---

Kad se pojavljuje bez maske, Aleksandar Vučić to ne čini kao slobodan građanin koji sledi svoja uverenja i spreman je da za njih snosi konsekvence. Njemu niko ne preti globom od 5000 ili ne znam već koliko dinara, udaljavanjem iz gradskog autobusa, neulaskom u prodavnicu, pozorište ili bilo koji drugi javni prostor; ne, takve su pretnje rezervisane za mene ili vas

Osobina svakog totalitarnog poretka je da je večito nezadovoljan stepenom lojalnosti svojih podanika: ne što bi se ovi stvarno nešto bunili i gicali – ta, gde smeju?! – nego što se radi o tome da u građane mora biti što dublje usađeno osećanje večite, neodređene a sveprisutne krivice pred poretkom, režimom, državom, zovite to kako hoćete. Iako navodno benigan, dobronameran i meritokratski, i koronatotalitarizam oponaša istovetne obrasce svoje starije i krvoločnije braće. Pogledajmo sasvim recentan i sasvim domaći primer: ovih dana nam se saopštava da u Srbiji trenutno vrlo dobro stojimo glede korone, i istovremeno nam se otvoreno preti "strožim merama", i svakako strožom kontrolom ovih već postojećih. Šta je tu neobično? Pa, vidite, da stojimo "loše", pretilo bi nam se dodatnom strogošću jer stojimo "loše"; pošto stojimo "dobro", preti nam se dodatnom strogošću jer stojimo "dobro"! Da se ne bismo, nedajbože, opustili... Dakle, kako god da se stvari razvijaju, građanin pokorni ima biti permanentno kriv i pod pretnjom dodatne kazne – za njegovo dobro, razume se. Nema totalitarizma bez jake paternalističke crte.

Sva sreća da postoji Jedan Čovek, odvažni Prometej koji se ne boji besa bogova, nego nam svojim svetlim primerom pokazuje kako se ne treba slepo povinovati regulama sumnjive korisnosti i kako se treba uvek i svugde ponašati kao slobodan čovek, pa makar u tome bio i usamljen! Ime mu je, gle... Aleksandar Vučić. Zašto li mi je u tome nešto sumnjivo?

Imenovani građanin je od početka epidemije već bezbroj puta uhvaćen u javnim prigodama bez tzv. zaštitne maske, ponekad bivajući jedini među više desetina ili čak stotina prisutnih čije je lice vidljivo. Istini za volju, masku ponekad i stavi, u nekoj prigodi, pa onda u sledećih pet opet ide golobraz, i tako sve od marta naovamo... Politički protivnici mu povremeno zvocnu zbog toga, a ovi njegovi se naprave mrtvi – pa, gde da Šefu spočitneš ono što slobodno prigovaraš podaničkoj raji?!

E sad, kakav ja problem imam s tim? Iskreno, meni uopšte nije mrsko videti čoveka bez maske u okruženju Feredžiranih. Štaviše, neretko sam baš ja taj čovek! Mogao bih vam sada nadugačko objašnjavati zašto je tome tako, ali ovo nije tekst – uostalom, nijedan moj tekst to nije – o maskama i (ne)opravdanosti obaveze njihovog nošenja (jasno vam je da u tom pogledu delim stav cele Skandinavije, koja je valjda eto sasvim slučajno u mnogo čemu najslobodarskiji, a ne najfašističkiji deo sveta), ili o faking koronavirusu uopšte, nego je tekst o ljudima i o društvu. Utoliko bi, dakle, svako ko odbija nošenje maske kao Svetu Zapovest trebalo da u meni izazove neku vrstu solidarnosti: nismo li, naposletku, na istoj strani? Pa čak i ako se inače ne slažemo u ama baš ni u čemu drugome na ovom svetu, nije li moguće da makar u toj jednoj jedinoj stvari s nekim, na primer s Vučićem, budem saborac, a druge razlike među nama neka ostanu? Međutim, to neće ići, evo i zašto.

Kad se pojavljuje bez maske, Aleksandar Vučić to ne čini kao slobodan građanin koji sledi svoja uverenja i spreman je da za njih snosi konsekvence. Njemu niko ne preti globom od 5000 ili ne znam već koliko dinara, udaljavanjem iz gradskog autobusa, neulaskom u prodavnicu, pozorište ili bilo koji drugi javni prostor; ne, takve su pretnje rezervisane za mene ili vas. A maske su u međuvremenu, i to ne samo ovde, postale svojevrsni lakmus test, čijeg pravog značaja i dosega još nismo svesni. Na blesavoj maloj tekstilnoj stvari testira se tobože naša zdravstvena svest, a zapravo naša podanička lojalnost. Da je tome tako, možete se uveriti vrlo jednostavnim eksperimentom: nosajte okolo masku oklembešenu na podbradak, dakle sasvim beskorisnu, i niko vas neće popreko pogledati; ako ste, međutim, prosto bez maske, sva je prilika da ćete popiti barem gunđanje ili prekoran pogled. Iako je "epidemiološki" sasvim svejedno da li nosite masku tako ili je ne nosite uopšte. Ali, u prvom slučaju vi barem simbolički izražavate poslušnost i pokornost Opštoj Naredbi, a u drugom je izazovno odričete.

Bivajući, međutim, unapred pošteđen svih društvenih rizika koje nepodleganje regulama koronatotalitarizma donosi tzv. običnom građaninu, Vučić svojom serijskom nemaskiranošću demonstrira samo i jedino tiransku bahatost i samovolju, koja prevedena u verbalni registar zvuči ovako: "Meni se može da gazim pravila koja sam propisao za vas ostale i na koja inače nemam nikakav prigovor, naprotiv, tvrdo ih zastupam sve dok se odnose na vas, a ne na mene! A vi, rajo, ne gledajte šta ja radim, nego slušajte šta govorim! Uostalom, kako ne nosim masku, čućete me razgovetno, a ne u vidu nejasnog mumlanja, kako ćete od sada pa zauvek slušati jedni druge, sve dok vas sasvim ne prođe volja da se domunđavate... Šta pa i ima da čujete i razumete jedni druge, dovoljno je da slušate mene!"

Eto, zato meni, maskoneverniku i serijskom izbegavaču nošenja maske gde i kad god mi je to moguće, nije nimalo simpatično kad vidim Aleksandra Vučića bez maske, kao monopolistu prava na lice. Nisu uzalud još stari Latini govorili: "Si duo faciunt idem, non est idem" – "Ako dvojica čine isto, nije isto". Sve je stvar konteksta, a kontekst iz kojeg nas gleda Vučićevo golo lice nije kontekst slobode, kamoli pobune, nego cinične, prostačke privilegovanosti.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---