---

Način na koji Krizne Štablije uređuju naše "slobodno vreme", a u okviru njega naročito ono nešto preostalih "kulturnih aktivnosti", skandalozan je, ali i vrlo poučan primer bahatosti koja ne preza od ciničnog vređanja naše inteligencije

Kad bismo "rat s koronom" zamislili kao ekvivalent Drugog svetskog rata, ovo u čemu smo trenutno – dakle, vreme u kojem skoro svakog dana "nikne" neka nova spasonosna vakcina, ali ne lipši magarče do njene primene i distribucije u naš svračiji zakutak – valjda bi bilo nešto kao vreme neposredno pred iskrcavanje Amerikanaca u Normandiji: sve je jasnije da se ratna sreća okreće u "našu" korist i da će zlotvori čovečanstva u dogledno vreme biti položeni na obe plećke, ali ipak, sam kraj rata još nije sasvim blizu, i još će mnogi nedužni stradati dok sve ne bude gotovo.

Toliko o virusu i o epidemiji, jer ja, kao što sam mnogo puta od marta napisao, nikada ne pišem o virusu i epidemiji. Umesto toga, zanima me način na koji oni preoblikuju ljude i društvo, ili: način na koji se ljudi i društvo daju preoblikovati, pogonjeni kombinacijom atavističkog straha i (malo)građanske poslušnosti. Naročito zato što bi nešto od tog preoblikovanja moglo i da nadživi pandemiju, jer logika vanrednog stanja uvek potraje duže od samog vanrednog stanja.

Glavinjanja ovdašnjeg tzv. Kriznog štaba tu su, kao i obično, ogledan primer. Dovoljno je strašno što je pravno manjkavo konstituisana grupa građana koje nismo ovlastili niti birali uz asistenciju izvršne vlasti prisvojila sebi pravo da neposredno, represivno i zapovedno zadire u mnoge aspekte života drugih građana na način na koji ni u klasičnom vanrednom stanju ne bi mogla niti smela. Još je strašnije, međutim, što se kao građani izloženi proizvoljnom i neretko diletantskom maltretmanu osećamo potpuno nemoćnim da tu bilo šta izmenimo, da učinimo nešto za sebe, pri tome ne nanoseći štetu drugima.

Način na koji Krizne Štablije uređuju naše "slobodno vreme", a u okviru njega naročito ono nešto preostalih "kulturnih aktivnosti" skandalozan je, ali i vrlo poučan primer ove bahatosti koja ne preza od ciničnog vređanja naše inteligencije. Da podsetimo: prvo se radilo samo o "kafićima i restoranima", koji, eto, moraju da se zatvore najkasnije u 23 sata (jer posle nasrće virus). Onda je, sa eskaliranjem zaraze – mada bez suvislih dokaza da ona dolazi baš odande – zapoveđeno da se ovi ubuduće imaju zatvoriti do 21 sat. Na pitanje kakve veze ta dva sata razlike imaju s bilo čim, a kamoli s virusom, rečeno je da je razlika u tome da su kasnije uveče ljudi već "pod gasom", glasnije pričaju, hoće i da zapevaju, da se grle, ljube, i ko zna kakve još strašne stvari... Dobro. Međutim, nije prošlo mnogo, naređeno je da opšti kafanski fajront ima da bude u 18 sati; valjda su oni što su ranije kretali u opijanje i intimizovanje posle 9, sada udarili u to isto posle 6, šta li?! Pa dobro, i to smo progutali, mada nemam pojma zašto, kad je nejestivo. Ali hajde de, nije baš prestižno u finijem društvu zanovetati zbog kafančina, ispadaš kao neko kome je do bančenja usred pomora...

Međutim, najnovije "mere" su zajedno sa kafićima i restoranima, na isti način potkresale i život pozorišta i bioskopa: i njima je naložen fajront do 18 sati. Pozorišni život ionako je desetkovan od marta i tek je bio malo počeo da se oporavlja u poslednja dva meseca; o agoniji bioskopa ili koncertnih prostora (bilo koje vrste muzike) da i ne govorimo. Tako je jedva skrpljen repertoar opet počeo da se raspada, a premijere se otkazuju jedna za drugom. Uslediće i novi pomor festivala. Razlog je vrlo jednostavan: pozorišta, a dobrim delom i bioskopi, ne žive (punim plućima) preko dana, nego baš uveče. Razlozi nisu samo "običajne" i društveno-ritualne, nego i sasvim konkretne ekonomske naravi, i povezani su i sa ritmom dnevnih obaveza najvećeg dela publike. Drugim rečima, zabrana pozorišta i bioskopa uveče gotovo je jednaka zabrani pozorišta i bioskopa uopšte, samo što ovako "finije" zvuči. Hm, finije? Možda, ali i hiljadu puta licemernije i milion puta mahnitije. Ako bi totalna zabrana bila čin brutalnog nasilja s vrlo tanušnim "epidemiološkim" opravdanjem, ovo je čin otvorenog podsmeha i onima koji pozorište (ili film) prave, i onima koji ga gledaju.

Šta, naime, epidemiološki razlikuje pozorišnu predstavu koja počinje u četiri ili pet poslepodne od one koja počinje u osam uveče? U oba slučaja glumci su na sceni, a publika sedi mirno i ćuti boreći se za vazduh i znojeći se pod svojim krpama preko nosa i usta, "proređena" i međusobno udaljena. Nema, dakle, baš nikakve razlike, osim ako štapski geniji ne dokažu da virus posebno voli da posećuje pozorište baš uveče. Isto važi i za bioskopske projekcije: nema razlike, osim što će ovako mnogima poseta bioskopu biti uskraćena. Ali, možda mi u ovo strašno vreme i ne treba uopšte da idemo ni u pozorište ni u bioskop jer sada ima važnijih stvari, glava je u pitanju? Možda, ali ako je tako, onda tako i treba reći, i treba ih zapečatiti do daljeg. Da se razumemo, ne zalaže se autor ovog teksta za takvo rešenje, nego samo pokušava da određenu logiku isprati do njenih pravih konsekvenci.

Objavljeno je da je nova ministarka kulture i informisanja zatražila (zamolila? zahtevala?) od Kriznog štaba da se kulturne institucije izuzmu od najnovijih "mera", što ću smatrati ispravnim potezom samo ako urodi konkretnim plodom. Ako ostane samo na njenoj inicijativi, više će ličiti na jalovo izuzimanje sebe od odgovornosti za gašenje retkih preostalih svetala u dugoj koronskoj noći. U kojoj bi, kao u svakoj drugoj, mrak mogao da bude najgušći pred svitanje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---