Pozorište – Čitač >

Ljudsko lice zločin(c)a

Osnovno pitanje koje pokreće ova predstava jeste problem upotrebe i zloupotrebe čoveka. Kako i na koji način se mešamo u nečije odluke, da li možemo ići preko nečijih odluka da bismo mu spasli život

Prisustvovala sam premijeri predstave Čitač u režiji Borisa Liješevića izvedenoj 24. oktobra u Beogradskom dramskom pozorištu, nastale po dramatizaciji istoimenog romana Bernharda Šlinka (Der Vorleser) koju je dramatizovao Fedor Šili.

Šili i Liješević dugo sarađuju, i ono što je tipično za ovaj tandem stvaralaca jesu veoma jasne priče koje se igraju narativno glatko, bez nejasnih zapleta i suvišnih akcenata. Tekst je neposredan i prodoran a gledaoca dotiče iskrenošću.

Šilijeva dramatizacija prati radnju romana, ne rastakajući njenu fabulu. Možete zapaziti osobenost Šilijeve dramatizacije, on tematski srž narativa romana talentovano i spretno derivira u potentne segmente sadržaja za scensko izvođenje.

Šlinkova priča prožima više ravni. Prati ljubavnu priču našeg junaka Mihaela i oko dve decenije starije od njega Hane Šmic. Kada ga upoznajemo, Mihael je petnaestogodisnji učenik, Hana ima trideset i nešto i kondukterka je. Upuštaju se u ljubavnu vezu. Pratimo uticaj ljubavne veze na našeg junaka Mihaela. Vidimo stasavanje iz dečaka u muškarca. Hana, zaljubljena u pisanu reč i lepu priču, na nesreću analfabeta, kroz svog mladog ljubavnika stiče Čitača. Svoju nepismenost vešto krije, i sa strašću sluša Mihaela. Hana ima svoju životnu priču, za vreme Drugog svetskog rata bila je jedna od nastojnica u konc-logoru u kojem je svoje žrtve birala da budu u ulozi čitača; potom joj se sudi tim povodom. Priču pratimo u tri osnovne ravni: upoznavanje, ulazak u vezu i rastanak, suđenje Hani, i treća celina: ponovno uspostavljanje odnosa, susret i Hanina tragična smrt.

Šili gradi tok predstave kroz spiralno ređanje scena. Daje nam priliku da lako povezujemo slike koje nam razjašnjavaju Hanino ponašanje, kao i odnose koje gradi. Lako derivira dramatizaciju od narativne detaljnosti čuvajući pritom jasno sve njene duboke podzemne tokove. Kuriozitet predstave je otvoren sukob, rasprava između Mihaela i Oca koje u vidu teksta u romanu nema. Mihael optužuje očevu generaciju za zločine u Drugom svetskom ratu, za nepreuzimanje odgovornosti. Mihael to čini žustro i nevino. Šlink je u kontekstu stalne rasprave sa krivicom, a i u predstavi se dramaturg njome pažljivo i detaljno bavi. Šili interpolira dramatizaciju sa delom iz Jaspersove studije Pitanje krivice u kojem Otac izlaže da kolektivnu krivicu treba razumeti kao zadatak ponovnog obnavljanja ljudskosti.

Liješević, a o tome sam pisala u "Vremenu" (broj 1518, 26. 02. 2020), u kritici predstave Upotreba čoveka, režira stereoskopski, s tim da se ovde postupak usložnjava, svet koji se gradi na sceni je kompaktan u prostoru, svetlu i perspektivi. Režiser majstorski vešto, što je karakteristika njegovog rediteljskog postupka, pripoveda, tečno prelazeći iz scene u scenu. Uvodi novinu kroz eksperiment sa perspektivom scene, menjajući naglasak scene kroz fizički raspored zbivanja u samom kontekstu izvođenja predstave. Uvodi optičke relacione elemente poput šina na podijumu, stvarajući pritom doživljaj toka svesti gde se svi aspekti svakodnevice, od nameštaja do odnosa sa roditeljima, nižu kao na pruzi. U scenama suđenja gledaoci prate suđenje, sudija i svedoci su u publici u prvom redu, Mihael malo udaljen, prirodno, jer je u grupi studenata koja prati suđenje. Kada se on i Hana prepoznaju, on ustane i dugo se gledaju. Suđenje je deo predstave gde je publika osvetljena, saučesnički izložena.

U predstavi igraju Mirjana Karanović, Marko Grabež, Milica Zarić, Slobodan Ninković, Jadranka Selec, Milica Zarić i Ivan Tomić.

Mirjana Karanović sa kolosalnom snagom igra ulogu Hane Šmic, zastupajući je na sceni toliko jasno da ja u ulozi gledaoca, zaista nijednog trenutka, nisam bila u stanju da je osudim, kao da je njen ceo život bio produkt velike društvene nesreće Drugog svetskog rata i lične nepismenosti koju je kao tajnu tešku poput olovnog stida nosila sa sobom. Hana u izvođenju Mirjane Karanović je putena i jasna, veza koju pravi sa Čitačem (Marko Grabež) više je od strasti ili iskorišćenja zbog čitanja, ona s njim postaje bliska. Zadivljujuće je kako je Mirjana Karanović odigrala Haninu promenu i starenje u zatvoru.

Mladi Marko Grabež Čitača igra profesionalno zrelo, odgovorno gradi lik junaka predstave u sva tri dramaturška ljudska životna doba, petnaestogodišnja, studenta i zrelog čoveka.

Ansambl je izvrsno uigran, način rada reditelja pronalazi i oslobađa kreativni potencijal u svakom od glumaca koji ih intimno povezuje sa likom (likovima) koji igraju. Tako duboko shvaćene uloge lako ogledaju svoje odnose pred gledalištem koje ostaje bez daha, osupnuto dubinom emotivnih veza među likovima. Kostim Dragane Lađevac i scenografija Janje Valjarević realistično grade kontekst vremena u kojima se radnja odvija. Takav pristup daje jasan okvir, protagoniste predstave učvršćuje u scenskom okruženju, ističući na najbolji mogući način karakter likova. Kompozitor Stefan Janjić tematski odabranim lajtmotivima naglašava emotivno nabijene trenutke.

Pitanja koja Čitač pokreće su mnoga. Osnovno je problem upotrebe i zloupotrebe čoveka. Kako i na koji način se mešamo u nečije odluke, da li možemo ići preko nečijih odluka da bismo mu spasli život? Naravno, uvek stoji pitanje ljudskog lica zločinca. Šta ako volite (jer Mihael kaže Hani da je mogao biti samo sa ženama koje su imale nešto njeno) nekog ko ima zločinačku prošlost? Kako se prema tome odnosite?

Hana na kraju, kada treba da izađe iz zatvora, izvrši samoubistvo. Sjajno rediteljski rešeno: ona dođe do police sa knjigama i prosto legne, sklupča se na jednu od polica.

Mihael nam saopštava da je ispunio ono što mu je ostavila u zaveštanje i da je predao novac jevrejskoj organizaciji koja pomaže opismenjavanju nepismenih. Nakon ispunjenja Hanine poslednje želje prvi i jedini put odlazi na njen grob. Na sceni se smešta pored police sa knjigama i čita, na taj način ostajući povezan s njom, ne nalazeći drugi smisao u svom životu sem onog koji ga je povezao sa strašću doživljenom u ulozi Čitača. Hrabrost i mudrost su neophodne da biste spasli nečiji život. Pogotovo onoga do koga vam je stalo. Potrebna je hrabrost da se suočite sa sopstvenim izborima počinjenim u neznanju. Neodgovaranje na ta pitanja čini vas budućom lutalicom po pustoši sveta. To je uvid koji daje predstava Čitač.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---