruzijske SSR s jedne strane, i Turske sa druge strane; zaključen je uz učešće RSFSR 13. oktobra 1921. u gradu Karsu, kojim je formirana tampon zona na Kavkazu.

U junu 1921. godine, nakon uspostavljanja sovjetske vlasti u celom Zakavkazju, teritorijalno osakaćena i progonjena bolnim sećanjima na turski genocid 1915-16. koji je usmrtio milion sunarodnika, Jermenija je proglasila planinsku etničku enklavu Nagorno-Karabah svojim sastavnim delom. Tome se protivila novoformirana Azerbejdžanska SSR.

Članovi boljševičke sedmočlane komisije za Kavkaz (skraćeno Kavbiro, sa Staljinom na čelu) su 4. jula 1921. glasali (4:3) u korist dodele Karabaha novonastaloj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici Jermeniji, a dan kasnije poništili svoju odluku i glasali da Nagorno-Krabah "na osnovu potrebe za nacionalnim mirom između muslimana i Jermena" bude u okviru Sovjetske Socijalističke Republike Azerbejdžan.

Oružani sukobi Jermena i Azerbejdžanaca u Karabahu trajali su do 1923. godine, kada su azerbejdžanske vlasti delovima istorijske regije Nagorno-Karabah dale autonomni status i zajedničku granicu sa sovjetskom Jermenijom. Prema popisu stanovništva iz 1926. godine, među 125,2 hiljade stanovnika Nagorno-Karabaha 94 odsto su bili Jermeni.

Jermensku enklavu Nagorno-Karabah i Jermeniju u sovjetsko doba razdvajao je Kurdski srez koji je nazivan Crvenim Kurdistanom, što je bio sovjetski eksperiment uticaja na Kurde u regionu. Kurdi, koji su tu živeli vekovima, 1937, kad je taj srez ukinut, preseljeni su u Kazahstan, navodno zbog procene sovjetskog šefa policije Lavrentija Berije da će to poboljšati odnose sa Turskom.

SINOPSIS RASPADA SSSR

Tokom sovjetskog perioda, jermenske elite nezadovoljne asimilacionom politikom azerbejdžanskih vlasti i podsticanjem naseljavanja Azera u Karabahu bezuspešno su pokušavale da pokrenu problem Nagorno-Karabaha pred centralnim organima SSSR-a 1930, 1945, 1965, 1967. i 1977. godine.

U Nagorno-Karabahu je 1987. godine započela kampanja za prikupljanje potpisa za ponovno ujedinjenje sa Jermenijom, a početkom 1988. godine Centralnom komitetu KP SSSR dostavljena je peticija sa 75 hiljada potpisa koju su vlasti Azerbejdžanske SSR osudile, a sovjetsko rukovodstvo ocenilo kao manifestaciju nacionalizma. Od juna 1988. pa do raspada SSSR 1991. donete su mnoge rezolucije i kontrarezolucije – o proglašenju Nagorno-Karabaha za republiku, o priključenju Jermeniji, azerbejdžanska o poništavanju tih akata, odluka Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR o zabrani promene republičkih granica i o stavljanju sporne regije pod direktnu kontrolu Moskve, pa rezolucija o "ponovnom ujedinjenju" Jermenije i Karabaha, pa odluka o neustavnosti tog akta, pa 15. januara 1990. proglašenje vanrednog stanja u Autonomnoj oblasti Nagorno-Karabah i susednim oblastima i na kraju, početak oružanog sukoba u okviru SSSR.

U aprilu i maju 1991. godine, unutrašnja vojska Ministarstva unutrašnjih poslova SSSR-a i jedinice sovjetske vojske sprovele su operaciju "Prsten" u regionu s ciljem razoružavanja "jermenskih ilegalnih oružanih grupa".

ISTORIJA NOVIJIH SUKOBA

Deklaracija o obnavljanju nezavisnosti Azerbejdžanske Republike, koja je uključivala i Nagorno-Karabah, usvojena je 30. avgusta 1991. Republika Nagorno- -Karabah je još u okviru SSSR-a proglašena 2. septembra 1991. što je potvrđeno na referendumu o statusu Republike Nagorno-Karabah 10. decembra 1991. godine, na kome je 99,98 odsto učesnika glasalo za nezavisnost regiona. U Azerbejdžanu je 26. novembra te godine usvojen zakon o ukidanju autonomije Nagorno-Karabah. Na to je 6. januara 1992. usvojena Deklaracija "O državnoj nezavisnosti Republike Nagorno-Karabah".

Oružani sukobi između Jermena i Azerbejdžanaca koji su izbili u septembru 1988. kulminirali su kada se zbog raspada Sovjetskog Saveza u decembru 1991. unutrašnja vojska Ministarstva unutrašnjih poslova SSSR povukla iz Nagorno-Karabaha. Žitelji Nagorno-Karabaha su se tokom tri godine borbe (od 1991. do 1994.) protiv superiornih azerbejdžanskih snaga pokazali kao žestoki borci; Azerbejdžan je koristio teška oklopna vozila, artiljeriju i avijaciju koja je ostala u republikama nakon raspada SSSR.

U tom oružanom sukobu je oko trideset hiljada ljudi izgubilo život, stotine hiljada je raseljeno. Jermeni su proterani iz većine gradova i regiona Azerbejdžana, osim sa teritorije Nagorno-Karabaha. U Bakuu se tokom te godine broj Jermena smanjio više od četiri puta, za pedeset hiljada ljudi. Gotovo svi Azerbejdžanci bili su 1989. godine primorani da napuste Jermeniju i zonu oko Nagorno-Karabaha koju su kontrolisale jermenske snage.

Nagorno-Karabah je gotovo sa svih strana etnički bio okružen azerbejdžanskim regionima, što je još 1989. Azerbejdžanu omogućilo da uspostavi ekonomsku blokadu jermenske enklave. Do 1993. godine Jermenija je zauzela tu tampon zonu i kontrolisala dvadeset odsto teritorije Azerbejdžana, dakle, površinu nešto veću od Nagorno-Karabaha.

Prema pisanju "Forin afers", Nagorno-Karabah ne bi mogao da se održi ekonomski ili vojno bez vojnika, novca i saveta iz Jermenije. (Rusi su takođe pružili izvesnu vojnu pomoć, ali su, istini za volju, dobro pomogli Azerima.) Neki Jermeni iz dijaspore (koja je najbrojnija u Francuskoj, Argentini i Libanu) vratili su se i borili da Nagorno-Karabah bude nezavisan od vladavine Azerbejdžana, a neki su slali materijalnu pomoć, na primer za izgradnju "puta života" između Jermenije, odnosno grada Lačina i glavnog grada Nagorno-Karabaha Stepanakerta.

PRIŽELJKIVANJE "OLUJE"

Radi rešavanja spora u okviru Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), 1994. formirana je tzv. Minska grupa u kojoj kopredsedavaju Sjedinjene Države, Francuska i Rusija. Grupa je uspevala da iznudi prekid vatre, ali teritorijalna pitanja su ostala nerešena. Uz posredovanje Rusije i Kirgistana, predstavnici Azerbejdžana, Jermenije i Nagorno-Karabaha 5. maja 1994. godine potpisali su sporazum poznat kao Biškečki protokol, kojim se poziva na prekid vatre u zoni sukoba. Primirje je uspostavljeno bez intervencije mirovnih snaga i učešća trećih zemalja.

U jednom članku u magazinu "Forin afers" iz 1997. opisuje se kako su Azeri, vođeni primerom hrvatske vojne akcije protiv Srba u odmetnutoj Krajini, licitirali kada će doći njihovo vreme. Oni su tada verovali da će 1998. ili 1999, kada počnu da dobijaju značajne prihode od naftovoda koji je tada građen kroz njihovu zemlju, obnoviti vojsku i biti u stanju da krajem veka pokrenu sopstvenu verziju operacije "Oluja". U decenijama nakon 1994. zamrznuti konflikt povremeno je raspaljivan razmenom artiljerijske vatre i sporadičnim sukobima koji su odneli stotine žrtava.

Krajem jula i početkom avgusta 2014. situacija u zoni sukoba je opet eskalirala, pa se smirila, pa je u decembru 2015. započelo novo zaoštravanje sukoba, pa je 2. aprila 2016. došlo do novog vojnog obračuna, a već 5. aprila u Moskvi, uz posredovanje Rusije, održan je sastanak načelnika generalštaba oružanih snaga Azerbejdžana i Jermenije i postignut novi sporazum o još jednom prekidu vatre.

Tokom najnovije eskalacije 2020. Jermenija je nagovestila da će, ako se kriza pogorša, priznati Republiku Nagorno-Karabah (kao što je Rusija 2008. priznala Južnu Osetiju i Abhaziju). Ruski mediji, međutim, ocenjuju da to nije verovatno jer tim priznanjem Jermenija može da ispadne iz pregovaračkog procesa u kome učestvuje. Jermenija je članica Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti i može da zatraži pomoć ako je napadnuta na svojoj teritoriji, a ona takvu pomoć nije zatražila.

ALIJEV I PUTIN

Rusija u Jermeniji ima vojnu bazu, a sa Azerbejdžanom ima sporazum da neće sarađivati sa trećim zemljama protiv te zemlje. Jermenija računa na rusku zaštitu, a predsednik Azberbejdžana Ilham Alijev poručuje da je Jerevan precenio podršku nekih država. List "Vzgljad" čak piše da kada se gledaju lični odnosi koji su za Vladimira Putina važni, treba imati u vidu i to da su otac sadašnjeg azerbejdžanskog predsednika, dugogodišnjeg lidera republike Hajdar Alijev i Putin radili u istoj firmi: Hajdar Alijev je bio oficir državne bezbednosti koji se od mlađeg poručnika uzdigao do šefa KGB-a Azerbejdžanske SSR, nakon čega je započeo svoj rad kao državnik u Politbirou i Savetu ministara SSSR.

Ilham Alijev je diplomac Moskovskog državnog instituta inostranih poslova, podjednako dobro govori ruski i engleski. Ekspert koga citira "Vzgljad" procenjuje kako su lični odnosi između Alijeva i Putina daleko bolji od odnosa kakav Putin ima sa premijerom Jermenije Nikolom Pašinjanijem, koji je na vlast došao na talasu "revolucije u boji" 2018. godine. Tako stvari stoje kada je reč o ličnoj interakciji na nivou lidera zemalja, a u međudržavnim odnosima Moskva je jednako bliska (ili jednako udaljena) i od Jerevana i od Bakua.

AZERBEJDŽANSKI BIZNIS U RUSIJI

Pokretačku snagu u tim regionalnim vezama igraju azerbejdžanski biznis i biznismeni azerbejdžanskog porekla u Rusiji: državljanin Rusije Vagit Alekpero, rođen u Bakuu, predsednik je Lukoila (67,2 milijarde dolara, lično bogatstvo ovog biznismena procenjeno je na 20,7 milijardi dolara); drugi primer je predsednik Krokus grupe koja drži najveći šoping centar u Moskvi Araz Iskenderović Agalarov (1,9 milijardi USD).

Rusija i Azerbejdžan se oštro takmiče u snabdevanju ugljovodonicima, konstatuje generalni direktor Nacionalnog fonda za energetsku sigurnost Konstantin Simonov. Gasovod TANAP (Transanadolski gasovod, zaobilazi krizno područje, ide preko Gruzije) počeo je sa radom i kroz njega će u Tursku otići oko šest milijardi kubnih metara zemnog gasa. A uskoro će se otvoriti gasovod TAP (Transjadranski cevovod), sledeći deo južnog gasnog koridora, a Azerbejdžan će EU isporučivati 10 milijardi kubnih metara zemnog gasa: osam milijardi Italiji i po milijardu Grčkoj i Bugarskoj. Taj ekspert kaže da je Rusija spremna za ovo takmičenje i obim turske isporuke neće "zatvoriti" ruske, ali to potvrđuje da je Baku direktni konkurent Moskvi na tržištu gasa. "Evropljani su Azerbejdžan pozicionirali kao dobavljača gasa koji je alternativa Rusiji, a Južni koridor kao diverzifikaciju ruskih gasovoda", rekao je Simonov.

Ukratko, za Moskvu je važno da je Baku jedan od retkih partnera koji plaća stvarnim novcem, petrodolarima. Trgovinski promet između Rusije i Azerbejdžana je prošle godine premašio tri milijarde dolara. Poslednjih godina Rusija je prodala Azerbejdžanu oružje u vrednosti od oko pet milijardi dolara: raketne sisteme, teške minobacače, veliki broj tenkova i oklopnih transportera, kao i najnoviju verziju raketnog sistema S-300. Jermenija, pak, plaća na osnovu ciljanih zajmove koje je Moskva dala Jerevanu.

BRITANCI AZIJE

Turski predsednik Tajip Redžep Erdogan je glasno podržao Azerbejdžan, što je pobudilo nagađanja o tome da kriza na Kavkazu može da dovede do sukoba Rusije, koja podržava Jermeniju, sa članicom NATO-a Turskom, koja podržava Azerbejdžan. Izbliza gledano, to izgleda malo drugačije.

"Turska, doduše, nedvosmisleno podržava Azerbejdžan. Ali to ne znači da mi sa druge strane podržavamo Jermeniju", citirala je ruska državna agenccija TASS ruskog predstavnika u UN Vasilija Nebenzju. Rusima se turski prodor na Kavkaz tradicionalno ne sviđa, ali se s tim suočavaju pragmatično.

Predsednik Instituta za Bliski istok Jevgenij Satanovski veruje da se Turska na Kavkazu namerno tako ponaša. "Ovo je Erdoganova strategija. Turska gradi svoje carstvo i na uštrb raspadajućeg postsovjetskog prostora. Tamo gde nismo, tu su Turci i oni to pokazuju..." Sovjetsko rukovodstvo je oduvek naizmenično gledalo na Turke ili kao na sopstvene saveznike, ili kao saveznike Zapada, odnosno neprijatelje i čini se da su ruske vlasti nasledile ovaj pristup.

Ali Turci su Turci. Oni su svoji na svome, nemaju prozapadnu, prorusku ili proameričku politiku. Oni uvek vode protursku politiku. Oni su "Britanci Azije", koji nemaju neprijatelje ili saveznike, već samo interese Turske. Oni će poći od onoga što im je trenutno isplativo. U okviru dileme "prijatelj – neprijatelj", njihova politika se uopšte ne može ocenjivati. Danas to jasno vidimo: što je Redžep Tajip Erdogan duže na vlasti, Turska postaje samostalniji, nezavisniji, pa čak i nepredvidljiviji igrač u crnomorskom regionu i na Kavkazu.

POSREDNICI U SUKOBU I ZAINTERESOVANE STRANE

Glavno iznenađenje vezano za pokušaje nagodbe oko Nagorno-Karabaha bila je diplomatska aktivnost Irana, koji je tradicionalno izbegavao da se meša u ovaj sukob, ali u kome živi dva puta više Azera, koje tamo zovu iranskim Turcima, nego u Azerbejdžanu. Viši istraživač na Institutu za orijentalne studije Ruske akademije nauka Vladimir Sažin je sugerisao "Komersantu" da Teheran, najverovatnije, neće moći da postane pravi posrednik, jer "ni Stepanakert ni Jerevan neće podržati formulaciju o poštovanju teritorijalnog integriteta Azerbejdžana".

Hitan prekid vatre tražili su generalni sekretar UN Antonio Gutereš, Savet bezbednosti UN i članice posredničke Minske grupe, odnosno Vladimir Putin, Donald Tramp i Emanuel Makron (koji nisu stavili zajedno potpise na neki papir još od 2013), te Evropska unija i nemačka kancelarka Angela Merkel.

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev je istakao jedan uslov za prekid vatre: da se jermenska vojska obaveže da će bezuslovno, u potpunosti i odmah napustiti azerbejdžansku teritoriju. Ovaj uslov Baku može nametnuti Jerevanu samo totalnom vojnom pobedom, za koju, po proceni ruskih stručnjaka, Azerbejdžan u ovom trenutku nema dovoljno snage, jer osvajanje nekoliko sela u prvih deset dana rata i nije neki uspeh.

Jermenske trupe zahtev za povlačenje iz Nagorno-Karabaha neće ispuniti zato što bi to značilo evakuaciju celokupnog stanovništva Nagorno-Karabaha, koje će posle trideset godina negovanja jermenofobije u Bakuu, pa još pomnožene sa revanšizmom, teško pristati da se podvrgne azerbejdžanskoj državi.

Sve u svemu, na Kavkazu ništa novo. Nema skorog mira u Crnoj Bašti (Kažu da naziv Karabah, ko zna zbog čega, dolazi od turskih reči kara – "crna" i bah – "bašta").

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---