Kosovsko društvo, o razgovorima (2) >

Susreti na porušenim mostovima

Ko su ljudi koji se danas u oba dela Mitrovice trude da doprinesu razumevanju između zajednica? Čime su vođeni? Zašto to rade? Svesni su jednog – pomirenje može biti floskula iza koje se kriju kojekakvi interesi, a može biti i rad na razumevanju, delovanje, obostrani interes, davanje primera i pokušaj da se dočara kako je biti u cipelama onog drugog, uzimajući u obzir i juče i sutra

"Mi ne znamo ništa o drugoj strani, imamo toliko sporova po raznim pitanjima, a nismo u stanju ni da razgovaramo o njima", kaže Lazar Rakić iz NVO Centar za medijaciju (zvaničan naziv je Centar za alternativno rešavanje sporova). Kako stoji na sajtu ove nevladine organizacije, njihova vizija se da sažeti u nekoliko reči – "efikasniji pravosudni sistem" i "zajedničko poštovanje i razumevanje razlika između zajednica." Zvuči jednostavno i, kao što znamo, đavolski je teško.

"Mi imamo dve komponente na poslu", objašnjava sagovornik "Vremena". Naime, oni se bave sudskom medijacijom odnosno vansudskim rešavanjem sporova u mitrovačkom regionu (koji čini četiri opštine sa srpskom i tri sa albanskom većinom). Rade sa sudom i sa tužilaštvom.

"Dosta dugo ovde nije bilo sudskih institucija, pa je to možda bio jedini način da Srbi sa severa mogu da reše svoje sporove u kosovskom sudskom sistemu", objašnjava dalje Lazar Rakić. Istraživanje koje su radili potvrđuje da postoji veliki stepen nepoverenja Srba prema albanskim sudijama i Albanaca prema srpskim sudijama. Otuda je ovo jedan od načina da se stvari jednostavnije reše.

Druga komponenta u njihovom delovanju je rad na poboljšanju odnosa između Srba i Albanaca. Ali kao što su opasni oni novinski tekstovi i prilozi u kojima je sve crno-belo, koji kao da jedva čekaju da izazovu nove požare i ponovna rušenja, tako su i groteskni pokušaji, takoreći, novinskog turizma, obično stranih medija, gde je sve zavijeno u oblande egzotike i piše se po principu – Jelena i Mustafa su se prvi put sreli na mostu i shvatili da mogu da budu prijatelji.

"Mi smo svesni konflikta, svesni smo da je rad na tome dugoročan proces, ali smatramo da ne postoji veći interes lokalne zajednice od pomirenja", naglašava Lazar.

PROBATI TUĐE CIPELE

Lazar radi zajedno sa koleginicom Zanom Sylom, Albankom iz Južne Mitrovice, koja je sada na studijama u Velikoj Britaniji. Drugim rečima, jedan je od retkih čiji je radni kolektiv multietnički. Njihov Centar za medijaciju je napravio nekoliko istraživanja javnog mnjenja – o stavovima Srba i Albanaca o jeziku (Vidi "Vreme" broj 1561), o mostu između severnog i južnog dela Mitrovice, kao i poslednje, iz marta ove godine, naslovljeno sa: "20 godina kasnije: narativi, međuetnički odnosi i pomirenje u podeljenom gradu" (vidi okvir "O prošlosti i budućnosti").

Suština istraživanja – osim one osnovne, da se vidi gde smo, da se određena tema sagleda iz više uglova i sa obe strane – jeste i "da se ubacimo u cipele drugog", kaže Lazar. "Šta god mislio, šta god znao i verovao da znaš, važno je da makar imaš predstavu šta misli onaj drugi. Pa ako dođe do razgovora, konflikt će biti konstruktivniji."

Tako je, na primer, istraživanje o narativima iz prošlosti bilo koncipirano na sledeći način: Albancima je prvo postavljano pitanje – "Na koji način bi trebalo da bude tretiran srpski ratni zločinac od strane srpskog društva?", pa je među ponuđenim odgovorima bilo "kao heroj", "da bude odbačen" itd. Sledeće pitanje je, međutim, glasilo: "Na koji način bi trebalo da albanski ratni zločinac bude tretiran od strane albanskog društva?". U upitniku koji su radili Srbi redosled ova dva pitanja je bio zamenjen. "Princip nam je da ja završeno istraživanje dam i Srbima i Albancima. Ukoliko ne mogu da pogode ko ga je pisao odnosno iz koje zajednice su autori, znači da smo prošli test", objašnjava Lazar.

SIMBOLI I BARIJERE

Tako je cilj istraživanja o mostu u Mitrovici bio i da se "narativi sa severa predstave na jugu i obrnuto, sa juga na severu."

Most između srpske i albanske strane u Mitrovici zatvoren je za vozila. Istraživanje o tome šta on predstavlja obema stranama rađeno je onda kada je postojao pritisak međunarodne zajednice (2017) da se otvori za saobraćaj. Zahvaljujući, između ostalog, i ovom istraživanju, to se nije dogodilo.

"Mnogi lokalci ovde su bili protiv toga da se most otvori, jednostavno zato što međuetnički odnosi nisu bili dobri", objašnjava Lazar. "Ali ostali mostovi su otvoreni", konstatujem. "Da, ali ovaj most ima preveliku simboličku vrednost. Ja sam odrastao ovde, a prvi put sam u Prištinu otišao 2014. godine, prvi put sam tada pio kafu sa Albancem. Ljudi nisu svesni da su ovde generacije odrastale bez ikakvog kontakta sa drugom stranom. Svi naši argumenti (namenjeni EU i međunarodnoj zajednici) i onda i sada idu u istom pravcu – pritisnite političke lidere da rade na uspostavljanju kontakta među ljudima. Jer razgovor razbija predrasude", kaže i dodaje da će "kada se barijere između ljudi spuste, sami otvoriti most".

MOST LJUBAVI

Dok smo išli ka mestu susreta sa sagovornicima, Severna Mitrovica nas je – ako izuzmemo na svakom ćošku plakate "Aleksandar Vučić – za našu decu", i što su i čistači ulica imali kačkete sa ovim sloganom – još po nečemu podsetila na Beograd: trotoari su toliko razrovani da moramo da preskačemo rupe, dovijamo se, izlazimo na ulicu da bismo stigli od tačke A do tačke B. Vozači su, srećom, tolerantniji nego u srpskoj prestonici. Između tih malih trotoarskih provalija neko je postavio dasku, da može da se prođe, i pored stavio natpis "Most ljubavi". I u drugom razgovoru, opet će se most naći kao jedan od aktera u priči.

DUG PREMA MITROVICI

"Imam 30 godina, po obrazovanju sam pravnik, a po zanimanju… trudim se da u Mitrovici mladim ljudima stvorim novu šansu. Ne znam baš kako bih nazvao to zanimanje. Možda aktivista", ovako odgovara Marko Rakić, izvršni direktor NVO Link, na pitanje kako bi sebe predstavio.

Glavni, ne i jedini fokus LINK-a su treninzi za mlade. "Trudimo se da ih informišemo, da pratimo potrebe tržišta rada, da bismo im obezbedili posao i određeni nivo prihoda. Jer biti finansijski nezavisan jedan je od preduslova da se misli svojom glavom", smatra Marko. On je rođen u Severnoj Mitrovici, kasnije se preselio u Zubin Potok, a nakon srednje škole vratio se u Mitrovicu: "Ja prema ovom gradu osećam dug."

Kako objašnjava, tri su oblasti kojima se njegova nevladina organizacija bavi: medijska – odskora su pokrenuli potkast "Kukavičje gnezdo" gde su se, u prvoj sezoni, bavili uticajima i posledicama pandemije iz različitih uglova, medijskog, zdravstvenog ili ekonomskog. Zatim, tu su publikacije vezane za pandemiju i mere za pripadnike romske, turske, aškalijske, egipćanske i albanske zajednice u selima gde nema interneta; tu je, kao što je već pomenuto, informisanje i karijerno pomaganje mladima kroz program "Mitrovački centar za inovacije" (Mitrovica Innovation Center); i kulturna sfera – organizuju, na primer, festivale murala, a pandemija je prekinula održavanje još jednog festivala elektronske muzike "Vulkan Fest".

Treninge za mlade (poput, treninga za programere, odnosno različite programske jezike ili u vezi sa marketingom na društvenim mrežama) pohađaju svi; oni su multietnički, dolaze i Albanci i Srbi i Aškalije i Bošnjaci i Romi.

Međusobno komuniciraju na engleskom.

"Vodi ih ista stvar – zdrav interes, slušaju stvari koje ih zanimaju i koje im trebaju. Na kraju, trgovina između Albanaca i Srba nikada nije stala. Vrlo brzo shvate da su tu, preko puta njih, mladi sa sličnim problemima, sličnim interesovanjima, u imovinskom smislu iz istih porodica i iz iste osuđujuće sredine. Nekoliko dana traje da se prevaziđe ta uzdržanost, a onda kasnije lako komuniciraju. Istina, vrlo malo njih nastavi da se druži", priča Marko Rakić.

HEROJ KORONA VIRUSA

Pominjem kako sam negde pročitala, pripremajući se za dolazak, da je NVO LINK poklonio izvestan broj vizira još ranije, u onom prvom pandemijskom talasu. On mi na to ispriča zanimljivu priču:

"Mi smo to pokrenuli sasvim spontano. Videli smo da se to događa u grupi ‘Vizionari Srbije’ i krenemo. Proizveli smo tada nekih 500 komada. Dogovor je bio, pošto ih nije bilo dovoljno, da budu namenjeni samo lekarima. Delili smo ih u Mitrovici, Zubinom Potoku, Zvečanu, Leposaviću… U jednom trenutku zove me jedna novinarka i kaže da smo izabrani za ‘heroje korona virusa’, mislim da sam bio jedini iz srpske zajednice. Na taj skup je došla i jedna doktorka koja se prijavila da radi kao volonter za vreme korone. Imao sam onaj jedan vizir, kažem: ‘Izvolite, meni ovo ne treba’, a ona meni kaže da dolazi iz Suve Reke (inače, etnički čista albanska sredina), da ima prijateljicu koja tamo isto radi kao volonter i pita da li bismo mogli njima da pomognemo. Kažem da hoću. Ona dodaje da će me spojiti sa gradonačelnikom. Na kraju, zovem ja njega, on priča srpski i kaže mi: ‘Meni treba 150 vizira’. Odgovorim mu da nemamo više od 70 ili 80, pa padne dogovor da se nađemo na glavnom mostu. Saobraćaj na mostu ne funkcioniše nikako. Ali njegov vozač to nije znao ili se izgubio i prođe autom. Ide ka meni, juri ga policija, a ja stojim nasred mosta sa velikom crnom kesom u kojoj je 80 vizira. U nekom trenutku objasnio sam policiji sa severa šta se dešava, pa se situacija smiruje. Vozač unezveren, ja pružam onu kesu, svi su u čudu, ovi se zahvaljuju i odlaze."

U trenutku kada razgovaram sa Markom, pravili su 15.000 vizira (u saradnji sa Unmikom), sa namerom da 13.000 pošalju tamošnjem Ministarstvu zdravlja, a ostali da se podele policajcima, apotekarima i drugima u Mitrovici.

Konačno, nakon ove interesantne epizode, razgovaramo i o budućnosti. Marko mi objašnjava da je nekada trend bio da mladi odlaze posle srednje škole, danas već posle osnovne. Obojica sagovornika se slažu – stanje u društvu je isuviše kompleksno, mladi idu, održivost komunikacije je upitna. Kao ključne reči, Lazar ističe ekonomiju, bezbednost i odgovorne političke elite koje neće da seju mržnju.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---