Studije >

Ćutanje je saveznik torture

aleksandar ostojić

Donatela di Čezare: Tortura; Dereta, 2020, prevod Gordana Subotić

Od istezanja tela do mrvljenja mesa, slamanja duha, unižavanja bića (drugog i svog), totalnog poništavanja čovečnosti, sa svim motivima, navodnim motivima i opravdanjima koji idu uz njega – mučenje. Donatela di Čezare u svojoj novoj knjizi Tortura pažljivom analizom fenomena torture i njegovih manifestacija, informacijama, istorijskim referencama i najpre živom pričom, uspeva da poništi razliku između puke reči i njenog značenja, uspeva da premosti distancu između čitaoca i događaja, čineći da bezbrižna udaljenost između nas i problema torture nestane. Mučenje se rasvetljava kao "mračni feniks", tamna strana društva koja se izbegava i o kojoj se ne govori, a koja ne samo da je oduvek sveprisutna, već, nažalost, predstavlja temelj na kojem vlast i moć, pa i samo naše društvo, počivaju.

Donatela di Čezare i na svetskoj sceni opravdava reputaciju koju je stekla u Italiji. Delo Tortura ne samo da predstavlja idealnu ravnotežu između filozofskog promišljanja mučenja i žive naracije, tekstova, poverljivih informacija, sociološki i drugih istraživanja koji problem čine neposrednijim, već se na sistematičan, temeljan i nadasve uspešan način obračunava kako sa torturom, tako i sa svim onim misliocima, sistemima, idejama i stavovima koji su pokušali da torturu opravdaju ili makar obrazlože.

U prvom delu knjige – "Politika torture" – demistifikuju se situacije i primeri koji se prilažu u korist upotrebe torture, da bi se, potom, naredne stranice sagledale neposrednije, odgovornije i znatno kritičnije. Da opasnost od neprijatelja pruža izgovor za upotrebu metoda koji su inače zabranjene, dakle, za torturu, paradigma je koja je, u poslednjih nekoliko decenija (govorimo o demokratskim zemljama), najveću ekspanziju doživela posle jedanaestog septembra 2001. godine (napad na kule bliznakinje u Njujorku i Pentagon), ustoličivši se u narednim godinama kao legitimno oružje u "ratu protiv terorizma". Mnoge javne ličnosti, uključujući državnike, filozofe, pravnike i druge, davali su argumente koji bi pravdali delovanje država u korist "opravdanog" mučenja, a koji se objedinjuju i najveću snagu pronalaze u hipotetičkim situacijama od kojih je najpoznatija ona o "tempiranoj bombi": uhvaćeni terorista postavio je bombu u neku od škola, ali ne želi da otkrije informaciju gde se bomba nalazi. Donatela di Čezare, međutim, pokazuje da rečena situacija nije ništa drugo do mit koji nameće lažnu dilemu – izbor između "manjeg" i "većeg" zla – u kojoj se zlo perfidno kvantifikuje i zloupotrebljava utilitaristička zabluda optimizacije izbora. Citat Orvelovih reči na početku knjige: "Cilj proganjanja je proganjanje, cilj mučenja je mučenje, cilj moći je moć", krajnje je indikativan, jer analiza torture i njene upotrebe raskida sve veze sa istinom ili informacijama na koje zagovarači torture pretenduju. Glavni cilj torture je ništa drugo do manifestacija moći nad drugim, manifestacija koja, uništavajući drugog, uništava i nasilnika. Uz opovrgavanje analitičkih razmatranja, Di Čezare ukazuje i na mnoge druge probleme poput oblikovanja javnog mnjenja, nastojanja da se tortura prikaže kao herojski patriotski čin, scenario u kojem je mučitelj prikazan kao čuvar pravde i istine (serija 24 sata ili novi Džejms Bond kojeg glumi Danijel Krejg, na primer).

Nakon što je čitalac iznova "upoznat" sa istinskim licem i dometima torture, Donatela di Čezare gotovo terapeutski uopštava perspektivu, podižući ulog svoje priče. Bez obzira na zakone koji su se donosili protiv torture, naročito nakon Drugog svetskog rata, tortura je, što u ratovima, što kao sredstvo održavanja vlasti, javno ili skriveno, neprekidno bila prisutna. Ono što je potresno jeste činjenica da tortura nije oruđe isključivo totalitarnih režima, već su joj sklona i demokratska uređenja, jer, kako Benjamin primećuje, ako sili javno nije data apsolutna suverenost, ona će tajno nastojati da je uspostavi. Zastrašujućih primera ne manjka: samit G8 u Đenovi, Abu Graib u Iraku, tajni logori CIA, ali, naravno, i diktature u Latinskoj Americi, nasilje nad ženama, psihička tortura ili tortura tela.

Još tužnije je što mi, na ovim prostorima, imamo i dovoljno svojih primera. Svedoci smo ne samo povratka torture, već zastrašujuće činjenice da je reč o preventivnoj torturi, podvrgavanju torturi i ubijanju onoga koji nema šta da prizna osim sopstvenog odbijanja da bude prebijen, uništen, ubijen. "Tortura sprovedena kako bi se dobila bezuslovna saglasnost, pasivno prihvatanje, prilagođavanje jednoj normi sve rigidnijoj i skučenijoj, koja sve manje odgovara potrebama onih koje treba potčiniti. Interes države preovlađuje nad poslednjim ostacima humanizma, a nasilje više ne zazire da se pokaže onakvim kakvo jeste."

Ostaje nam poruka ili zaključak. "Tortura se ne može opravdati ni iz jedne postojeće pozicije, institucionalizacija torture podriva ideju pravnog poretka", piše na poleđini ovog izdanja. Ali to nije poruka, to je teza koju je Donatela di Čezare uspešno izvela. Poruka je još ozbiljnija: najveći saveznik torture je ćutanje. Onaj koji pomaže i saglašava se sa izvođenjem torture pred poretkom čovečnosti kriv je kao i onaj koji je sprovodi – odgovornost se ne da tako lako razdeliti. Delo Tortura je ličan odgovor koji ukazuje na problem, koji nam pomaže da ga prepoznamo i da, konačno, o njemu prestanemo da ćutimo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST