Intervju – Boris Bota Miljković, reditelj i pisac >

Sloboda u sebi

"Jugonostalgija se danas pripisuje slabašnim ljudima nesposobnim da srčano stanu uz čvrstu desnicu koja zna kako da se obračuna sa svim recidivima, Hrvatima, Ciganima, Šiptarima, Balijama i kako da uvede nove vrednosti kojima će pokazati ko smo i kakvi smo, zapravo"

Premijera filma Borisa Miljkovića Povratak kući – Marina Abramović i njena deca zakazana za ovu subotu, biće održana u okolnostima prilagođenim koroni – u onlajn bioskopu "Moj OFF". Dve-tri nedelje pre toga objavljen je Miljkovićev roman Jugosloveni, a ove godine, takođe, dobio je i peto dete.

Pomenuti film i roman pričaju o dve velike teme Borisa Miljkovića – o umetnosti i Jugoslaviji. Dugometražnom dokumentarcu o Marini Abramović, njenom životu, ljubavima, teškim i lepim danima, i o njenoj putujućoj retrospektivi Čistač, zbog koje se vratila u Beograd nakon 40 godina, prethodila su dva Miljkovićeva filma o umetnicima i umetnosti: Ruski umetnički eksperiment i Šumanović (oba sa Branimirom Dimitrijevićem), i televizijski serijal Put u budućnost. Svetska premijera Povratka kući održana je na ovogodišnjem Sarajevo film festivalu, a film je učestvovao i na još nekoliko evropskih festivala. Film je realizovala "Akcija produkcija" (producent Jovana Karaulić) u saradnji sa LLC Abramović. Drugu temu, Jugoslaviju, Miljković je po lepom pominjao u romanu Čaj na Zamaleku, nekim novelama i pričama, a roman Jugosloveni joj je posvetio u celosti. Objavila ga je, kao i većinu Miljkovićevih knjiga, "Geopoetika". Ovde nisu nabrojani svi njegovi filmovi i knjige, niti je pomenuto čime se sve bavio, a zbog čega ga mediji, pa i "Vreme" u prethodnim razgovorima nazivaju renesansnim čovekom.

"VREME": Činjenica da će Povratak kući biti premijerno prikazan u onlajn bioskopu govori da vi niste među onima koji se protive prikazivanju filmova, pozorišnih predstava ili koncerata bez publike. Koji su vaši argumenti?

BORIS MILJKOVIĆ: Ključni argument je – nema nam druge!

Osim toga, ako nećemo da budemo depresivni i negativni do kraja, hajde da vidimo može li i drugačije. Što se filma tiče, uveren sam da može. Čini mi se da se magija mračne bioskopske sale i kolektivnog zanosa umnogome već izgubila, publika je navikla da gleda filmove kod kuće, postoje izvrsne naprave kojim se postiže kvalitet projekcije i zvuka sličan onom u najboljim javnim salama, kulturna politika nas upućuje da gledamo filmove kradene sa pajrat beja, a umetnički film i ovako ne postoji u bioskopu, ovde. Naravno da iz toga proizilazi logično pitanje: da li je publika spremna da plati bioskop kod kuće? Videćemo. Iskreno, uzbuđen sam ovakvom premijerom, čini mi se da radimo nešto drugačije, među prvima. Kada čovek misli o tome, na početku to izgleda kao neka sajber ortopedija, neka neprirodna protetika koja čini da film izađe iz sale i odseli se u sajbespejs, ali, ako uložimo malo optimizma i mašte, možda sve to nije tako loše. Povrh svega, ovaj film je zgodan za takav, rekao bih, društveni eksperiment. Hajde da vidimo da li je moguća premijera sa više ljudi nego što mogu da stanu u klasičnu dvoranu, zamislimo hiljade koji slobodnom voljom gledaju naš dokumentarac... Ako to uspe, onda se otvaraju mnoge zanimljive teme, a o njima ćemo kad uspe. Ako ne, pa onda ništa, pokušali smo.

Osim o Marini, moglo bi se reći da je Povratak kući i priča o potrebi/ nastojanju da se bude prihvaćen kao ličnost i kao umetnik. Šta je u ostvarenju tog cilja, danas i ovde, po vašem mišljenju, najveća otežavajuća okolnost?

Mislim da je centralna tema filma povratak kući. To je zaista komplikovan, složen proces, nije samo avionska, vozna karta u pravcu nekadašnjeg doma, to je emotivna eksplozija koja se sastoji od straha, preispitivanja, neizvesnosti, raznolikih očekivanja i velike introspekcije. Povratak je uzbudljiv, delimično, i zbog toga što ne znamo šta nas tamo čeka. Umetnica jedino dobro zna da se ovde uspeh ne prašta i sprema se za tvrdo sletanje. Što se drugog dela pitanja tiče, nije obavezno da nas i umetnik, a onda i njegova ličnost – zanimaju u istom intenzitetu.

U nekim slučajevima, te stvari mogu da budu sasvim oprečne, umetnik parekselans, a govno od čoveka. U ovom našem slučaju, materija je prilično izmešana jer je umetnost naše umetnice neodvojiva od ličnog koncepta, doživljaja ličnog iskustva, a na kraju krajeva, i sopstveno telo, umetničino telo je teritorija izraza, lične emocije su komunikacioni jezik – pa opet, nisam siguran da je njoj potrebno sklisko prihvatanje i razumevanje. Ona, koliko je poznajem, živi van tih kategorija, čini mi se da je važno da se uradi to što je naumljeno da se uradi. Njena strepnja u ovom trenutku, koji je delimično opisan ovim filmom, proističe iz dramske situacije povratka kući, pre svega.

Jedan od razloga zbog kojih deo javnosti nije bio naklonjen izložbi Čistač pripada neumetničkom domenu – gostovanje je ostvareno inicijativom premijerke Brnabić. Šta ako se ova vrsta animoziteta prenese i na vaš film?

Prirodno je, pa i društveno zdravo, da deo javnosti oseća nelagodu što država prisvaja Marinu kao svoj projekat i želi da to izgleda tako. Narod nikada nije voleo državne umetnike, uvek su mu bili sumnjivi umetnici koje država pomaže, čije izložbe organizuje, čija dela kupuje. Ali, odnos naroda i umetnosti je složeniji u ovom slučaju. Osim dela inteligencije pobunjene protiv ovakve vlasti, stavljajući znak jednakosti između vlasti i Marine, protestu protiv Marine se priključuju radikalni elementi u obliku eksperata za satanizam, zatim delovi pravoslavnog korpusa, onda zabrinuti za vaspitavanje omladine i najzad, pojedinci grupisani oko zaštite dece, odbrane od pedofilije. Impresivno, zaista.

I onda, kada se izložba otvorila, onda je, nekako, čini mi se, sve to stalo. Uoči samog otvaranja, nekoliko hiljada, uglavnom mladih, došlo je da čuje Marinu Abramović, bez prisile, besplatnih sendviča i pretnje otkazom. Preko šezdeset hiljada je videlo izložbu, a poslednjih dana ste mogli videti redove ispred Muzeja savremene umetnosti, po kiši i hladnoći. U tom smislu, bilo bi sjajno za vlast da izložbe i Marine budu tema diskusija vlasti i naroda. Bojim se da imamo i druge teme. Ako se prelije i na film, to će biti dobar dokaz da nemamo pametnija posla.

Deo procesa nastajanja dokumentarnog filma je prilagođavanje temi. Kako je to izgledalo na primeru Povratka kući?

Snimali smo relativno dugo i proveli dosta vremena zajedno. Marina je prosto pustila da se taj film dogodi, bez intervencija, bez ikakvog uplitanja i bilo je veliko uživanje gledati i učestvovati u tome kako se ta stvar odvija. No, moram da kažem da je sama struktura filma pažljivo komponovana ranije, i da je gotovo sve urađeno onako kako je planirano i napisano. Bilo mi je zabavno kada je novinar "Varajetija", koji je prvi film predstavio javnosti, u razgovoru sa mnom rekao kako ovo izgleda kao spontano, ali je l’ tako da je sve unapred pažljivo spremano?

Film počinje Marininom rečenicom o strahu, kaže da nam ga usade roditelji. Do kraja priče strah je više puta prisutan i to kao oružje upereno protiv lične slobode delanja/odlučivanja. Na opštem nivou, strah je globalno oružje vlasti protiv nepokornih. Kako ga se osloboditi?

Ja nisam ekspert za slobodu, možda bih više umeo da vam kažem o strahu. Strah je važna stvar, praktično svi živimo u strahu. Neko ga, doduše, ne oseća onako kako neko drugi oseća, ali proizvodnja straha i osećanje straha je ključna stvar za naše postojanje. Što se više plašiš, to si efikasniji zupčanik u kolektivnom mehanizmu postojanja. To oni koji proizvode strah znaju veoma dobro. Sad, mi koji osećamo strah, mi ga doživljavamo na različite načine – većina ga podnosi ohrabrena time da ga većina podnosi, živi veselo i dalje, mali deo poludi, a najmanji, taj najmanji se opire, koprca, smišlja razne načine da se oslobodi straha pa rešenje često nalazi u glasnom govoru, pevanju, akciji i zviždanju. Nalik na decu uplašenu mrakom. To je jako dobro i delotvorno. Onaj najmanji deo slobodu nalazi u sebi.

Roman Jugosloveni je još jedan vaš nostalgični povratak državi u kojoj ste rođeni. Zašto reč jugonostagija ima pogrdni prizvuk?

Nostalgija, čini mi se, spada u neku zimnicu finih osećanja, kao seta, recimo, kao slatko od belih trešanja začinjeno kriškom limuna i punjeno bademima. Ali, jugonostalgija je pogrda, u pravu ste. Ona se danas pripisuje slabašnim ljudima nesposobnim da srčano stanu uz čvrstu desnicu koja zna kako da se obračuna sa svim recidivima, Hrvatima, Ciganima, Šiptarima, Balijama i kako da uvede nove vrednosti kojima će pokazati ko smo i kakvi smo, zapravo. U takvom svetlu, jugonostalgija je odvratna, zaista.

U romanu Jugosloveni pričate san o nekadašnjoj državi. Da li je bio ružan ili lep?

Pričam priču o odrastanju, o jednoj generaciji koja ima dvanaest, trinaest godina i živi na jednom ostrvu, možda ceo jedan dan. Oni jedu, kupaju se, pipkaju se, istražuju, govore, slušaju radio, slušaju muziku. Najlakše im je da budu Jugosloveni, kad su već svi tu, zarobljeni u svojim emocijama, telima i jezicima. Mogli su da budu Čejeni ili Mohikanci, svejedno, ali ih je odredio najmanji zajednički sadržalac, onaj majušni trenutak prelaska iz detinjstva u mladost, koji svi osete kada se prelazak događa. Tog sam se trenutka setio u jednom drugom trenutku svog života i pokušao da zapišem kako je bilo. U tom smislu, ovde zaista nema nostalgije koja se očekuje kada se pomenu Jugosloveni. Mislim, nije ni lepo ni ružno. No, kako kaže jedan veliki slikar, da ne raspravljamo previše o naslovu, da time ne ubijemo, možda, i samu poetiku, ako je preostane.

Postoji mišljenje da je Jugoslavija trajala dok je trajao Tito, zahvaljujući Titu, ali i da ju je upravo njegov kult ličnosti rasturio. Mi smo naslednici tog iskustva. Molim vas za komentar.

Ja ne mislim da je Jugoslavija trajala dok je trajao Tito. On se, u jednom trenutku, provozao tim vozom, ali pruga je postojala dugo pre njega i čini mi se da postoji još uvek, zarasla u travu i zasuta zemljom, doduše. Za njim je zaista ostao jedan ogroman performans, zabeležen na trakama, video-zapisima, fotografijama i ogromnim emocijama pohranjenim baš na tim medijima. To je nesumnjivo. I svi su ti ljudi, sa tim ogromnim emocijama stajali sa obe strane te pruge, Ljubljana-Beograd, nosili zastave, ridali, cepali košulje ili stajali mirno, sa kapama dole gužvajući ih šakama, obični, normalni ljudi, što danas kaže Sali Runi. No, nikad se ne zna šta će arheolozi budućnosti iskopati tražeći tu prugu.

Jedan od likova iz Jugoslovena pita: "I, majku mu, šta ima u tom šahu da ga komunisti igraju tako dobro? Kralj, kraljica, vojska i rat?" Niste odgovorili na pitanje.

To je , naravno, metaforičko pitanje. U današnjem vremenu postpolitike, kada je i sama politika metafora, ovo pitanje zvuči veoma romantično.

Ali, zaista, polovinom veka, pa i narednih nekoliko decenija, Sovjeti su u šahu bili neprikosnoveni. Toliko nadmoćni, da je ostatak šahovskog sveta priznao tu činjenicu pa čak i prihvatio naziv jednog takmičenja u šahu, SSSR protiv ostatka sveta, gde su, eto, Sovjeti i pobedili taj ostatak sveta. Bilo je sumnji da su mađarski i čehoslovački igrači igrali ispod svojih mogućnosti da se ne bi zamerili Rusima, ali verujem da to nije tačno. Igrali su i naši velemajstori, za ekipu ostatka sveta, naravno, i nisu podbacili, mislim da je Gligorić bio jedan od najzapaženijih igrača. Igralo se u Beogradu. Moj otac je bio jedan od pažljivih posmatrača celog meča, odana publika, uz mnoštvo koje je htelo da vidi Spaskog, Portiša, Horta ili mladog Fišera, uživo, u sali. I zaista, pred njegovim očima se odvijao taj neobični trijumf SSSR-a, tesan ali trijumf, pobeda. Kad smo kod kuće gledali televizijski izveštaj sa meča, sećam se da je otac rekao, to: majku mu, šta ima u tom šahu da komunisti igraju tako dobro? Ja sam u tom trenutku imao četrnaest godina, gimnazista, moj otac bivši pilot Kraljevine Jugoslavije, britanskog RAF-a, bivši robijaš Golog otoka i tadašnji ne baš uspešni prodavac vibouređaja za mešanje betona, sopstvene konstrukcije. Možda komunista, ali sigurno ne član Saveza komunista. Mora da mu je to pitanje, u njegovoj situaciji, odjekivalo sa ljubavlju i mučninom, kako bi rekao Selindžer. U tom konkretnom trenutku, ja sam bio Jugosloven, sa priličnim iskustvom jugoslovenstva izraženom u sopstvenom odrastanju na moru i bliskih kontakata sa devojčicama sa imperijalističkog ostatka sveta, i poraznim iskustvom jedne partije sa Borom Ivkovim, u velikoj simultanki odigranoj sa decom, na nekom letovanju. Bilo je zaprepašćujuće kojim brzinom je, i rekao bih šarmom, velemajstor pobedio na svim tablama. No, ja sam kasnije napisao da je ipak jedan dečak pobedio, pa ipak ne može baš sve.

No, pitanje mog oca je bilo jedan od pokretača, ne najjači i najvažniji, ali jedan od pokretača ove pripovesti.

Premijerka Brnabić je uvela kreativne industrije na našu kulturnu scenu, što je u očima jednog dela javnosti pogubno po stvaralaštvo. Šta vi, kao kreativni direktor RTS-a, mislite o tome?

Termin kreativne industrije, ili industrije kopirajta, postoji nešto duže od premijerke i te cele stvari oko uvođenja na scenu, a termin nije uveden na kulturnu nego na političku scenu, a pravo je svakog političara da uvodi šta god hoće i može na teren sopstvenog delovanja. Što se gađenja jednog dela javnosti tiče, ono je, čini mi se, istog porekla kao i otpor prema izložbi Čistač i otpor prema učešću države u organizaciji te priče. I to je u redu. No, pitanje je ko time dobija? Da li su to, kako bih rekao, radnici u toj industriji, uglavnom mladi ljudi, doduše sa velikom željom da postanu trendovski mladi kapitalisti, što je valjda u redu, reke dojučerašnjih studenata akademija, dizajnerskih škola, medija i komunikacija, filmskih i televizijskih stručnjaka, pisaca, pozorišnih delatnika, kompozitora, muzičara itd? Ili time dobijaju državni činovnici? Ako neko patentira kod sopstvenog zavoda za patente patentiranu stvar, onda je to prevara.

Ako je to bio cilj akcije oko formiranja Saveta kreativnih industrija, onda nije bio dobar. No, vreme će pokazati, kao i uvek, kako stoje stvari.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---