Veličanstveni gubitnici

Bioskop – Veličanstveni gubitnici i Antebelum >

Kapitalizam mora da žulja, rasizam mora da boli

Dva filma iz ovdašnje bioskopske ponude, svaki na svoj način i sa praktično dijametralnim kvalitativnim učincima, očitavaju rešenost autora da se dotaknu i aktuelnih društvenih, socio-ekonomskih ili čak i ideoloških boljki ovog vremena

Odvažniji filmofili već mesec i po dana slobodno mogu u bioskope, a tamo ih čeka, gle čuda, koronaški sveden, niskokaloričan, začudan i ne previše privlačan repertoar, satkan od nezavisnih ostvarenja, viđenijih primeraka tzv. svetskog filma i nešto malo parablokbastera, bučnih spektakala sa ipak dovoljno lako uočljivim B produkcionim izvorištima. Tako stvari stoje, ali, uprkos tako suštinski mršavoj ponudi, ipak tu i tamo iskrsne i poneki atipičniji naslov ili barem film koji je iz ovih ili onih pobuda zanimljiv za "konzumaciju". U tom pogledu, u odnosu antipoda zatičemo dva filma iz ovdašnje bioskopske ponude koji svaki na svoj način i sa praktično dijametralnim kvalitativnim učincima očitavaju rešenost autora da se dotaknu i aktuelnih društvenih, socio-ekonomskih ili čak i ideoloških boljki ovog vremena ili skorije prošlosti.

Znatno kvalitetniji, a što je sasvim očekivani ishod, jeste zapaženi argentinski film Veličanstveni gubitnici (La odisea de los giles), koga i ovdašnjoj publici preporučuje dosta toga primamljivog. Kao prvo, reč je o novom filmu reditelja Sebastijana Borenstajna, autora izvrsnog ostvarenja Koblic iz 2016. godine (a, doduše, u njegovom rediteljskom opusu ima još nekoliko uspelih i prilično efektnih i zanimljivih radova), tu je njegov gotovo pa redovni saradnik, izvanredni glumac Rikardo Darin, sa povećim brojem poštovatelja i u Srbiji, film je bio zvanični argentinski predstavnik u trci za nominaciju za Oskara za najbolje delo sa neengleskog govornog područja... Ali, mimo puke faktografije, minulog rada i pređašnjih visokih postignuća najvažnijih autora, ovaj film bi kao svoj udarni adut mogao da isturi levičarski i solidaristički zanos koji čini srž priče o grupi prevarenih radnika koji, usred kolapsa argentinske ekonomije, shvataju da su postali žrtve institucionalne prevare, te kreću u iznuđeni pljačkaški pohod, kome prethodi ispredanje detaljističkog komplota, i osvetu bankarima što su pokrali novac koji su ovi prikupili za oživljavanje fabrike. Premda i na kraju ovog puta kao stena opstaje zaključak da je narečeni Rikardo Darin kadar da odglumi možda i praktično sve, odnosno, da je savršen u svakoj roli koje se prihvati, Veličanstveni gubitnici na prvom mestu bivaju primer dovoljno uspele intruzije levičarske prpošnosti pod stvarnim pritiskom u srednji tok ne samo ibero i hispano filma festivalske fele, nego i u znatno širem geografskom i kulturološkom doživljaju filma za nešto zahtevniju i učeniju publiku.

Međutim, možda već ovde mora biti istaknuto da je Borenstajn krajnje ishodište za ovu priču našao u naglašeno pitkom i preglednom izrazu, u tropama festivalskog i veštije i osobenije skorojenog filma, koji u isti mah ne preza od toga da dobar deo svoje komunikativnosti i privlačnosti iznađe i u ruhu onoga što se da označiti ekonomičnom američkom sintagmom "crowd-pleaser", koja nužno označava ostvarenja koja plediraju ka emotivnijoj i neposrednijoj komunikaciji sa što brojnijim gledateljstvom. Kao da je iskusni Borenstajn svestan da je čak i savremeni arthaus film u dobroj meri izneverio nekadašnji avangardni potencijal, te se sada ima baviti prevashodno što domišljatijim i što osobenijim varijacijama na temu stilema populistički usmerenog i postavljenog filma za široke i šire narodne mase, a da pritom ne bude u potpunosti skrajnuta afektivna dimenzija filmske priče. Rečima Hajnera Milera (iz knjige Nema dovoljno za sve – Tekstovi o kapitalizmu, u prevodu Bojane Denić i u izdanju beogradskog Radnog stola): "Razlog za privilegovanje afektivnog u avangardi naspram sentimenta i diskruzivnog obraćanja publici leži s jedne strane u istorijskom iskustvu revolucionarnog sveta koje je ispalo iz zgloba, a s druge u poetskom iskustvu sveta koje je u revoltu protiv odnosne proze, koja je ‘direct sensuous apprehension of thought’, neposredno čulno razmišljanje ‘a recreation of thought into feeling’."

Međutim, premda Borenstajn neprikriveno za ovu svoju priču bira to lagodnije i poletnije ruho, ima u ovim njegovim Veličanstvenim gubitnicima i tog transponovanja misli u osećanja, ima i tog čulnog poimanja misli, baš kao što ima i vidljivo iskrenog uverenja da je krivdu katkad moguće ispraviti, pa bilo to i u cajtnotu ili u zaustavnom vremenu. Sve to dolazi pod krovom dinamične priče o pljačkaškoj osveti, kao i o simpatičnim junacima koji će biti primorani da deluju protiv svojih postojanih moralnih načela i instikata. Tamo gde naš Želimir Žilnik iznalazi zarazni, lakrdijaški žest u svom dokufikcijskom naletu na pominjanu nepravdu (to je najevidentije u vrsnoj Staroj školi kapitalizma), Borenstajn poseže za staroholivudskom dobrohotnošću u tretmanu pobunjenog malog čoveka, što u dovoljno veštim rukama jeste osvedočeno pouzdan recept koji vodi ka filmu koji u neciničnim gledaocima može da pobudi i umereni navijački žar, naravno, na strani slabijeg i obmanutog. I to je, tu dileme nema, posve legitiman autorski izbor, ali, budući da Borenstajn nije proliferičan autor koji često pred publiku stiže sa novim filmom, neizostavno ostaje žal što, premda to možda i ne bi bio najpodesniji okvir za priču ovog kova, nije odvažno zaronio u mrak, kao što je to maestralno učinio sa već spominjanim prethodnim rediteljskim uspehom, filmom Koblic, koji na radikalniji i vidno emotivniji način ulazi u boj sa varljivošću ideološkog u kontekstu datosti savremenog filma.

A film Antebelum, celovečernji igrani prvenac dvojca Džerard Buš-Kristofer Renc, kreće od primetno zaoštrenije i dodatno radikalizovane ideološke pozicije, ali na koncu ipak završava u ćorsokaku krupnih ambicija i mršavih krajnjih rezultata kao dokaza da je minutažno gabaritniji film počesto prevelik zalogaj za one koji stižu iz industrije video-spotova i sveta sličnih, ipak prvenstveno namenskih proizvoda. I dok bi se pre za Veličanstvene gubitnike mogao izreći sud da pripadaju tradicionalističkijem izrazu nego što je to slučaj sa ipak po tom pitanju znatno ambivalentnijim Antebelumom, ovaj drugi film ipak postaje žrtva možda ambicioznijih ali suštinski brzo poroznih ideja i izvesne autorske nezrelosti. Sam zaplet Antebeluma je praktično nemoguće ekonomično izložiti a da se pritom ne obelodani i potpuno ogoli idejna začkoljica na kojoj počiva i koja zapravo čini jedini krupan argument njemu u prilog, te recimo da je tu reč o zonasumrakastoj igrariji u kojoj se prepliću prikazi života ovovremenske aktivistinje i ilustracije užasa pod kojima su živeli i umirali afrički robovi u Americi u infernalnoj robovlasničkoj eri. Na planu pominjane dosetke, Antebelum se prilično trapavo i nametljivo pozicionira na tromeđi Šijamalanovog Sela, 12 godina ropstva Stiva Mek Kvina i Krajtonovog Zapadnog sveta, gde nužno mora biti naglašeno da je ovakav Antebelum otvoreno naklonjeniji Nolanovoj džentrifikacijskoj glavolomiji nego Krajtonovom čistunstvu po pitanju poštovanja žanrovskih tropa.

Tu se možda krije i osnovna i nepremostiva falinka Antebeluma; Buš i Renc silovito kreću u svoj dekonstrukcionistički boj protiv žanrovskih konvencija, a da pritom nisu uspeli da film profilišu u pravcu odvažnijeg arthaus izraza i da artikulišu šta bi to bila ključna osobenost njihovog pristupa. U tom pogledu, Antebelum posrće upravo na već dobrano utabanom terenu po kome se pre samo par godina virtuozno kretao film Mi / Us Džordana Pila (a slično vredi i za Pilovo serijsko iščitavanje Lavkraftove zemlje), što je posebno zanimljivo i znakovito ako se u vidu ima činjenica da ta dva filma dele par istih producenata. Antebelum ne uspeva da se izbavi iz minskog polja izneverenih očekivanja, koje je sam zgrešio i izazvao, te na cilj stiže samo kao upotrebljiv, pre zanimljiv nego kvalitetan film osuđen na brz zaborav, doduše, sa umešnom glumom prevashodno pevačice Džanel Mone u najprominentijoj roli i odličan sveukupni dizajn filma, te vešto u delo sproveden poduži i zahtevan mizan-kadar na samom početku ovog ostvarenja. U aspektu ideološke odrešitosti, pak, Antebelum zaostaje čak i za starovremenskim žanrovski precizno ustrojenim B radovima (Turkey Shoot, Surving the Game...), kao i za skorim, po svim iole relevantnim osnovama superiornijim filmom The Hunt (2020) Krega Zobela, stoga su i taj međurasni okvir i taj izblefirani poriv da se kaže nešto neprikriveno polemički o neprolaznim crno-belim trenjima na tlu današnje Amerike samo par u dugom nizu izneverenih sugestija kada je o Antebelumu reč. Ovaj film se, sveukupno gledano, čini kao rafal neznano kako promašenih zicera i to na već dobrano istraženom i obeleženom terenu, te nikako ne iznenađuje što umesto hinjene zaumnosti gledalac ipak ostaje ponajpre sa milenijalskim prenemaganjem, pukom mimikrijom gde se tokom 105 minuta sugeriše nešto za šta reditelji, barem u ovom trenutku, definitivno nisu kadri, i zbunjujućom nemoći da se film jasne idejno-ideološke potke i ne preterano zahtevne naracije dovede do neke više kote.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---