Intervju – Milan Predojević, bivši ambasador SFRJ u NDR >

Politika preživljavanja

"Spoljnu politiku Srbije danas bih definisao kao pokušaj da se na neki način preživi. U njoj nema konsekventnosti. Jedan dan imaš jednog brata, drugi dan imaš drugog brata. Država mora da ima konsekventnu osnovnu spoljnu politiku"

U trenutku kada je Miroslav Lazanski ambasador u Moskvi, a Marko Đurić najavljen kao ambasador Srbije u Vašingtonu, kada predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne vodi ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića na potpisivanje onog "istorijskog" nečeg u Vašingtonu, kada je od silnih stubova spoljne politike teško razaznati u kom pravcu se Srbija kreće, postavlja se pitanje ko i kako vodi srpsku spoljnu politiku, koji su kriterijumi za poziciju ambasadora, kako se dolazi do kadrovskih rešenja u Ministarstvu spoljnih poslova.

Kako je to bilo dok je postojala Jugoslavija, koja je nesrazmerno svojoj veličini imala uticaj u svetskoj diplomatiji i bila autoritet u globalnim zbivanjima, priča Milan Predojević, poslednji ambasador SFRJ u Nemačkoj Demokratskoj Republici gde je doživeo pad Berlinskog zida. Predojević je posle završenog ekonomskog fakulteta radio u Tvornici olovaka u Zagrebu, prijavio se na konkurs za rad u Državnom ministarstvu spoljnih poslova, koji je bio raspisan u novinama i 1964. započeo diplomatsku karijeru. Četiri puta je službovao u ambasadama u Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj, postao svojevrstan stručnjak za privredne i političke odnose sa obe Nemačke, a u pauzi između dve službe u inostranstvu bio je zamenik saveznog ministra za spoljnu trgovinu.

"Bio sam ambasador u Istočnom Berlinu kada je pao zid, a kada sam se vratio kući, raspala mi se država", kaže Predojević. Nije mogao da se identifikuje sa politikom Slobodana Miloševića, pa je posle dvadeset i osam godina napustio diplomatsku službu i odmetnuo se u privatni biznis. Danas kao penzioner sa negodovanjem posmatra srpsku spoljnu politiku, zamera joj nedostatak ozbiljnosti i profesionalnosti koje su odlikovale jugoslovensku diplomatiju u kojoj je proveo dobar deo poslovnog života, u kojoj je od pripravnika došao do pozicije ambasadora.

"VREME": Zašto ste 1992. napustili Sekretarijat za inostrane poslove?

MILAN PREDOJEVIĆ: Zato što to više nije bilo isto ministarstvo, u odnosu na ono u kojem sam započeo diplomatsku karijeru. To je bilo ministarstvo u raspadu, država je bila u raspadu, a nema dobre ambasade bez dobrog ministarstva, nema dobrog ministarstva bez dobre vlade. Kada sam se vratio u zemlju početkom devedesetih godina prošlog veka, ništa od toga nije bilo. Pošto sam bio profilirani ekonomista koji je deset godina radio i sa Evropskom zajednicom i sa Savetom za uzajamnu ekonomsku pomoć istočnog bloka, pa sam dobro poznavao oba sistema, mogao sam lako da pronađem posao u privredi. U pauzi između dva boravka u inostranstvu bio sam i pomoćnik ministra za spoljnu trgovinu, pa sam stekao i administrativnu kulturu.

Vi ste bili u Berlinu u vreme rušenja Berlinskog zida. Da li su u Beogradu zaista prespavali taj globalni tektonski poremećaj?

Beograd jeste na neki način prespavao taj istorijski događaj, jer se tada već pre svega bavio crtanjem granica unutar zemlje. Svakako su i nadležna ministarstva i savezna Vlada bili informisani, bilo je izveštaja i od Gorbačova i od Helmuta Kola i iz Sjedinjenih Američkih Država, naravno da sam i ja slao izveštaje. I SIP i Vlada su bili snabdeveni svim mogućim informacijama, ali se niko time nije bavio. Zato se može reći da su prespavali pad Berlinskog zida.

Kako ste doživeli dolazak na vlast Slobodana Miloševića?

Dovoljno je da citiram dve rečenice. "Milošević je običan bankarski pacov, zbog njega će biti krvi do kolena." To je rekao Koča Popović 1989. i ja sam se i tada slagao, a i danas se slažem sa tim. Negde tamo 1991. i 1992. usledili su napadi srpskog republičkog rukovodstva na sve savezne institucije. Imena ljudi zaposlenih u njima su se iz čista mira razvlačila po novinama. Najžalije mi je što posle pada režima Slobodana Miloševića nije došlo do lustracije onih koji su terali u rat, ubijali i pljačkali.

A kako ste doživeli pad Miloševića 5. oktobra 2000?

Ja sam tada već odavno bio izvan diplomatije i bilo kakve državne službe. Pomislio sam da je dobro što se konačno završilo, polagao sam nade u Zorana Đinđića i nadao se da je dotadašnja opozicija nešto naučila, da će se dogovoriti i napraviti pristojnu zemlju, jer su iza sebe imali toliko tragičan period da samo glupan ništa iz svega toga ne bi naučio. U sličnoj smo situaciji i sada.

Kako ste uopšte dospeli u jugoslovenski diplomatiju?

Bilo je to negde 1963/1964. godine u vreme procesa za promenu Ustava, koji je republikama trebalo da donese veća prava. Još je Ranković bio u sedlu, ali ne zadugo. Tada je bio opšti jugoslovenski konkurs za rad u Državnom sekretarijatu za inostrane poslove, oglas je bio objavljen u svim novinama u svim republikama i na svim jezicima naroda i narodnosti. Ja sam u to vreme bio završio ekonomski fakultet i još bio u vojničkoj uniformi, pa me je brat bez ikakvih posebnih preporuka prijavio na konkurs. Godinu dana pre toga na službu u Ministarstvo inostranih poslova primljeno je tridesetak ljudi i u mojoj generaciji isto toliko. Bile su to prve potpuno školovane generacije koje su se prijavile za rad u diplomatiji, morale da polažu prijemni ispit u ministarstvu koji se sastojao od šest ili sedam predmeta i to pred komisijom koju su činili profesori Beogradskog univerziteta. Ko je prošao, polagao je državni ispit i na kraju morao da odradi trogodišnji pripravnički staž. Od nas otprilike 120 primljeno je 33. Državno ministarstvo za inostrane poslove se tada otvorilo za mlade ljude. Zanimljivo je što su u to vreme izbegavali da primaju Beograđane, jer ih je bilo previše u Ministarstvu spoljnih poslova, vodilo se računa o nekakvoj ravnoteži, ljudi su primani i po nacionalnom ključu.

Tada se ozbiljno radilo na prijemu novih kadrova. Pripravnički staž je trajao tri godine, za to vreme trebalo je da se prođu sva odeljenja u ministarstvu. Ja sam odmah radio u odeljenju za Nemačku i Austriju, pa u odeljenju za međunarodne organizacije, ali sam najviše naučio u odeljenju za štampu. Tamo su nas podučavali kako se montiraju pitanja, kako se pripremaju odgovori ili kako treba tretirati novinare. Ja mislim da je u to vreme svakog četvrtka bila konferencija za štampu. Nakon tri godine u ministarstvu, kao mladi diplomata 1967. otišao sam pravo u Berlin.

Koliko je u jugoslovenskoj diplomatiji bio rasprostranjen običaj da ljudi upadaju sa strane za službu u ambasadama?

To su baš bili izuzeci. Treba napraviti razliku između generacije diplomata koji su praktično u diplomatsku službu ušli direktno iz rata, i kasnijih generacija. Tito i Kardelj su neposredno po završetku rata uzeli nekolicinu diplomata iz Kraljevine Jugoslavije jer su im trebali ljudi koji znaju da naprave ugovor, koji su upoznati sa protokolom, pa su neki od njih dogurali i do penzije u Ministarstvu za spoljne poslove. Naravno da je vojska postavljale vojne atašee, a Ministarstvo unutrašnjih poslova je slalo svoje kadrove na rad u konzulatima. U mojoj generaciji je samo jedan čovek ušao mimo konkursa, ali se kasnije zaista ispostavio kao izvrstan diplomata i bio i zamenik ministra spoljnih poslova.

Vi ste bili ambasador u Istočnom Berlinu. Koji je posao ambasadora?

Ambasador je izaslanik šefa države. Šef države može da Ministarstvu inostranih poslova dodeli veću ulogu u postavljanju ambasadora, ali on potpisuje akreditive. Ambasador u normalnim okolnostima govori u ime šefa države, u ime zvanične politike svoje zemlje. Ambasador vodi kolektiv, koji je, recimo, u Bonu sedamdesetih godina imao trideset i osam zaposlenih i odgovara za svakog njegovog člana, njegov rad. Veoma su važni lični kontakti koje ambasador uspostavi, sitni gestovi koji kasnije mogu da otvore neka vrata.

Kako biste ukratko definisali spoljnu politiku SFRJ do raspada?

Ovi danas govore o nekakvim stubovima spoljne politike, te dva stuba, te tri ili četiri, ali svi su stubovi važni, Jugoslavija je vodila spoljnu politiku sa ciljem da svugde ostvari maksimalno moguće. I stub Albanije je važan, makar da nam ne podmeću noge u inostranstvu. Ja sam, recimo, albanskog ambasadora tretirao isto kao američkog ambasadora. Albanski ambasador je naš komšija. Ranije se govorilo, a i sada je tako, da se Jugoslavija graniči sa brigama, a te brige mogu se rešiti samo dobrosusedskim odnosima.

Jugoslavije je imala veoma dobre odnose gotovo sa svima. Bila je negde viđena kao kandidat za Evropsku uniju, bila aktivna u Ujedinjenim nacijama,Tito i moj prijatelj Leka Lončar (poslednji ministar spoljnih poslova SFRJ) su od Pokreta nesvrstanih napravili dragog partnera za Jugoslaviju. Veoma jasno je bilo da se Jugoslavija nikada neće previše približiti Istočnom bloku i da drži dovoljnu distancu prema NATO-u. To se zvalo "politika ekvidistance prema velikim silama". U bipolarnom svetu SFRJ je kao jedna od pobednica rata i u velikoj meri zahvaljujući Titu imala dovoljan autoritet da sebi može da dozvoli takvu spoljnu politiku.

Posle Drugog svetskog rata multilatelarni odnosi su u odnosu na bilateralne odnose postajali sve važniji i Jugoslavija je to prepoznala. Jer, jedno je kada ti neki sporazum potpišeš sa jednom, a drugo kada ga istovremeno potpišeš sa nekoliko desetina država. Tito je stalno bio okružen privrednicima, oni su išli za njim i zaključivali poslove, radilo se ludim tempom. Tito je svoj uticaj i svoje dobre lične veze koristio za dobrobit jugoslovenske ekonomije, on je otvarao vrata a naši privrednici su to umeli da iskoriste.

Što se nesvrstanih zemalja tiče, kao primer ću vam reći da je u jednom trenutku osamnaest ministara u vladi Etiopije bilo studiralo u Jugoslaviji, govorili su naš jezik, možete misliti da smo tamo mogli sve da završimo. Tako je bilo i sa Irakom i sa Iranom ili sa Egiptom, Libijom ili Alžirom. Jugoslovenske firme su u tim zemljama bile privilegovane, a imali smo i šta da ponudimo.

Da li danas prepoznajete ciljeve spoljne politike Srbije?

Spoljnu politiku Srbije danas bih definisao kao pokušaj da se na neki način preživi. U njoj nema konsekventnosti. Jedan dan imaš jednog brata, drugi dan imaš drugog brata. Ne može tako. Država mora da ima konsekventnu osnovnu spoljnu politiku. U redu je sa nekom zemljom imati malo bolje odnose, ali to se ne sme drugim partnerima gurati u oči. Spoljna politika je veoma ozbiljna i veoma dokumentovana oblast, sve se beleži i može i posle dužeg vremena imati neke posledice.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---