Intervju – Dalibor Petrović, sociolog >

Podstrekavanje na humanost

"Kako smo se, zahvaljujući društvenim mrežama, vratili predmodernim obrascima solidarnosti: u tom predmodernom obrascu društvenosti upravo je solidarnost zajednice, a ne država, rešavala probleme. Onda je, na mesto zajednice, došla moderna država i preuzela na sebe tu ulogu. Potom smo se vratili korak unazad gde država opet ne obavlja tu funkciju ili je ne obavlja na dobar način pa, s ekspanzijom društvenih mreža, zapravo oživljavamo zajednicu tako što se solidarišemo"

"Društvenost u doba interneta" i "U međumrežju" dve su knjige dr Dalibora Petrovića, sociologa i vanrednog profesora na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu. Predavač je i na master studijama Filozofskog fakulteta (Informaciono komunikacione tehnologije i društvene mreže) i posebno je zainteresovan za društvene posledice upotrebe interneta.

U razgovoru za "Vreme" kaže da se o internetu i društvenim mrežama ne može govoriti kroz jednostavne crno-bele slike o otuđenju, lažnom predstavljanju i slično.

"Internet je vrsta pojačivača onoga što postoji u društvu. Vidljiviji su i oni negativni ali i oni pozitivni aspekti u društvu. Mi smo kroz mejnstrim medije navikli na jednu pesimističku sliku društva u kojem živimo. Naprosto smo počeli da verujemo da smo nesolidarni i kad po internetu krenu oni snimci kako je neko pomogao baki da ponese ceger uz stepenice – oduševljeni smo. Reagujemo kao da je to nekakvo čudo, jer smo već projektovani da vidimo samo loše."

"VREME": Humanitarne i druge akcije na društvenim mrežama, dakle, ne bi trebalo da budu iznenađenje?

DALIBOR PETROVIĆ: Nimalo. Pokretanje akcija na internetu koje imaju pozitivne efekte su logično usledile. Nove tehnologije i internet doneli su neku vrstu pseudopalanačkog odnosa prema društvu. Ako smo u tradicionalnom društvu živeli pod okom javnosti, tj. zajednice u kojoj smo živeli i bili izloženi nekoj vrsti pritiska da reagujemo i delujemo na odgovarajući, za zajednicu prihvatljiv način, i recimo baš to – da budemo solidarni, moderno društvo je donelo neku vrstu anonimnosti, individualizma i čak egoizma. S društvenim mrežama, tim dolaskom na društvene mreže mi ponovo postajemo javni, postajemo vidljivi, ponovo smo pod budnim okom javnosti, a to je naša društvena mreža. Kada naša društvena mreža pokrene neku akciju, primorani smo da je podržimo jer je ona opšteprihvaćena na društvenoj mreži. Podržavamo nešto što je društveno poželjno. Tu društvene mreže i internet generalno imaju ulogu podstrekivača. To je zapravo oživljavanje palanačkog modela koji se sada odslikava na širem planu.

Društvene mreže su neka vrsta korektiva društva?

Tako je. Nije, dakle, poenta u mrežama kao vrsti ključnog mehanizma nego u javnosti koja vrši pritisak, ali sada ta javnost ponovo ima mogućnost da reaguje. U dobrom delu modernizacije, ona nije mogla da reaguje, u tom vremenu anonimnosti, oslobođenja individualnosti, niko nije ni davao sebi za pravo da vrši onu vrstu pritiska koji su vršile tradicionalne zajednice, jer one nisu dozvoljavale iskakanje iz koloseka. E, sad su ove tehnologije omogućile da napravimo taj jedan model. Dakle, javnost je uvek korektiv, ali sada ima mogućnost, način da deluje kao što je nekad delovala. Samo što je ranije to delovanje bilo moguće u malim sredinama u kojima su svi bili fizički vidljivi jedni drugima, a sada su članovi mnogo šire zajednice vidljivi uz pomoć novih tehnologija.

Solidarnost je izrazitija na internetu nego u oflajn životu? Broj lajkova prilikom organizovanja recimo skupa protiv seče Košutnjaka uvek je znatno veći od broja ljudi koji će otići na skup u subotu u podne u Košutnjaku?

Pogrešno je izjednačavati lajk sa našom spremnošću da učinimo nešto. Vi lajkom izražavate saglasnost, to ne znači da ste spremni da žrtvujete vreme, energiju, u krajnosti "život za neki ideal". To je jedan nivo priče, drugi nivo je taj što je lajk vidljiv svima a učešće na mitingu, vaše fizičko prisustvo – nije, dakle ne postoji ta vrsta pritiska i odgovornosti da se pojavimo i reagujemo. I treći nivo je kolika je procenjena opasnost, po egzistenciju i ljudska prava, pojedinca i društvo od određene pojave zbog koje se protestuje. Ukoliko je povod drastičniji ali i konkretniji, dakle, definisan, onda su mnogo veće šanse da protest bude posećeniji. Načelni zahtevi će uvek obezbediti više lajkova nego prisutnih na skupu.

Zar nije dovoljno konkretan i drastičan povod za protest zagađen vazduh u Beogradu, pa se prošle godine događalo da inicijativu na društvenim mrežama podrže hiljade građana a na skup dođe njih stotinak?

Znate šta je tu problem? Kada vi možete da locirate ko je narušilac norme, kada znate ko je krivac, onda se bes protiv konkretnog krivca lakše pokreće i usmerava. Ako vam je neko prekrojio izborne rezultate, ako znate ko je to uradio, ako se počinilac dakle zna, onda će ljudi biti izazvani da dođu u mnogo većem broju. Sada je, recimo, isplivao snimak na kojem direktor "Petnice" govori o ugljarskoj mafiji koja je krivac za loš vazduh u gradovima Srbije jer prodaju ljudima jeftin, loš ugalj, jalovinu koju domaćinstva koriste za ogrev. Mislim kad bi se sada organizovao protest protiv ugljarske mafije, to bi bio povod za mnogo veće okupljanje građana, imao bi takav protest mnogo veći odziv nego nekakav načelni protest za čist vazduh. Kad ljudi osete da mogu svojom reakcijom da utiču da se neki problem razreši, oni se aktiviraju. Protestom za čist vazduh prvo imam problem da usmerim svoju reakciju, a drugo rezultat mog protesta neće biti vidljiv u dogledno vreme, moj lični problem neće biti rešen u kratkom roku. Tako pojedinac razmišlja. Postoji i fenomen onoga što se zove free riding ili švercovanje, kad ljudi procenjuju da će dovoljan broj ljudi izaći na neki protest pa pomisle da ne moraju da izlaze jer će drugi da izađu i reše njihov problem. Onda se dogodi da ih previše to pomisli i na miting dođe mali broj ljudi. Ali u teoriji kolektivne akcije to je zabeleženo kao fenomen još od šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka. Ljudi procenjuju koliko je zaista njihovo prisustvo neophodno na određenom protestu.

Humanitarne akcije, posebno sakupljanje novca za pomoć deci koja treba da odu na hitno lečenje u inostranstvo, pokazuju da su ljudi daleko spremniji da se uključe u takvu akciju?

Tu su dva elementa važna. Osim onog koji ću svakako pomenuti, pomoć detetu, koja je iznad svega.

Jedan element je vrsta nepoverenja u institucije, to je karakteristika, to je nešto sa čim se razvijaju i društvene mreže i aktivizam na internetu. To su dva paralelna procesa, ne mora da znači da utiču jedan na drugi, ali u trenutku sve većeg nepoverenja građana u političare i državni aparat, ne samo kod nas, nego u celom svetu, a pogotovo u državama kao što su naše gde je odsustvo institucija potpuno, građani su motivisaniji da zajedno reaguju. To je opet predmoderni obrazac društvenosti. U tom predmodernom obrascu društvenosti upravo je solidarnost zajednice, a ne država, rešavala probleme. Onda je, na mesto zajednice, došla moderna država i preuzela na sebe tu ulogu. Potom smo se vratili korak unazad gde država opet ne obavlja tu funkciju ili je ne obavlja na dobar način pa, s ekspanzijom društvenih mreža, zapravo oživljavamo zajednicu tako što se solidarišemo. Naravno da će ta solidarnost biti najizraženija kad je reč o bolesti deteta, to je jedan od najdirektnijih pokretača, motivatora. S jedne strane imamo dete koje je ranjivo, kome su potrebne pomoć i zaštita, s druge strane imamo percepciju države koja je to dete izdala, i imamo nas kao zajednicu. Zajednica kroz solidarnu akciju pokušava da pomogne.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---