Nekad, retko, ponekad, uvek

Film – Slobodna zona 2020. >

Potpora klonulom repertoaru

Brzo premotavanje i osvrt na nekoliko filmova sa ovogodišnjeg izdanja najnekonvencionalnijeg domaćeg festivala

"Pitanje je: šta je bitnije, čovek koji je usamljen i čeka, ili čovek koji ga tera da čeka, koji će ga naterati da čeka više od onoga što čeka, koji će ga možda ostaviti da zauvek čeka? Odluka nije moralna nego dramatična, to jest: potpuno je nemoralna. Vidimo nebo noću zahvaljujući sjaju zvezda, ali nema dirljivijeg prizora, tako jezivo privlačnog, od prizora koji pruža zvezda koja se ugasi usred tog ogromnog svoda od crnog pliša kojem je vekovima unazad davala svetlost" – napisao je argentinski prozaista Alen Pauls u svom romanu Prošlost (prevela Gordana Mihajlović, objavila Laguna). I upravo po dovoljno sličnom tom tragu, naravno, posve slučajno, u idejnom smislu kreće se nekoliko filmova iz ponude ovogodišnje, 16. Slobodne zone, festivala, koji je ove godine čak i u značajnijoj meri pružio prekopotrebnu i krajnje smislenu potporu ovdašnjem, gotovo pa klonulom bioskopskom repertoaru.

Krenemo li od pobedničkog filma Nekad, retko, ponekad, uvek rediteljke Ilajze Hitmen, stići ćemo pred izvanredno i zbilja unikatno delikatno i kinestetički iznimno uspelo delo, koje će sigurno zauzeti dostojanstveno mesto u nekoj budućoj istoriji američkog filma barem s početka 21. veka. Slično onome što je naumila i iznela pred gledaoce svojim takođe izvrsnim prethodnim filmom (Beach Rats), Ilajza Hitmen je održala krajnje sugestivan čas na temu goleme i neretko skrajnute moći diskretnog filmskog izraza u strogo i znalački artikulisanim okolnostima i, naravno, te u dovoljno veštim rukama nekoga ko je, i to je očito, rođena pripovedačica. Dok se u filmu Beach Rats – sledi krupan pleonazam – naglašeno nenametljivo bavila izazovima ovovremenskog mačizma u kontekstu atipičnijih seksualnih preferenci, koje, samim tim, moraju ostati kriptične čak i umu onih koji moraju da se nose sa balastom takvih izazova i dubioza, Ilajza Hitmen u ovom svom novom filmu za krunski motiv bira abortus u sadejstvu sa mladim i nežnim godinama. Zaplet je namerno sveden na rudimentarno – dve tinejdžerke nakratko beže iz svog ubogog gradića u velegrad kako bi jedna od njih izvršila abortus; odatle kreće zadivljujuće ekonomičan a rečit i veoma ilustrativan prikaz onoga što antropolozi nazivaju American experience (američko iskustvo, odnosno, iskustvo života u Americi u datom trenutku), pri čemu je evidentan i dodatni/širi intimni i društveni kontekst (reč je o devojkama koje žive i bore se za nešto malo nekakve slobode u klasi belačke sirotinje, a sve to u okruženju u društvenoj ravni ponovo razgoropađenog bigotizma i ostalih vidova zadrtosti). I, zaista, gotovo je pa neverovatno šta je pomenuta autorka uspela da postigne u samo stotinak minuta, a pod upadljivim plaštom američkog sporovoznijeg arthaus filma, uz podosta tišine, nenaglašenih elipsi i uz puno vere u snagu narečene diskretnosti. Dolaskom u veliki grad, dve glavne junakinje možda hitaju put slobode i/ili oslobođenja, ali takođe i plaćaju cenu u vidu odustajanja od polaznog identiteta, a da se, pritom, kao veoma zaumno čini akcentovanje te idejne ambivalentnosti, koja u krajnjoj instanci dovodi do toga da se da polemisati da li taj emancipatorski a ishitreni beg predstavlja srećan ishod ili možda, pak, sa sobom nosi nagoveštaje neke kasnije i zamašnije tragičnosti.

A nakon takođe sumatrizmom obojenih i u značajnoj meri određenih filmova Ljuljaška, Okean i Vetar, srpska autorka Tamara Drakulić u svom najnovijem ostvarenju, dugometražnom dokumentarnom filmu nazvanom U slavu ljubavi stiže do dalekog Meksika, gde se mikroradnja tog antropološko-opservacionog filma u potpunosti odvija. Zapravo, ovde teško i da možemo govoriti o radnji i zapletu u nekom iole opipljivijem i tradicionalnijem poimanju tih i dalje važnih pojmova, te se U slavu ljubavi bez previše premišljanja i terminoloških vaganja može označiti na prvom mestu kao opservaciono-antropološki esej, naravno, u ruhu dokumentarnog filma savremenijeg izraza i dobrim delom nošenog stilom onoga što potpada pod sintagmu slow cinema. Na nivou nužnog kratkog sinopsisa, U slavu ljubavi prikazuje život u meksičkoj zabiti, gde se nekim specifičnim, lenjim ritmom odvijaju pripreme i probe lokalne amaterske postavke Romea i Julije sa lokalnom decom u glumačkoj podeli, a, kao celina, ovaj film Tamare Drakulić nastoji da prikaže osobenost tihih života neznatnih civila u što savršenijoj simbiozi sa naglašenim usporenim ritmom tamošnjih egzistencija koje nekako odolevaju represivnoj bagaži civilizacije opterećene svim i svačim, pa i sveopštim besmislom. Tamara Drakulić u popriličnoj meri uspeva da ostvari ta dva cilja, kao što joj je pošlo za rukom (slično viđenom u filmovima Okean i Vetar) i da stvori ubedljiv i osoben sinematski odraz sveta ili makar jednog dela ili sloja njegove realnosti, što se kao krajnji sud i ne može tako često izreći kada pričamo o srpskom filmu sadašnjice. I sve to bez primesa jalovog folklorizma, i da, pritom, pomenuta postignuća nisu puka posledica egzotičnog geografskog i sociološkog konteksta ovog dela, niti isključivo odličnog snimateljskog rada Igora Đorđevića, kao svakako jednog od udarnih aduta U slavu ljubavi.

Delom srpski je takođe dokumentarni film U slavu kraljici Tatije Škirtladze, koja se, pak, načelno opredelila za autorski ambiciozan reportažni dokumentarni rad na temu golemog planetarnog uspeha gruzijskih šahistkinja tokom SSSR-a i ere sovjetske dominacije svetom šaha. Ova manjinska srpska koprodukcija (ovdašnja koproducentkinja je Sarita Matijević) kreće od te nepobitne istorijske činjenice, da bi se brzo razbokorila i prevazišla ionako obično krute i u autorskom smislu retko kada nadahnjujuće okvire dokumentarnog filma tog reportažnog soja. Ovaj film, osim što pruža dovoljno faktografije, kanda i nužne za barem okvirno poimanje razmera tog istinskog fenomena, te, reklo bi se, iskrena i prikladna svedočenja pozvanih sagovornika, u drugom, ali sasvim lako razaznatljivom planu progovara o jednom sada dalekom vremenu brige za napredak nacije, pri čemu je pomenuti šah bivao i moćno oružje emancipacije na uvek značajnim i za analizu intrigantnim mikro nivoima pojedinaca. Sagovornice su nadahnute za učešće, pa još i dovoljno raznolikih potonjih sudbina (tu je i naša Milunka Lazarević u svojstvu svedokinje epohe, koja i otpočinje film pozivanjem na Eliotov stih koji nas oneospokojavajuće podseća da nikada nećemo stići da ispričamo istoriju), a promena društvene i ideološke paradigme je dovoljno oprečna toj smislenijoj prošlosti da bi činila važan deo celokupnog značenja idejne potke ovog filma. U pitanju je vrlo dobro i rečito ostvarenje, koje lako komunicira sa gledaocima kojima šah nije posebno poznat ili blizak, a filmu se da zameriti možda samo odveć sladunjava završnica, te nepotrebno, refrenski učestalo pojavljivanje mlađih Gruzinki koje su dobile imena upravo po čuvenim i neprevaziđenim šahistkinjama – taj zahvat, taj "ukras" ubrzo postaje sam sebi svrha, pritom, sasvim jasne poente, mada, jedna od poslednjih epizoda (sa tri sestre, triznakinje) u samo par rečenica jetko pojašnjava i gruzijsko grubo buđenje nakon ondašnjih krupnih snova na javi o društvu pravde sa jednakim šansama za sve.

Za kraj, kratak osvrt na još jedan odličan film sa programa ovojesenje Slobodne zone iza koga u više kreativnih svojstava stoji žena; naime, nekada malodobna muza Lika Besona, a već neko vreme ozbiljna filmska autorka istinski dobrih postignuća, Maiven je u svom filmu DNK pokazala kako je kadra da stvori film koji potpuno odudara od prethodnika, od te ionako žanrovski i stilsko raznorodne skupine, a da krajnji rezultat ponovo bude izrazito zadovoljavajući. Maiven, uz Fani Ardan, Maren Vaht, Luija Garela... igra glavnu ulogu u ovom svom filmu sa hrabro svedenom pričom o potresima koje život živopisnog i dobrohotnog dede, i glave i kičme mnogoljudne porodice, izazove u životu, umu, pa i konkretnoj svakodnevici mlađe žene koja ne uspeva da utekne bukagijama zahuktale prokrastinacije. Tako, umesto možda očekivane i tipske priče o gubitku i načinima na koje se sa njim može izaći na kraj, ovde dobijamo veoma duhovitu dramu o zarobljeništvu među visokim zidinama vlastitog solipsizma, koji je obično silno teško prepoznati, a kamoli pobediti ili makar zauzdati. Maiven se odlično snalazi sa brojnim elipsama na kojima počiva ova njena priča, izvrsna je i na planu glumačke saigre sa očito vidno nadahnutim saradnicima, a film koji odvažno menja ritam i mikrožanrovske odlike pred gledaoce stiže bez ijednog jedinog krupnijeg šava na tim brojnim spojevima na prvi pogled ne tako lako spojivog. Uz to, DNK je primetno poletan film na nepobitno ozbiljne teme, što osvrt na temu burne i bolne autoemancipacije neosporno jeste, a autorka pokazuje da je i dalje najbolje kada autori pripovedaju upravo o onome što dobro i temeljno razumeju i osećaju, a što onda, pride, može da dovede i do značajnih pitanja poput onih iz citata na samom početku ovog hitrog zbirnog prikaza.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---