---

Za obe nove regionalne političke zvezde moglo bi se reći da su deca ne samo svog vremena, nego i svog društva, i da dele bazične većinske vrednosti, ili ih bar ne dovode ozbiljno u pitanje

Ne priznajem presude nelegitimnog i antisrpskog Haškog suda Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću! U Srebrenici, uostalom, nije bilo nikakvog genocida, a drugačije tvrde samo oni koji hoće da moj narod označe kao genocidan! Republika Srpska je naša neupitna tekovina, a njena ovlašćenja treba još proširivati vraćanjem na "izvorni Dejton"! U gradu kojem sam ja gradonačelnik sigurno neće biti gej parade jer to nije u duhu i tradiciji mog naroda!

Ovo su, tek jedva prepričane, samo neke od izjava novog gradonačelnika Banja Luke. Momak se zove Draško Stanivuković, ima 27 godina, i pobrao je gotovo opšte "regionalne" simpatije pobedivši na izborima favorizovanog Dodikovog kandidata, što navodno označava politički početak kraja suverenog gospodara gotovo polovine BiH. Kojem je preostalo samo da se besno "češe po guzičetini" (S. Basara). Potonja slika jeste zabavna, ali teško da Dodik ima nekih principijelnih razloga za sekiraciju. Osim ako se ne boji da bi mlađani Draško mogao da postane "veći Dodik od Dodika", u kojem slučaju možda i ima razloga za strepnju dublju od nade. Samo što u tom slučaju – u kojem nema ničega slučajnog – nije baš jasno čemu se to raduju "antirežimci" i stvarni ili navodni progresivci od Sutle do Vardara?

Nešto pre Stanivukovićeve zvezde, i nešto jače od njegove, zasjala je i zvezda Podgoričanina Dritana Abazovića, svetlijeg lica (ili: lica za pokazivanje?) crnogorske istorijske "smene Đukanovićevog režima", nakon trideset godina vladavine. Abazović je, doduše, politički nesumnjivo artikulisaniji od svog banjalučkog "pandana", ali ima i ponečega što im je zajedničko, a da bi se pri tome moglo ticati i Srbije, zemlje u kojoj je kanda u modi maštanje o nekim ovdašnjim "drašcima" ili "dritanima" koji bi, na bilo kojoj ideološkoj platformi ili pak bez nje, porazili "mrskog tiranina" AV.

Za obojicu, i Stanivukovića i Abazovića, moglo bi se reći da su deca ne samo svog vremena, nego i svog društva, i da dele bazične većinske vrednosti, ili ih bar ne dovode ozbiljno u pitanje. Utoliko, oni nisu nikada bili u nekom "ideološkom" ili u bilo kojem ozbiljnom smislu reči političkom sukobu sa Miletom Dodikom odnosno Milom Đukanovićem: osnovni ideološki i, štaviše, identitetski narativ koji oni ispredaju tek je blago apdejtovana varijanta onog vladajućeg. Njihov sukob s vlašću i njenim nosiocima je na izvestan način "nepolitički", jer se tiče samo ružnih nuspojava prekomerno uzurpirane vlasti: korupcije, nepotizma, svakojakog lopovluka udobno skrivenog iza velikih patriotskih fraza – koje, naime fraze, same po sebi nisu upitne, ne daj bože sporne.

Ako je, međutim, Drašku i Dritanu zajedničko ideološko nerazlikovanje od mrskih im vladajućih Gargamela, deli ih upravo – međusobna ideološko-identitetska suprotstavljenost. Stanivuković (rođen 1993), pravo je "dete Republike Srpske": rođen je u vreme i na mestu gde i kad je ta tvorevina doslovno ni iz čega (osim bolesne mašte svojih tvoraca) uspostavljana u krvi i ognju, kroz masovni "etnički inženjering" doslovno od Une do Drine, koji je od Bosne načinio najnesrećnije mesto na svetu koje je izvan "Trećeg sveta". U onome što je iz toga nastalo socijalizovan je i to, kako vidimo, veoma uspešno: interiorizovao je sve premise tog strašnog, varvarskog poduhvata i poretka koji je iz njega nastao. Politička polemika između njega i Dodika nemoguća je, jer se tu nema o čemu polemisati. Abazović je, pak, pristalica nezavisne Crne Gore kao građanske (a ne etničke, dvoetničke ili multietničke!) države, liberalno-demokratskog poretka, članice EU i NATO. Ni on, ako ćemo pravo, ne bi imao oko čega da ideološki polemiše sa Đukanovićem. Sukob bi se sveo na pitanje (ne)autentičnosti vladarskog uverenja i praktikovanja inače neupitnog temeljnog narativa na kojem je zasnovana nezavisna Crna Gora. Dakle, opet ono isto: korupcija, nepotizam i slične nuspojave, a ne sama politika, ne ideološka i identitetska osnova društva.

Pa, čemu se onda toliko raduju ovdašnji i regionalni opozicionari, verujući da će taj banjalučko-podgorički virus potkopavanja ili čak promene režima da se manje-više spontano prelije i ovamo, i gde god treba? Pojma nemam, đavo će ga znati šta je u tim glavama, među kojima je zabrinjavajuće mnogo onih uvek otvorenih za promaju. Ali zato treba skrenuti pažnju na nešto drugo. U Banjaluci je došlo pre do "smjene" nego do "promjene" (kako kažu na portalu "Buka"), što će reći – mada je smena po sebi zdrava, jer nikad ne valja kad se vlast ukiseli – da tu nema mnogo osnova za radovanje onima koji željno čekaju svaki znak da se postjugoslovenske zemlje polako, ali neopozivo izvlače iz gliba etnonacionalističkih narativa. Tako gledano, u Banjaluci se nije desilo ništa. U Crnoj Gori, međutim, stvari stoje obrnuto: smena "Milove vlasti" potencijalno je dubinski politička, ideološka, identitetska. Ona preti (ili obećava – zavisi iz kog ugla gledate na to) da Crnu Goru protrese iz temelja i preusmeri je na sasvim drugačiji kolosek, i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. Dritan Abazović, međutim, "koči" upravo takvu promenu, jer njegov sukob s Đukanovićvim režimom, rekoh, nije politički; pojednostavljeno rečeno, Abazović smatra da Đukanović i njegovi sve vreme dobro govore, ali loše čine. Međutim, većina ekipe s kojom se Abazović uhvatio u kolo s Đukanovićem i onim što je u Crnoj Gori nastalo nakon 1997. ima upravo politički, ideološki, identitetski problem, a "kriminal i korupcija" su im više prateći folklor, "žvaka za raju". Zato bi Abazovićev monumentalni poraz bio upravo ako bi promena režima u Podgorici politički uspela. Eto glavolomke za srpske opozicionare, bar one koji čuvaju glavu od promaje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---