NOVA MINISTARKA I BIVŠI MINISTAR: M. Gojković i V. Vukosavljević

Zakoni i mediji >

Šta je napisano, a šta nam se događa

Između ovdašnjeg pravnog okvira, koji više nego dobro zvuči, i otužne prakse, jaz je toliko velik da je glavno pitanje – pitanje njegove nepremostivosti. U ovim okolnostima, mnogo je razloga za pesimizam. A dvadeset i drugu godišnjicu od donošenja Zakona o informisanju, koju je tada izglasala skupštinska većina SRS-a i SPS-a, dočekujemo i dalje čekajući Medijsku strategiju, za koju postoji opravdan strah da će biti samo mrtvo slovo na papiru koji se vadi pred predstavnike Evropske unije

Ovih se dana navršilo tačno 22 godine od kada je usvojen (ne)čuveni Zakon o informisanju, čiji je cilj bio da se nezavisni mediji ućutkaju i/ili finansijski iscrpe do uništenja.

Za napisano u tekstu nije odgovarao novinar, već odgovorni urednik i direktor, što je služilo i za podrivanje solidarnosti u samim redakcijama, te bilo korisno za unutarnji pritisak i autocenzuru. Svako je mogao da tuži medij, a okrivljeni, mnogostruko obespravljeni, snosili su teret dokazivanja krivice. Predmete su rešavale sudije za prekršaje, a u propisanom roku od 24 sata sve je moralo da bude gotovo. Kazna za javno glasilo iznosila je od 400.000 do 800.000 dinara, što je bilo 711 tadašnjih prosečnih plata, tačnije prosečan građanin morao bi da radi više od 59 godina kako bi tu kaznu platio. Naravno, stradali su nezavisni mediji. Nakon demokratskih promena, Zakon je povučen.

Zakoni koji su danas na snazi doneti su po ugledu na dobru praksu razvijenih zemalja. Međutim, realnost je znatno drugačija.

ODE SANAK PUSTI

Šta danas važeći Zakon o javnom informisanju i medijima donet 2014. godine kaže?

Na primer, već na početku, u članu 2 stoji: "Pravila o javnom informisanju obezbeđuju i štite iznošenje, primanje i razmenu informacija, ideja i mišljenja putem medija u cilju unapređivanja vrednosti demokratskog društva, sprečavanja sukoba i očuvanja mira, istinitog, blagovremenog, verodostojnog i potpunog informisanja i omogućavanja slobodnog razvoja ličnosti".

Kada je reč o lažnim vestima, odnosno neistinitom i necelovitom izveštavanju, ovdašnji mediji prednjače u odnosu na region (vidi "Vreme" br. 1551), a lažne vesti su uobičajena praksa. Iako je samo pogled na kiosk ili nekoliko minuta slušanja televizijskih emisija dovoljno da se vidi kako mediji često više zvuče kao piromani nego kao oni koji teže da očuvaju mir i spreče sukobe, istraživanje "Najava rata na naslovnim stranama srpskih tabloida" (2018) donosi konkretne podatke. Naime, obuhvativši samo naslovne strane "Informera" i "Srpskog telegrafa" u periodu od godinu dana (2016–2017), detektovano je ukupno 265 "najava" ratova i sukoba na naslovnim stranama ova dva tabloida. "Broj kršenja kodeksa neprestano je u porastu", poručuju u Savetu za štampu. Zločin bez kazne, reklo bi se.

"Javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri", lepo se kaže u članu 4, a zatim i:

"Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja, naročito prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu. Ne sme se ugrožavati slobodan protok informacija putem medija, kao ni uređivačka autonomija medija, a naročito vršenjem pritiska, pretnjom, odnosno ucenom urednika, novinara ili izvora informacija. Fizički napad na urednika, novinara i druga lica koja učestvuju u prikupljanju i objavljivanju informacija putem medija kažnjava se na osnovu zakona."

U istraživanju Fondacije Slavko Ćuruvija rađenom pre dve godine navodi se da su pritisci poslednjih godina sve gori, novinari sve skloniji autocenzuri i sve manje sposobni da se tim pritiscima odupru, kao i da su uslovi rada pogoršani.

Slučaj Milana Jovanovića, kao i druga zastrašivanja i pretnje novinarima, kako stoji i u izveštaju Evropske komisije, "izazivaju ozbiljnu zabrinutost".

U članu 8 se navodi: "Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada, diskriminišući urednike i novinare, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja." Ovo čak i nije neophodno komentarisati.

Govori se dalje o zabrani govora mržnje, o zaštiti maloletnika, o zaštiti dostojanstva ličnosti, svega onoga što se, u ogromnom broju slučajeva, ne poštuje.

SUTRA JE NOVI DAN

Odlazeći ministar kulture i informisanja iskoristio je svoje poslednje dane na funkciji da se obračunava sa nezavisnim medijima, koristeći govor mržnje, napadajući svakog ko je kritikovao njegov rad i rasplamsavajući sukobe gde god je mogao. Ukratko, samo u nekoliko pisama uspeo je da prekrši nemali broj članova pomenutog Zakona. Odabir Maje Gojković na njegovo mesto, naravno, nije dobra vest. I sva je prilika da će se nova ministarka više baviti medijima nego kulturom, a imajući u vidu njeno dosadašnje delovanje i svetonazore, tim gore po medije.

Šta treba očekivati na polju zakonske regulative?

Rad na Medijskoj strategiji trajao je skoro pa godinama, i dosta je tamo značajnog napisano, a tiče se političkog uticaja na medijsko tržište i uplitanje države u rad medija, problemima vezanim za (ne)zavisnost REM-a i javnim servisima, finansiranja medija, njihove autonomije, ekonomskog i bezbednosnog položaja novinara…Tekst je usvojen 30. januara, za period 2020–2025, što znači da je već izgubljeno skoro godinu dana.

Prateći akcioni plan, trebalo je da bude usvojen sredinom maja, što se nije dogodilo. Nešto ranije advokat Veljko Mitić je, za Cenzolovku, izjavio da je "zapelo kod izjašnjavanja ministarstava o samom nacrtu teksta". Ana Brnabić je nedavno izjavila kako će usvajanje akcionog plana za Medijsku strategiju i početak sprovođenja Strategije biti jedan od prioriteta rada nove vlade, te da se to mora učiniti u prvih 100 dana rada vlade. Na osnovu tog dokumenta, koji kasni četiri godine, u narednih pet biće menjani medijski zakoni u (proklamovanom) cilju poboljšanja medijske situacije u zemlji.

Šuplji pozivi na dijalog, kao i donošenje sadržajnih dokumenata, obično dolaze kao zahtevi Evropske unije. U poslednjem izveštaju Evropske komisije kaže se da je Strategija izrađena na transparentan i inkluzivan način, da identifikuje izazove vezane za slobodu medija u Srbiji, ali i da napredak na polju celokupnog okruženja za slobodu izražavanja nije ostvaren, dalje nabrajajući već poznate nam probleme. Bojazan je, tako, da će sve, kao i do sada, ostati mrtvo slovo na papiru odnosno vladin PR, bez stvarne primene i promena. Nedostaje nam još nezavisno sudstvo, reforma medijskog sistema, uređenje medijskog tržišta, želja političkih vlasti da se bilo šta promeni…

PODSEĆANJE O CENZURI

U "Vremenu" (broj 418) od 24. 10. 1998. novinar Miloš Vasić o, s početka pomenutom, Zakonu o informisanju, piše:

"Cilj ove nedolične i nepristojne žurbe takođe je jasan: naterati novinare na autocenzuru i čitanje misli g. Vučića unapred, pa ako ne ide, udaviti ih monstruoznim novčanim kaznama."

A zatim: "Sloboda štampe je temelj političke demokratije, jer bez istine nema ni pravde, ni demokratske vladavine većine. Bez slobode štampe, ostaju manipulacija i diktatura. Ova manipulantska, lažljiva i diktatorska vlast mora da ukloni istinu sa javne scene Srbije, sada kada je njen politički program pred bankrotom."

Konačno, "deset krvavih godina populističke demagogije, šovinističke histerije i ratnih izginuća i poraza uzele su svoje danak: Srbija je letargična, apatična i bespomoćno čeka svoju sudbinu. U Beogradu se javljaju inicijative za osnivanje ad hoc reprezentativnih tela za odbranu slobode štampe, koja bi na toj jednoj – ali najdragocenijoj – vrednosti okupila sve koji misle da bez istine nema ni demokratije (…) Ili će celokupno javno informisanje u Srbiji biti jedna i jedinstvena novinsko-radiodifuzna organizacija."

Čini se da se situacija iz 1998. nastavlja, samo drugim, perfidnijim sredstvima.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---