Odlazak – Džej Ramadanovski (1964–2020) >

Iz sve me snage pamti i zaboravi

Umro je Džej. Tri godine nakon operacije, njegovo veliko i za sve uvek otvoreno srce prestalo je da kuca 6. decembra. Mnogi nisu ni znali koliko su ga voleli dok se vest o njegovoj smrti nije pojavila u medijima. Plakali smo, kačili pesme i stihove na društvene mreže, pisali lične uspomene, ali nije ovog puta to bilo ono uobičajeno ritualno "ripovanje" po internetu kad umre neko poznat. Ovog puta bilo je ličnije i emotivnije nego ikad pre. Zato moram u prvom licu.

Nedelja, njegov najveći hit, u ovom tekstu neće biti mnogo pominjan. Džej je otišao u nedelju, a ta, ionako teška i traumatična pesma, u mojim ličnim uspomenama zauvek je povezana sa jednim ledenim postbožićnim jutrom 1993. i jednom preranom smrću koju nikad nisam prebolela. Zato nikad ne slušam Nedelju, razbije me u hiljadu komada, jer od te ‘93. njega s nama nema. A imao je isto godina koliko i Džej kad je otišao.

O Džejovoj biografiji manje-više zna se sve. Romski dečak ("ganci", rekao bi on) sa donjeg Dorćola, onog iza tramvajskih šina, koji se, što bi rekao naš pokojni Uroš Komlenović "nikada neće naći u romanima gospođe Svetlane" (Velmar Janković, prim. nov.). Uroš nije dočekao, ali Džej jeste, da se i taj donji Dorćol "džentrifikuje" i postane elitni, ali to je druga priča.

Rano je otkrio šibicarenje i shvatio da od toga može lepo da zaradi. Školu baš i nije voleo, posle "šibice" otkrio je džeparenje, pa je ubrzo započeo i karijeru štićenika popravnih domova. Najduže je ostao u domu "Vasa Stajić" na Voždovcu, čiji je štićenik bio skoro devet godina. "Dugo ja nisam smeo da priđem ribi, znaš", ispričao je u jednom intervjuu: "Nemaš indeks, nemaš dugu kosu, dobiješ izlaz iz doma vikendom, al’ epidemija vašaka u domu, brale, sve nas ošišali do glave."

Po izlasku iz doma otkriva "šanerisanje". "Šana" mu nije išla, sam je pričao, jer "ne može crn čovek, šaner mora da bude picnut, čvor, kravata, mantil". Ali upravo ga je "šana" dovela do muzičke karijere. Sa prijateljem šanerom pozvonio je na vrata Marine Tucaković i Fute Radulovića. Marina je čula kako peva i odmah počela da ga nagovara da snimi ploču. U akciju je uključen i pokojni Raka Đokić koji nije želeo da radi sa debitantima, ali Marina i Futa su ga "slomili".

Sledeća stanica – Mesam 1987. i Zar ja da ti brišem suze. Džej u listerskom odelu i svilenoj košulju na scenu izlazi iz publike jer nije znao da postoji bekstejdž: "Kažem ja ortaku: bato, gepi mi neko odelo za Mesam, a nosim 42. Kaže on: a gde ću da gepim, na dečjem odeljenju?"

Ostalo je istorija, 13 studijskih albuma, stotine hitova i potpuna nemogućnost da se Džej žanrovski svrsta bilo gde. Njegove balade su pop koji se meša i sa bluzom (Ne znaš ti), i sa šansonom (Vetrovi me lome), i sa sevdalinkom (Violino, moja vilo), a s druge strane, imamo čiste narodnjake u ritmu dvojke ili sedam osmina, pa čak i sa starogradskim zvukom (Još me bude misli lude, I Dunav laže). A onda su tu i erotski pesmuljci poput Seksi ritma, Ala bih te, ala (oprskao mala) i neprevaziđena Lubenica ("Da si moja devojčica, živela bi ko kraljica"). Sa devedesetima u pesme koje za njega rade Marina i Futa ulaze i orijentalni zvuci (Rađaj sinove, 99 žena, Niz reku života plovim). Međutim, Vetrovi me lome, Gde ću sad, moja ružo, Sunce ljubavi, Nijedne usne se ne ljube same, Ugasila si me i još bezbroj drugih... hitovi su bez kojih ne prolazi nijedna kućna žurka sa narodnjacima ili provod u kafani.

Tamo negde polovinom dvehiljaditih svedočimo laganom fizičkom propadanju Džeja Ramadanovskog. "Mali nije taj kapacitet", rekao je, opet, Uroš Komlenović. Godine 2011. bila sam na njegovom koncertu u Sava Centru i preplakala koncert jer je Džej bio senka samog sebe. Jedva je uspevao da otpeva više tonove, zaboravljao tekst, taj je koncert, iskreno "povadio" Sinan Sakić, koji mu je bio gost. Ali onda je na kraju krenula Nedelja. Tek tada, kada je Džejov vokal onemoćao, ta je pesma zasijala u svem svom crnilu i dobila jednu novu, još strašniju, bolniju i lepšu dimenziju.

U narednim godinama, na koncertima je i dalje bio nemoćan, ali nas je zato radovao studijskim albumima. Tada dobijamo jednog mudrog, životom pregaženog Džeja, kroz pesme poput Ne znaš ti, Zrno mudrosti i moju omiljenu među njegovim "novijim" pesmama – Čestitka manje.

Nije ovo tekst koji treba da abolira Džeja. Da, svesna sam njegovih poroka, prijateljstava sa ljudima iz kriminalnog miljea kao što su Knele, Iso Lero (navodno, on mu je napisao Uspeo sam u životu) i konačno, sa Arkanom. Ali baš me briga, i Sinatra se družio sa mafijom.

Stalno je govorio da ne želi dugo da živi, da je i sedamdeset za njega previše ("Dok možeš da čvakaš, dotle treba da živiš", rekao je). Umro je, izgleda, kad i kako je želeo.

Pa za čim onda toliko iskreno plačemo dok plačemo za Džejom? Rekoh, nema žurke sa narodnjacima koja je prolazila bez njegovih pesama. Džej je umro u trenutku kada su nam zabranjene žurke i kafane. Kad "ovo" prođe, u prvoj kafani, na prve taktove Ugasila si me skočiću kao nekad pre. A do tada ostaje nam kafana bez dima, pesma bez boema… I jedna čestitka manje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---